Poezija i proza, na temu umlja i bezumlja, katkad neozbiljna, a nekad depresivna ili poletna u duhu. Takođe: mape, crteži, ajvarološki spisi, putopisi, i recepti za eliksire tajne. Tegla nad teglama. Vrelo maane.
Nema više ispita nad kojima bih kukao. Kao onomad kad sam pisao ono, kad mi je pisala. Prvi put, da, ima već četiri godine! Kada sam noge vukao po snegu, Simina. I kad me je pitao da li mu je dozvoljeno. Ma putuj igumane! Nego! Što pitaš? Ničeg tu nema! A na slikama se vidi da sam se kidao. Ne nad njom, ne nad njima, nego nad sobom, ko zna zašto. Valjda zato što nisam verovao da je moguće. Prokleto zlo decembarsko, krasno.
Preusmerenje fokusa usledilo kratko,
Očajavanje nad ispitima i sličnim floskulama. A onda ona mi je pisala, niotkuda, delovala luda. Ma potpuno! Simpatično mi je bilo, i neshvatljivo. To je ta količina potrebnog fidbeka. Nije li to od piva, ili čega? Nismo se upoznali odmah... ali do toga je došlo na vreme. Moralo je doći, ubrzo. Da ne skrećem s teme...
I sad joj pišem pesmu za laku noć. I dobro jutro. I 2015. novih godina sledećih. Za nas dve zvečke u vasioni, dve mečke...
Ne, samo još dva koraka i odričem se prvobitnog prezupča. Tema je bila reč, ali je odveć preterano rabljena...
I sve je tako veselo, u odnosu na pre. Kad samo setim se, kako samo hrabro deluje ovo novo vreme. Ili samo plutam na talasu hipomanije.
Spavajmo u kazanu boranije. Ili u sosu od brusnice. Mi smo ćuretina Od dve kile. I plivamo u krumpirastom moru zlaćanom.
Osvrtanja i svašta. Ne okačih onu pesmu o Nikoljdanu matoru ovde... nema veze, nikad mi nije strana bila ta strana odlaganja. Odlika. Dajte mi odlikovanje, pa da idemo svi lepo u tri lepe. Ponavljam se.
Patetično sam najavio, hajdmo opet.
Noge vuku, po snegu (JEJ SNEG) i po minus deset (-10 u brojevima) stepeni celzijusovih, ti poslednji vremenski intervali ovog leta 2014. pošto je Gaj Julije tako odlučio, a po savetu astronoma svojih.
Kakve to veze ima sa bilo čime ne znam, ali hajdmo se osvrnuti na 365 dvadesetčetvoročasovnih zgubidanstava proteklih u duhu bratstva, jedinstva i opštenarodne sloge i odanosti idealima tehnokratije i ljubezni prema vrhovnome, neponovljivome, najznačajnijemu rabu Božjemu... u članku, ne u ovom blogu. Statistika je svoje rekla. I uredništva značajnih časopisa, arhitekata našeg javnog mnjenja. Naslov govori više od milion argumenata.
Spasavah spasene iz poplava, jer Feketić i Obrenovac, a zapravo se davih u sopstvenom nemaru i pogubljenosti kao i odvajkada. Definitivno jedno ne-ja, ja-nipošto, ja-ništostan. A koliko je teško samo reći: ,,ja psiholog'', ,,ja terapeut'', ,,ja stručno lice osposobljeno za pomaganje pomagačima u kriznim situacijama'', ,,pomagač pomagača preživelih...'' U svakom slučaju, podebljivač CV-ja. Obiman, preobiman.
Ili da pričam o tome kako sam skrpio nacrt, pa se nacrt u očima mentorskim preoblikovao u konačnu verziju sa dopola paragrafima i nedovršenim rečenicama, ali je prošao. Jer, ja sam taj koji produkuje javašluk, jer da nisam to tako, onda bi bilo svakojako, možda čak i bolje.
Reminiscencije vode u pravcu toaleta i onoga kako sam započeo godinu sa u bradi plamenom. Da, farbala me Sonja, imala viška, pa reko, ajd da budem i ja riđobrad koji dan. I trajalo je jedno mesec dva, dok se tragovi nisu izgubili i dok se nisam istrimovao.
I definitivno savladah veštinu palačinkologije, te sam ugositio mnoge goste. Još 10 redaka u CV-ju MINIMUM.
Ako ovako nastavim uskoro dospem u Tarzaniju. Ću da dospem... šta god. TAKO SAM ZABAVAN I KUL. HEHE
A bile su tu i nargile u Sarajevu, i Pančevo i Novi Sad sa Kombatima, i nikad dovršeno snimanje ,,Brljantina'' započeto u oktobru 2013. I nikad dovršeno snimanje instrumenata. I čekanje, i čekanje, i farbanje Ranka.
I da! Pokušaj da pored volontiranja/honorarisanja radim i kao novinar, gde sam pojeo govno i pobegao (nemojte reći ovima iz wannabe-ja da sam tolika pizda). Sedam dana pokušaja da se bude produktivan mediokritet, ali ništa od toga.
AAAaa... Hajd... smara me ovo.
Više od cele godine je vredelo prisustvovati koncertu Vranjković Nikole prekjuče u Domu omladine. I to sam ovekovečio na telefonu, ali je izgubilo poentu kad su okačili na tjub toliko promptno i brzo smiksan snimak cele večeri. Bilo je to sve u svemu jedno kosmičko iskustvo, fenomenalno, neopisivo. Da mi je neko rekao da ću toliko uživati sedeći na Block out-u (a da se razumemo, ovo više nije Block out, ovo je Nikola Odblokiran par ekselans). Više o tome na mom last.fm-u (onaj odeljak gde su zapisi sa posećenih događaja), ili na već mnogo lepše napisanom izveštaju na Nocturne-u. Halal.
I sad, ako ćemo na tom talasu, prisetih se mnogih drugih svetlih momenata iz 2014.
1. Breaking Bad - o taj dan kad smo počeli i skoro u cugu odgledali sve sezone (dobro, ne u jednom danu, ali završiti celu seriju u rasponu od mesec dana, za nas je rekord)... potpuno navučeni, zaluđeni, oduševljeni, ne znamo da li više volimo Brajana Krenstona ili Espozita, ili Pinkmana, tojest ovog dunstera što ga glumi... A govorili su mi da je super serija, ali ono je bilo neočekivano, lansiralo se i vinulo u visine tik do Sopranovih u ekspresnom roku. Toliko dubok utisak je na nas ostavila cela Volterova avantura i priča, da nismo mogli da započnemo ni tako kolosalan epik serijal kao što je HAUSAVKARDS GLUMI KEVIN SPEJSI KAKO JE KUL SAMO ON NARATIRA I TAKO SU SVI SMRADOVI KAO SI ES AJ SAMO ŠTO JE O LOBISTIMA KURAC PALAC.
Ne dobro, loše mi poređenje sa CSI, ne znam koji mi je kurac, i nemam ništa protiv Kevina Spejsija. Samo jbg, daću seriji šansu kad ne budem pod utiskom neke grdosije kao što je BrBa.
Možda treba da pokušam sa True Detective dok je još friško?! Ma jok, sluša se Walter White rep i jepte se.
2. B... čekaj, ne znam šta ide pod dva... a da Sons of AnarchY! Krenusmo sad da gledamo od skora, i fino ide... dovoljno je vremena prošlo od BrBa-e da možemo da se fokusiramo na još jednu napetu priču o porodici, kriminalu i tako tim nekim pravim vrednostima.
3. Jebo serije. Pusti muziku! I zna se, u zadnjih mesec i kusur to je - BOKAL OSEĆA STVARNOST. Još jedan frontmen, tekstopisac i zaštitno lice koje je napustivši matični bend sebi napravilo ... napravio, jebo me srednji rod... NAPRAVIO uslugu i lansirao se u visine epohalne. Zvonko, definitivno pesma godine!
4. Delismo binu sa Brigandom drugi put, i to je bila ogromna čast, pogotovu jer su Velja i ekipa polomili zvuk, učinili da se osetimo više nego počastvovanim što smo tu, i sve to snimili kao svoj prvi lajv DVD. Treći put se srećemo u Pančevu u januaru, i to drugi put sa Šarksima, koji su Nebeskom mehanikom meni definitivno otvorili 2014. Sad je tu Mi plovimo jugom. Opet ozbiljna ekipa i sve...
5. Skinuo sam najnoviji album General Two-a, matori je pokidao koliko je postao kralj lošeg repa. Ali i tako loš je bolji od većine bezidejnih! Ovo me je navelo na tu pomisao.
6. Bile starke, šta reći drugo, u 2015. želim novi album Dječaka i veliki cert, i po mogućstvu da negde i nekada delimo stejdž, napolitanke i bevandu, Buna, Vojko, Zoni, Ivo, Kid Rađa, Kombati, Đubrivo, Živo blato, Penetratori... ma svi skupa. Orahovica, može! BG, može! Zi Đi Bi, može!
7. Da, i Đubrivo pomenuh, oni izbaciše svoje čedo od albuma drugo po redu, i nismo nezadovoljni. Božezdravlja, i Split da pohodimo.
8. Kako sam mogao da zaboravim Penetratore? Kaki sam peder. Pevalo se na svakoj serpentini povratka iz druge bosanske turneje glasno, da čuju vukovi i polja mina.
9. Svi se raspomamili da pljuju Die Antwoord, a meni je to nekako simpatično sranje, što me ne udaljava daleko od stava da je sranje. Ali pošto je namerno takvo sranje, imam razumevanja za sranja. Jer i sam serem. Ali ne više od onih koji su pre 15 godina svršavali na isto pakovanje za The PRodigy (koji je produkcijski i muzički značajniji bend bilion puta), ali jebote. Nisu sad Ninđa i Jolandi tako grozni, dovoljno je što su iritantni, ali bolje oni nego Dimu Borgir i Bodomi. Ili ne. Ili Lejdi gaga. Neko reko, bolje HIM.... pa dobro, istina, to je kvalitetan bend, i potpuno drugi fazon, nisam razumeo poređenje. Istina je da bi pre jebo Jolandi ili čak Ninđu nego Vileta, iako ga vokalno cenim.-- ouvaaaj Kako sam dospeo ovde? Jebi se Denise, ti si za sve kriv. Jebeš to nego - Banjaluka.
10. Tica ispao peder, ostavio nas gladne. A gladnog stomaka ne možeš da se uspinješ po lestvici potreba (opet se vraćam u Bosnu, za neupućene, ovog puta smo priču započeli svojim prvim gostovanjem u Baaanjoj Luci - jako mi to glupo zvuči tako, ali kažu da je pravino Banjoooj Luci). Elem, Došenu bili dosadni, jer je bio gladan i tužan, ali Konsi su meni bili razvalili i ja sam se, isto kao i sa Brigandom, osetio da mi je neko poklonio sjajnu priliku da uživam u Consecration-u iako sam zbog njih ranije skinut s bine. Ili zbog Ticine ribe. A jes šteta.
12. Da ne ispadne da se prebiralo samo po domaćici. Tu je novi At the Gates, koji se i sad dok pišem vrti. DEATH AND THE LABYRINTH me vraća u dane kada smo u neimenovanom bendu Bojša, Vuja, Miša Grozni i ja i ... bubnjar Vanja... pokušavali da sklepamo Don Meklina, Blok Aut, At The Gates, Dead Can Dance, SOAD, Tool, Bitlse i jebene Indexe u jedinstven zvuk. I beše zanimljivo, i propalo je, šta ćeš...
13. Da priznajem, nubčina sam, nisam pre slušao Muse, i ove godine je palo preslušavanje cele diskografije. Edukovah se, i meni uopšte vala ne smeta taj njegov falset, i to njegovo dahtanje, tu su meni gitare i aranžman nekako u prvom redu, najviše se ističu.
14. Nubčina sam do koske. Eto, hteo da ispadnem tru i ispoštujem Nemesis, i slušao sam Arch Enemy, ovaj najnoviji album kida, a ono sa onom prethodnom pevaljkom mi nako. Ali imale su Njanja, Selena i đevojke još koješta u rukavu, beše tu i Megadetha (ona jedna pesma koju svi znamo), i Kreatora i Pantere (bogufala tu sam znao)
15. Jao Osijek.... U junu, kao uvertira za UFO... jaooooooooo, podseti me drug Falamić zašto je Daron Malakian apsolutni kralj. A i još nešto. Npr. zašto neke stvari uzimaš zdravo za gotovo. A jes vala.
16. ... šta bi bilo Šurnjajsto? Vučić? Toma? Neša Slina? TLZP? Hobit? Interstelar? Mimi ORO? BLJUC? Ne, ne, nemam pojma zapravo... Beše da smo u kulturnim vodama? A da, upoznah i ispričah se sa Dinom Kapetanovićem iz Autogenog u Sarajevu, došao da radi zvuk drugarima iz Punkreasa. Fine stvari saznah o umetniku, i odista mi je bilo drago. A ni votka nije bila loša što je doneo onaj Sanjin Pitar stari što zamalo da nam sjebe nastup, ali smo se skrpili. Zapravo, zamalo mi da sjebemo sve, nebitno - evo vidim Vranjković sprema neku pesmu s njima, biće to sve jako familijarno i epik.
17. Eto, otvorih ti dušu, daj mi 20 dinara da ti uručim svečani kalendar. Biti ikikid je kao bez srca, kao bez uma, kao bez duše. Ma samo sam neviđeno gluuuuup.
18. Jao bre MASTODON, kako sam mogao to da zaboravim. Motherload!!!1! i Thread Lightly! i Aunt Lisa! i sve redom!!1 slušalo se, i obilato konzumiralo. Krompir pirea. štašpopt.
19. I za kraj, treći put Bokalčina - legendarni kriptohit niških lokalpatriota, Donja Vrežina, ona voda što dojsmr kad treba da ideš da vidiš dal ti ga ima drugar, a ćene te puste. Pitške.
20. IKIKIDE, sramota!
21. ALI STVARNO SRAMOTA!! DA TE BIDNE! DI JE OVDE STATISTIKA! I ZABORAVIO SI NAJVAŽNIJI DOGAĐAJ 2014! BITNIJI I OD MASTODONA i OD AT THE GATES i OD TURE POBOSNI!
22. i od bokala? nemoguće!
23. DA! EVO TI GA NA! Blasfemija i muda da poda od gospode iz Krankšvestera, dvojca Triki Stila i Setta, vrsnih matoraca na mikrofonima, koji su pomerili granice eks ju repa. I porno repa. I svega ostalog. Mogao sam okačiti Sotonu, ali ovo je bolji primer svetonazora koji cenim.
Fridom ouprešjn Diferent segregejšn Ujutru slušam Kultur Šok I jedem galete Nije mi baš dobro Šolja miriše na tunu Iz nje srčem kafu ohladelu Sučem brk
Dok čekam seansu
Tražim čarapu Zamišljam diližansu U pantalone oblačim Stark Sansu I kradem Bogu još jedan dan Danas je Nikoljdan Mogao bih Mogao Da okačim ono davno što bijaše Na mom majspejs, na blogu Onu Kasnonikoljdansku pesn Iz 2008 A pitanje naći li ću je, samO?
Pomodoros tantos noćos.
Gledam slike sa koncerta godine. Razmišljam kako nikad nećemo svirati tamo. Jer bolje da ne zamišljam da ćemo ikada svirati tamo. Među svim tim velikim imenima i bendovima. Mi smo bendić, projekat, garažni aranžman. Instrumenti su nam davno potrošeni. Samo
znamo da povremeno jedemo govna
kako spot završavamo i album snimamo.
Gledam slike, evo nastupa SARS. Preskačem. Vraćam se na nešto ranije. Hornsman Kojote i bend mu sastav. Nastupa i Cane, al' van Brejkersa,
zovu se Škrtice i šta ti ja znam... Gledam slike, gube se klinke. Upiru prste. Klinci glume bolesnike. Vonj matorih alkosa davno izlapeo odatle. Puno šminke. Gledam slike. Bed kopiji opet. Nigde palestinke, možda ne gledam dovoljno dobro. Marčelo. Nensi. Super telo. Ozbiljan sam. Zaista volim velike žene. Nije da ne volim i one manje.
Zaista mi je u glavi takvo stanje. Paprikaš mućkalica. Goblini. Od skora volim Gobline. Neću da se pravim da sam daj hard fan. Nisu mi obeležili izlaske u KST i taj rad. Te brije. Golub je car. Čak smo i dobili nešto pride kad smo svirali prvi put u Šapcu. U Šabac na vašar... Ha, pitam se šta radi glu. Nego, da skratim digresiju. Goblini su super. Pank nije moj fah, ali oni su uspeli da ga izuju. Nekada andergraund bend, cenjen kod negdašnjih urbanih klinaca. Danas obavezno štivo klinaca pankera. Koliko samo pominjem klince, nije normalno. Šteta što nismo deo te priče. Šteta što sam previše mator da umrem mlad (Mašinko).
Idemo sad, napred u nove pobede. U proteste, prosvjede. Ne gledaju mi se više slike. Spava mi se i piše. O decembarskim žučnim rvenjima sa sobom.
A svirasmo i mi, ne rekoh ti. Samo da spomenem, 119 duša bilo je. Da isprati nas, Njanjin bend i Brigand. Pomalo sam ponosan što sam ostavio luk beli da visi na bini dok su snimali spektakl. Najbolja grupa pre (jer svakako predgrupa nisu, veći su od te odrednice).
Pančevo... to ćemo tek da vidimo.
Jebote, hoću li prestati da pišem stihove. Evo ti linka do snimka nastupa bande razbojničke. Ja idem dalje. Da serem ko Đule po mom blogu. O kiflama i jogurtu. Da me blam ubije. Pa pa.
Ne bih da ulazim u dubioze. Ionako ima većih eksperata od mene na ovom polju. Eto, Dali je čak celu knjigu napisao, jel' odatle došlo i meni to kao naslov bloga. Teško, neću da se pretvaram da znam išta više o umetnosti od bilo koga. Jes da kao nešto crtam, ranije više, danas manje, katkad, ali se zaista nikad nisam podrobnije bavio istorijom likovne umetnosti. Ne da me nije zanimala, već mi nije prestavljalo preterano zadovoljstvo. Možda sam ipak ja biće primenjen...(izgubljen deo teksta - N.N.)... na odlaganju velikih količina separatnih modela stvarčuga otvor... (još beslovesnog trabunjanja u dužini 27 paragrafa). Uglavnom dolazimo do srži svega, a to je to pitanje - zašto sam lud?
Moramo uvažiti činjenicu da za to ne postoje nikakvi trajni razlozi i uzroci. Samo trenutne, budalaste odluke i načini da se popuni vreme. Kao što je npr. ovo.
Sonja spava naopačke. Ja sutra po lukac i paprike. Pišu mi se prozni tekstovi. Čemu služi nepojeden pasulj? Zveram naokolo kao zbunjen da sam. Zapravo samo koze mi nisu sve na broju. Sintaksa davno zaboravljena u famoznom fljožljnju. Nema veze, ionako sam na semantiku pomislio. Namerili smo se ići u inostranstva. Već je decembar, a ciča zima udarila. Sad će opet Veliki Male rukama da nosi i da po rejtinzima okopava. Socijalno angažovana rima mi nikad nije išla. Zaboravi, brale, sve od toga što je bilo, i biće, i džaba ti dal' se dereš u zemlju, pa da trska propeva, ili da se žališ posred Slavije... Trajanove uši na dotrajalim glavama. Ne znam šta ljudi zamišljaju, šta... Kao da drugde ne postoji kurcobolja, u Trstu, Zadru, Han Pijesku, Markalama. Vratili Šešelja, eto... Vratiće i Utisak nedelje, još možda. Vratiće i povratiće od sve patetike svoje jednoga dana isti ti kojima su kravate... (nedovršena rečenica). Toga dana biće nama i rahatlokuma i kafe u fildžanu. Zlatnom fildžanu posred čaršije (dabrobosanske eparhije novoga poziva Starokatoličke crkve franjevačkog reda) Samo da ne moramo više vozom do Sarajeva, a jašta, i lepo bi to bilo.
Mogao bih okačiti one slike. Onu na kojoj je Vučina uzeo da drži dvolitru Guarane. Vrlo, vrlo dobro. Znači to je kapacitet ovdašnjeg stanovništva. Ima se jetre za trošenje. Ima se puta za preći i krivina za kvašenje i želudačne sokove. Mrdamo, mrdamo. Nego, neću sad opet u bosanske digresije, gde sam ono bio. Da, fotke... Šta bih sve mogao da uradim mesto da piskaram po blogu?
Ovo je mesto na kome tvoja pažnja prestaje.
Kako sam interaktivan, odnos sa publikom mi uvek bio jača strana. Onaj vid komunikacije kad ti u slikovnici smisle da možeš da završiš priču drugačije. Tako se kvare deca i postaju psihopate i konstruktivisti, a ne onako kako je to zamislio onaj Zoća, što predsedava i hoće batinu da vrati na velika vrata zakona i pravde svakoga domaćinstva.
Pišem vala kao da sam Živkov, sam sebe oduševljavam i kiptim od nekog neumerenog besa. Založiću sedam tona jalovine i podići ću basnoslovan kredit, pa može da se slika cela bulumenta koja od toga zavisi. Ček, kakve to veze ima s time što sam ja tako oduševljen? Možda treba i ja da otputujem u pravcu Svemirdona, i postanem pravi Raščanin. Ima smisla, ima smisla. Ionako je ovo samo još jedan dokaz da je, ukinuvši dotok Jevropejskim demonima svetoga gasa, Putin zapravo otvorio kosmičku dimenziju, prosto kanal, kojim će Raščanima omogućiti povratak na Betelgez odakle smo neumitno potekli i u crnu zemlju pogledali.
Ne kaže džaba naš narod, kome ofinger a kome pribadača.
Ovo zaista sad zvuči glupo. Jel dosta proze za večeras? Dosta!
U stanju si opovrgnuti nekog samo zato što piše ili priča nešto o čemu ti se ne govori. Ne: opovrgnuti, već: odbaciti. Kao argument, kao... fali mi reč. Mnogo često mi fali odgovarajuća reč. U stanju si da odbiješ svaku vrstu iskustva koja se ne uklapa u tvoj kruti svetonazor. Jer povlačiš paralele, za tebe su to kule od karata. Automatski jedna stvar povlači drugu. Konstelatorno, posledično. Nekako, to su kruta pravila, i dovodeći ih u pitanje, samo srljamo u nova razočarenja. Biće da je tako.
Biće da to sve tako mora. Neko ko je religiozan, verovatno je i zatucan, pa verovatno i neobrazovan, ili barem ne dovoljno pametan, jer pamet podrazumeva apsolutnu kritičnost. Barem ona veća količina pameti. Samo da dam primer koji me je inspirisao na razmišljanje. Ili: neko ko je ateista, verovatno je vrlo human, altruističan samim tim, voli životinje, prezire neargumentovane rasprave, meditira, voli muziku, da ide na žurke, da bude sklon vegeterijanstvu, da se opija, da se ubije od alkohola, ali generalno je fina osoba. To je opet, ne netačno, nego jedna vrsta uopštavanja na osnovu jednog konstrukta. Sve to dajem kao primer, a bilo bi bolje da se oslonim na izvore. Keli me proganja u snovima. I svi ostali gorostasi misli na čijim plećima valjam dospeti tamo... gde valjam dospeti.
A pokušavam da venčam te dve stvari u sebi, iako mi korolar o fragmentaciji dopušta suprotno: biti konstruktivista i biti hrišćanin. Uvek sam bio sklon sinkretizmu, još od malih nogu. Sećam se svoje prve fascinacije budizmom, mislim da sam imao desetak godina, i bio je neki film koji je govorio o reinkarnaciji nekog tibetanskog lame, u više pravaca. Priča o Budi mi se činila zanimljivom paralelom hrišćanske priče o Spasitelju. I tada još nisam dovoljno uviđao razlike. Na Pinku su išle emisije smutnog sadržaja, tada su bili aktuelni programi sa magovima i čarobnjacima, vidovitim čudacima, guruima nju ejdža među Srbima, i drugim malim privrednicima. Sećam se da sam tu verovatno prvi put čuo za celu tu famu oko Kroulija, Teleme, i vanzemaljskih inteligencija. Sve u svemu, dovoljno sam bio zelen da ti sadržaji počnu da se lepe na mene. Kasnije sam ih polako pročišćavao, što sam više uranjao u suštinu stvari. ,,Suštinu'' bih ovde uzeo u vrlo opštem pogledu. Postalo mi je jasnije šta znači biti hrišćanin, ne toliko blagodareći veronauci, koliko mom ličnom interesovanju i čitanju enciklopedijskih štiva, i tu i tamo nečeg obimnijeg.
Stoga, jasnije mi je bilo kakve granice postoje između religija. I koje su one zajedničke odlike. I opet, u sebi gajim tu potrebu za premošćenjem, za višeglasjem koje peva jedan skladan akord. Ako treba da se odredim danas, rekao bih da sam hrišćanski humanista, pravoslavne veroispovesti, anarhokomunista bez daljne odrednice i precizne platforme, ne preterano probirljivi svaštojed, psiholog i konstruktivista u profesionalnom pogledu.
Ne znam zašto sam pisao ove redove, ali biće da napokon sazreva berba od pre godinu dana. Vredi započeti blog.
Vratio se
U smiraj dana svog života
Čekajući to pustiše ga
Ionako više nema nade
Ćud mu ipak ista osta
Uvremenjeno je osvetništvo.
Pravde nema
Eno, raspustili su je
Dužni su joj ostali odavno
Evo, stiže on na konju
Radi ono što najbolje ume:
Ubija drekom i argumentima.
Najluđi od pametnih
Od najluđih, najpametniji
Vratio se
Da vam jebe majke
Da vam jebe snajke
Da vam puca u potiljke
Da vam verbalno spali kolevke
Da vas raznese kao roditelj što ima pravo
Jer vi ste njegova deca Njegova govna
A on je vas izasrao On vas je bome, tako vaspitao A vi da mu tako uzvraćate?
Sad možete samo da mu popušite kurac
I još samo da na to pristanete
Da nam bude lakše
Svima
Sa strane Sa kokicama u rukama Što klikćemo mnogo više nego lane Pre 12 godina.
Neće još dugo Još malo da kane
I nećete još dugo Ni vi njegovi bivši.
Gotovo je
I to poglavlje Našega romana.
Da mi je neko rekao
Da će mi biti drago zbog toga
Gorko bih se nasmejao
Ali tako je.
Iseci je i postaraj se Da crven sjaj joj ispuni sve Od plača kome kraja nema Ipak došlo se do forme Naizgled, i netremice Obrisao vedro lice
Izelice Iz peglice Kuju planove za ptice. Miris pice, jorgovana
i omekšanih jatagana. Nema još organa reda Da podare nam miligrama mozga. Tečaj sledi tim njuškama okorelim.
Kako seći rog u vreći.
kad glasovi su vrlo pseći. I mačeći i kereći.
Iseci je i uživaj
plakao pred slavolukom Golubova serija
gotova pred prazilukom I žvazbukom
s naukom Ti se nisi potrudio Da sve tikve, šargarepe Izrendaš u jedan sud Sad se sudi po čaršiji Nek te neko drugi tuži A miš grize sedla lenja
Kada nećeš ti da teraš...
Jer, Ikikide, kakav je to blog gde ti samo palamudiš, a nema ništ slika, ne valja ti to. No, mačke su suštastvo interneta, i ti se toga drži i ne odstupaj. Jer u dubini duše ti si jedan sijamac koji se nalakćen u udobnoj sofi nada da će napokon ta penzija već jednom da...
среда, 22. октобар 2014.
. . .
Da li više vredim, ako uspem da... odgledam seriju, film i pročitam knjigu, u dahu, za dan. Da imam mišljenje. I da posedujem kritički osvrt na sve. Meni se neke stvari dopadaju, neke ne. I sada, tu nema ništa novo. Prazno govorenje. Pa zašto bi to išta o meni govorilo, dakle, to što sam nešto video, čuo, a verovatno ništa nisam istinski uradio s time. Koja je poenta činjenja koje te ne menja, koje je samo još jedan nepovezan ton na haotičnoj skali protoka vremena. Praznog protoka, u kome tvoje dirigovanje ne igra nikakvu ulogu. Postati dirigent svog odeljka života, valjda je u tome poenta. Upoznati orkestar, odnosa, uloga, značenja, jezika... nijansi.
. . .
Naći ono što radiš najbolje i dopustiti da te to ubije. Umreti u tom stanju najveće samopotvrde. Pa, barem sam ja tako video kraj Breaking Bad-a. Tu se javlja i ono pređašnje: ko se mača lati... Ali povrh svih grešaka, brkato se nameće - jedno mučno, muško, drsko stanovište, i to ne ,,tread lightly'', već ,,don't tread on me!''.
Po paučini se poznaje. Svoj na svome. Ukalupljen. Dnevne rutine i obaveze. Semjuel je davno razrešio sa sutrašnjim danom. Pakuje hranu da ima za posle. Za posle ručka kad čemer dođe po svoje. A on jeftine biskvite što ih doručkuje u mleko meće. Ohlađeno. Sasvim hladno je. Popodne. Smreke mirišu na neke prljave snegove. Deca trče i jure kerove. Kerovi skiče, dok rovčice riju. Džangrizaju žene što im muževi vazda piju.
Ukalupljeni u svoje otupele živote. Stavila je mafine u kalupe i papilotne u kosu.
Papuče su joj na bosim nogama. To je arhetip, ne, prototip žene šezdesetih. Ali sve u svoje vreme. Ukalupljeno. Skrojeno. Kasno.
Za posle.
jeli bre
jel to bio novalis što se roknuo kad više nije hteo da piše pesme
ili je ono bio rable koji je odlučio da pobegne i da više ništa ne napiše
sa svojim ljubavnikom
romantično gej prijateljstvo koje je toliko koštalo evropsku književnost
nebitno
sasvim
previše sam za to mator
mladi autor
mladi kurac moj nedorastao
zadatku i svom pravcu
psiholog, psihoterapeut, go kurac
242 seanse sam spiskao da bih se osećao kao nula i šta mi preostaje osim da se rokenrolu vratim ja
hvala ti vuco, ti si moj frojd
ti si moj fuko
ti si moj from, adler, jung, pa čak i keli
ali ja mislim da ja kontam kelija
čak mnogo bolje od onih koji su ga čitali zilion puta
a možda je to samo neproverena hipoteza. pa definitivno
koliko puta treba da se na to vraćamo?
master neće da čeka
roršah neće da čeka
sve ostalo može da čeka
a možda me čeka i posao
a vreme ide
ne ide
ide
ne ide
dogovorite se više
iz nepomičnosti devetougla izviru mogućnosti, ne odluke
ko će doneti odluku umesto svih nas
to je tako ne-rokenrol
umukni
ja
JA ću doneti odluku gde idemo dalje, is that clear?
pathetic
dok elaborišem, ne pravim reviziju.
koga ćemo da gurnemo prvo sa mosta.
da li Ludu, da li Filozofa? da li ćemo Čaudera da tutnemo i od njega napravimo čorbicu?
Ili je red ipak na Rinsvindu da položi najveću žrtvu.
Kako ubiti Rinsvinda?
Ako to ne napravim, neće doći. Neće nikad doći kada je potrebna. Stoga moram sam da je stvorim. Od peska, i blata, i trnjenja. Još u meni nešto gori što me tera na buđenja. Ja ne mogu da postojim, ako postoje nerešena pitanja.
Lipsalo magare pod ćebetom, a koplje mu naslanjam na potiljak. Da ustane il' ugine, pitanje je sad. Obična igra čekanja i ćutanja.
Ako to ne napravim svojim znojem, ko će se drugi pobrinuti? Ko će drugi to sačiniti, tako kako je meni namenjeno?
Dokona magarčina, oko njega muve zuje, on ih ušima tera. Sve ležeći, krmeljivih očiju, ni da izusti štogod njima.
Treba učiniti pravu stvar. Prvu stvar, pokrenuti se. Svaki valjan poduhvat imao je u sebi taj sastojak. Taj jedan sastojak, sastojak rasplitanja, činjenja. Pa zašto biram da zapletem umesto da rešim se toga.
Malaksalo magare, od umora umorno, od odmaranja, šlogirano.
Čudim mu se, rekoh, ne znam je li mu je loše ili mu je lepo.
Parazitiraj na parazitima, rekoh mu, i ne znam zašto. Ali imalo je smisla, iz ugla devetougla. Sve je bolje, kad se nikom ne rugaš.
Vučem brk i smejem se u prazno. Oko mene zuji neka krvopija. A po ekranu mušica mili.
Čeka svoj čas. Neka. Samo ga sebi približava. Jeste i u tome Neki trijumf volje.
I n s p i r a c i j a će doći kad bude bila najmanje potrebna, Kao što reče Kafka, poslednjeg, najposlednjijeg dana. Pa ti budi magare koje je odustalo i čekaj. Ili ustani i bori se do svog skončanja.
Reših i ja nešto da prozborim o ovogodišnjim prostestima studenata. Ne mogu, a da se ne setim kako je to sve dramatično i veličanstveno izgledalo meni kao brucošu onomad, dok sam posmatrao tada još postojeći Socijalni front sa Medenicom, Kurepom i Trivuncem kako bodro dižu ogromne transparente i slikajući se za novine i svoje majspejs profile, dižu bunu na fakultetu našem Filozofskome. I divni, divni protesti, gde bi urlikali po prvi put osvešćeni protivu naše Vlade, ministra i svih postojećih čeda neoliberalnog monstruma koje nam je posadio neko drugi, uvek neko drugi. Do juče monarhista, pa evropejac, pa nešto sasvim neodređeno, počinjao sam da usvajam jedno novo lice, i jedan nov svetonazor. Možda ono sve što sam čuo ranije, moje crtanje obrazovog logoa po sveskama i pernicama, bila je jedna greška nedozrelog klinca. Možda ima smisla što zbore anarhisti i marksisti, komunisti i svi. Možda u tome ima neka nit koja je veća od bilo koje romantičarske patetike koju sam tako vrlo u sebi skrivao.
No, to nije imalo veze sa našim zahtevima. Kažem, našim, jer sam barem tada osećao da pripadam nekoj široj slici. Bilo je puno disonantnih tonova. Ja tu nisam mnogo mogao da ispratim. Da, palo mi je na pamet da se pridružim nekoj od struja. To je tad delovalo lako. Samo je trebalo čitati, pa... šta je sve trebalo čitati. Biti u toku sa hiljadu struja, pravaca, zanimljivih ideoloških rukavaca meni do tad nepoznate levice. Trockisti, meni je to bilo samo jedno vrlo maglovito stanovište... ma kakvo stanovište, jedva više od pojma kojim bi se prozivali u komunističkim filmovima. Nešto kao ,,neprijatelj naroda'' i . Ja za ovih 8 godina nisam čitao više od wikipedije, i ne nalazim se kadrim da takva stanovišta komentarišem. Hrabro je bilo uopšte što sam se pomerio sa pozicije vrlo neodređene u red nekakvog socijalizma, nekakve realne socijaldemokratije, koja je prema kapitalističkom sistemu kritična, i teži nečemu što je opšta socijalna pravda. Tada sam shvatio šta je komunizam. I postepeno sam se k njemu usmerio, bez potrebe da čitam Marksa, bez potrebe da bilo šta čitam. Javila mi se ta stara hrišćanska ideja, zajednice ljudi, bez hijerarhije. Pa, videh, i osnivači Komunističke partije su delom, i to većim bili hrišćanski socijalisti. Ne sme se to zanemariti. Taj moj bitan deo, bio je tu založen, i otud se povezao. Nikakav kralj, nikakav monarhizam, ni kult ličnosti, tu više nije mogao da stanuje. Ni Draža, ni Tito, niti bilo kakav nacionalizam. Valjda je bilo i krajnje vreme da se zaljubim u tu neku ideju, sve se nekako u pravo vreme složilo. I neke druge stvari, paralelno.
No da se vratimo vremenskom mašinom u sadašnjost. Bez potrebe da analiziram, i ove godine protestuju. Protestuju u moje ime, ime svakog studenta, ali prevashodno u ime svojih pojedinih zahteva. To su ta dva točka koja prete da se neusaglašenim kretanjem, stalno trvu i usporavaju borbu za zahteve. Ima ih stotinjak u zgradi fakulteta, i to je optimistično. Kad kažu stotinjak, znači da ih ima mnogo više. 2006 to je bila cifra od nekoliko desetina. Relativizacija kojoj pribegavaju i fakultet i univerzitet i svi, staro je oružje sistema protiv njegovih otrgnutih fragmenata.
Da skratim priču, jer nemam nameru da podelim išta više od ličnog utiska.
Smena generacija se zbi - gle - a legitimitet zahteva osta! Tek 8 godina prodje, uludo... studentarija se joste jedared buni, a vi se pitate gde su one poznate face... izgleda ne be to sve plodom njine maste i ega zednog revolucionarnog vodjstva. Ali nama, kojima je ionako sve jedno - mi smo odavno odustali od sebe i pristali na pravila igre. Nek oni koje je potkacio ovaj nagli zaokret rukovodecih Dungeon mastera naseg bolonjskoga kutka, samo klonu duhom i budu poput nas ostalih sto davno utonusmo u sivilo opste socijane camotinje. Bice sve, kad mi se smilostive drugi i oni u cijim je rukama odluka, ali sta bi mi na to rekao Fuko?
Voleo je da pravi bolesne izraze lica, jedva da su i njega zasmejavali. Bili su puni jeze i neke potrebe da se ispune trenuci praznog hoda. I verovatno mu ne bi palo na pamet, ali druge ljude je ubacivao u stanje nervoze. Ako bi smo to stavili u prozne okvire, proizvodio je grozne izgovore za svoja stanja nestajanja iz svake razumne rubrike. Bio je jedan jednostavan plovak. Da, ne toliko osoba koliko plovak, kao udica za naivne, ali ne da bi ih u kakvu nevolju uvalio, nego da bi izigravao jedan zgodan ulov, iza kojeg sledi gorak ujed, koji osujeti i najmanje sujetne.
Ono, ogledanje, tu je i lebdi i on se sklanja iz te projekcije. Njegova je uloga da glumi glumatanje, kao lukavi veseljak koji i nema karte u svome rukavu. Nema nikakav rezervni plan. Samo pluta povrh mora inih anticipacija i smeje se glupavo, blefira.
I tu se jasno ukazuje koren svega. Oko po oko, jutarnja pospanost, zora uma, smiraj snova, stvarnost. On ne voli da spava, jer je imao utisak da je sve mrtvo tada. Kad je bio mali, bojao se mraka. Bojao se iz razloga roditeljskih kazivanja, da te nateraju, ali nije li tome bilo i kakvih drugih elemenata iz kojih se sve ishodilo. Indukcija, da bi se na kraju stvorile kompleksnije strukture, one koje odgovaraju za njegovu dalju determinaciju.
Rekoh ,,jasno'', a prevarih te. Rekoh ,,zora'', a treba da krene poplava dijakritika. Pokret je blizu. Do sad sam se opirao.
A nek krene sve kako treba.
Živela Vukova ćirilica i Gajeva latinica, ČĆŽŠ i ĐĐĐ.
Ogledanje. Bolesni izrazi. Molim te, nasmej se. Ja... zar te ja ne činim srećnim? Vidi me, tako sam duhovit, tako sam radostan, klovn, zabavljač, kako sam samo smešan. Vidi, vidi, i ja se smejem sebi. Tako sam smehotresan, tako sam... jadan.
Da, udarite me u jaja milion puta, ja od vas ništa drugo ne tražim.
Tišina. Ćosić Dobrica je upao u kadar i zapalio celu paklu pokojničkih cigara, pardon, cigareta, marka Kamel. Još uveg ga se sećam kao juče da je bilo. Sad obojica skakućemo po jelisejsim poljima u Đure Jakšića u srpskoj verziji pakla ili čistilišta (to mu dođe isto posle 50 godina tvrde struje nečega što ste nazivali raznim imenima).
Tišina tamo. Tišina vamo. Zmaj Jova je upravo platio ruže koje je naručio od cigana što prose na onom svetu. I zagrizao još malo turske verzije girosa. Đulići, o uveoci, zaplaka, gledajući kako razvučeno grobljansko cveće i na onom svetu propada.
A ja, ko sam bio ja? Jesam li ja bio isto neki velikan u tom ,,sada, ovde, tamo'', sad barem, kad ti pišem. Ne, to Ja je bilo jedno, sa usnama od šećerne vune, i čupavim obrazima, glave ćelave kao balon, i prazne isto toliko. I to mora biti kako sam zamišljao da će biti, ranije. To je bio onaj klovn što je visio u babinoj sobi, užasan. Verujem da sam od njega imao noćne more, pa... sve dok nisam jedna od njih postao. Ili, čekaj, ne, to je ipak nešto drugo. Džindžerbred meeen?
Jedva čekam da se otarasim sebe, reče ćebe.
I postojim i ne postojim, reče stari Jeronim.
I umota sebe u ćebe, i reče: ja sam psina.
Obično živinče što laje bez potrebe.
Ali ima ćebe? Ima od čega pite da napravi.
Stari Jeronim, rase džukca, neprepoznatljive.
Vrsni filozof, kad se lati kacige. I štrika.
Kant mu nije ravan, ni Aristotel.
A oni su danska doga, i španijel, koker.
Nema boljeg džukca od dodža,
A ni pametnijeg.
Ali pamet cenu ima, ide s antidepresivima.
Stoga džukcu svome, terapiju, dabome.
Da ne bude sutra da doživite fras.
Kad spazite Jeronima kao leminga.
Di se ljulja kao mrtvi letipas.
A kasno je tada za Jana Fleminga.
Šta će on koji kurac ovde.
Stari obešenjak.
Ovo je trebalo da bude kao posveta, 27. septembar, 29 godina napunila Marina, pa smo ja i Emina kupili neke mackalice, jer je to iznimno iskala slavljenica; lepo je precizirati gostima kakve su ti potrebe.
No, prvobitna verzija bloga je obrisana. Hteo sam da dopustim sebi da lupetam, da dam sebi malo slobode u izrazu i pisaniju. I eto, ostade toga vrlo malo:
1. Mortadelu
2. Salamu
3. Meningitis 4. Haringe
5. Pletikosine unuke reprodukciju Dva jelena
6. Knjigu o Arhimedu 7. Kronju (zabavnog oldskul psihijatra)
8. Knjigu
9. Kontejnersku robu
10. Esenciju buvljaka
11. Seknd hend ...
Ne, ja to ne mogu, to je daleko od duhovitosti, a ja mislio da sam nekad bio dovoljno duhovit, makar za jednu tarzaniju. Ne valja to. Barem za sad. Mada je sasvim dobro, za jedan blic ili dnevne onlajn tabloide.
Mentol bombone sa ukusom slina.
Slinavih maramica i slinavih krpa.
Mekane, umazane balicama.
Mentolske, od nane napravljene.
Vrlo lepo skrojene u sukrvici kraj usana.
Onako kad popucaju, gripoznim.
I sve se skupe ko od limuna.
Usne boje medovine, dakle bolesne.
Nepca skorela, od znojenja.
Rehidracija vunenim oblogama.
Kapci se vuku sporo,
Od Kosmaja do vucibatina.
I negde se pominje sarmicid belim kragnama
Istinska gozba se zgodila tu.
Setih se, da nisu to oni stvorovi iz dela
Daglasa Adamsa
Ili samo pretvaram da sam se zagrcnuo danas.
Zapeo je opet onaj deo, taj ostatak mog mozga.
Stanujemo u zgradi bez izloga.
Slobodno pokucajte -
Deveta vrata.
Tu su vam lopov, ludak,
i majstor zanata.
Ko veruje u četvrtak nek digne dva prsta, ko ne, nek digne tri, ko veruje da je četvrtak bolji od subote, nek digne levu ruku, a onaj suprotno desnu. Ko veruje da je četvrtak samo izmišljotina Vatikana, nek počne sa mnom da sriče sledeće redove:
VAISTINU ZNAM ZNAM DA SI SAMA
I LOČEŠ TONU PIVA I SUČEŠ DUVANA
JA SAM STANAR NAPUŠTENOG STANA
JA PIJEM ROSU JUTARNJU DOK SPAVAŠ
DOK SPAVAŠ MENE POČNE BOLI GLAVA
ALI SVAKA ČAST VUČIĆU ZA SVE ŠTO JE URADIO DO SADA
ZA NAS.
ZA NAS
ZA NAS
Koji kurac.
Dobro, ovo je trebalo da bude mala filter uvertira za priču o petku, i nastavak jedne sage, one započete nešto ranije u toku ovog jesenjeg jutra, o tome kako je odlaganje loše i kako je oklevanje deo toga. Cena oklevanja je da prestane čovek da veruje u sebe. Barem u to svoje Ja sada, nego se pouzda u pojavu tog budućeg Ja, koje će se pojaviti niotkuda, i rešiti stvar. To bolje, poboljšano Ja, trebalo bi da izroni bez ikakvog truda i zalaganja. Možda kroz igranje onih lažnih mozgalica, tipa Angry Birds ili 2048 koje su tako popularne. A ima i verzije sa sunđer bobom, s političarima, s DOGE-om, sa sisama, dupetima, svršavanjima... Dobro, hajde sad vrati se na stvar. Filter uvertira... Check. Oklevanje. Check. Trenutak izbora. Check. Ciklus iskustva. Double check. Šta je potrebno da završiš obaveze? Mnogo cimanja. Hoće li biti išta od mastera?
Dobro, javi se samom sebi da kažeš Meni da sam Se zvao. Potrebna je vera u petak, da bi se dalje išlo. I jedno zrno poverenja u svoje snage. Dosta smo kuburili. Dosta svezanosti. Dosta.
Topolska osamnaest, ja ne želim da sanjam, ja ne želim da spavam, ako deo sna nismo digni ruku, ma digni obadve, on te čeka, on te uvek čeka, pod čaršavom (?) jedna njuška meka, čeka kreka, my anaconda WHAT my anaconda WHAT D A FUCK i tako... jedared jedared jedared, divlje patke divlje patke divlje patke ... CITIRANJE DOMAĆIH FILMOVA I KLIPOVA NE SMATRAM ZA HUMOR ali citiranje Family guya i američke kulture je sasvim okej, jer je to samo po sebi bolje, jer je zapadno i napredno i američko. zvučim ko šešelj jadranka aahah smeje se ko neki gej ova tastatura ja se ne smejem, meni su usta prikovana kovanicom od trista dolara sterlinga i četiri maloazijske funte. ne veruejm o uinterpunkciju ni u znak pitanja pardon padeeže. nosite se, ovog minjuta. da ja sam onaj mali iz Spinuta, što je onu ženu zakla u Lovrincu, jel to kao vojko, ili kao ivo ivo sivo. jako glupo. slušam Dječake, to je demode, repuju o tome kako cure u spitu jedino nose bele starke, i neke s last fm a hrvatske pankere Neću Kusur Oću Žvake (treba obratno to) i Cherkezi United koji su mi već neko vreme frendići na majspejsu (jel meni ili buni). greota to ne čekirati, kvalitetno ono baš sam našo sa dvajs sedam počinjati da podržavam scenu u koju nevoooo sad opet degrediram na nivo koji nije dezorganizovan i randomastičan. hmmmm mastazija, žene s lažnim sisama nakačenim preko malenih grudiju i futanari fetišizam japanaca i ostalih japanofila, mada bih ja voleo ponekad da budem žena kurata, da ostvarim svoej davne lezbijske fantazije u svlačionama HogvorCa i pipi duge čarape (šta) a dobro mi ide puštanje sisa, još sam i bradat, jelte jebo končitu, prokleta nek je austrija cela, ja ću biti sledeća evrovizijska pobednica, pevam i paradiram, a pare dobijam iz PIO fonda preko fondacije za mlade talente, sad sam veteran mladalaštva i vadičepa iz klonje ooooo idi u kurac mozgu i ti sas svime što si prožet ćuftama nedoslednosti opstajastvenosti moje i tvojevstva drugosti što se upalačinka i oraspoloži neobuhvatne....eeeeea kako li nam je samo poropala ona sarma od zelja a tako sm ose trudili da je ispadnemo dobro i da bude jestiva barem do petka a sad je petak i ja neć u funkcionirat sutra jer sam se suviše zapekao za tastaturu.PRizanajem to me je zateklo, otišao sam u ćorsokak svih alternativa i sad se vraćam da si odsiječem nadraženo spolovilo i na tom mistu posadim krasan krastavac mira zelenog koji će svima da svira pjesmu ljubavnu što razgali srce pastira kad hoće zaskočit ovčicu, i hajdno svi zajedno: TOPOLSKA OSAMNAJST SOBA UŽEGLIH ORMARA TU NEŠA GALIJA KUPUS U KACI RASTVARA TOPOLSKA OSAMNR%TTT NA VRATIMA PIŠE EEE RIMA NIJE KLIŠE ALI REFREN SIŠEEE... PoOOOKAŽI MIII GDE OOOOOO ČOBAN OVCE ŠIŠA A USKORO ĆE muzikadabudetiša
MOŠA! A USKORO ĆE I TEBE DA POKRIJE POD ĆEBE. TOPLA ĆEBAD NARODE SVI SADA ODMA DOĐITE POD MOJE TOPLO ĆEBE. ĆEBEO"="= Hej nije tako loše vratilo mi se osećanje čula nasumičstva, sad me samo leđa bole, od volujske kože i jarčevog ždrela, a ćoroskope ko jebe, idem u mornare jedriličare da lovim pod plodovima morskih breskvi i gonoreja, tu je aleja velikana kojoj nema mana, uvek sveže parcele se dele kod Mrčajevaca i prskaju se protiv septičkih antisemita koji jezde u pravcu suprotnom onom kome si namerio da ostaviš miris musake i pohovanog pilećeg esa. mesa, es je nota solmizacije ali one malo drugojačije i visočije određene imperfekcijom imperfekta subjekta podvrgnutom očinskom ljubavlju tokom zubobolje vrlo akutne. a ona prođe i dođe novi tekst VAN GOGENA što juri svoje uši jer mu leži na duši 13000 uniformisanih kaplara Koče Kapetana efendije iz Gastronomskog priručnika za gluvoneme, što se oblače u prvom maju pirot, reče saopštenje. Jerevane, Jerevane, čudna varoši kleta, uskoro će u tebe doći jedan vajan atleta, a ime mu je Kustos Muzeja za Savremene Jatagane, kako ga je krstila Paraskeva iz Toskane, dobra jedna teta.
Shawarma, giros i kebab izgleda su ista stvar. Ko bi rekao. U nedelju smo jeli kod Libanaca. Jako lepo. Meni je to bolje od girosa. Čak mi se više dopalo i od falafela. Tanko testo, bez kvasca, lepi prilozi, i ne onoliko otrovno slano, kao što ga sole ovi naši ,,Grci''.
Posle jedva našli ,,Samo pivo'', lokal što služi skupa inostrana piva. Dobro, ne toliko skupa, ali retka u pičku materinu kod nas. Plus imaju neka domaća indie hipsterska piva na točenje. Jako lepo. Sonja uzela ,,La chouffe'', ja uzeo neko škotsko Punk pivo, jebem li ga, mrzi me da guglam kako se zove. Ali ono je predivna, preeeedivna aroma. Ima voćni šmek, a nije slatko, nije voćno pivo. Ali ostavlja taj divan miris ječma sa primesom nečeg slatkastog, kao mango, ili breskva.
I još te pukne kao da si popio dva, tako da su to bile pošteno potrošene pare.
Šeta mi se. Šeta mi se mnogo. Po onoj pešačkoj stazi u Pilota Mihajla Petrovića, između Vidikovca i Cerskog venca, tamo gde sam često prolazio kada bih išao u muzičku, i posle u srednju, na autobus. U pravcu sutona, tamo gde je duboki kontrast između tamnozelenog proplanka i narandžasto-crvene boje smiraja dana. No da li je to sve?
Sručio sam sebe u jedno komatozno stanje zadnjih dana. Ispio sam sve, jedem ujutro, pre spavanja, koje traje kratko, i budim se s glavoboljom.
Najzad smo uzeli da gledamo Breaking Bad. Svi hvale tu seriju, pa rekoh, vala došlo je vreme i na nas red. To tako nije dobro sročena rečenica. Ali mislim da treba da odustanem od toga. Čemu da se trudim, kad ima onih koji pišu daleko gore smeće.
Kako bilo, baš sjajna serija, onako mi je legla na keca. Taman da ne mislim o količini para koju ću morati da dam da bih slušao sve ... polagao, pardon, od sledećeg semestra. A zapravo nisam ni hteo o tome da pišem u novom blogu. Prvo sam hteo nešto što se ticalo mog rođendana, koji je bio pre skoro nedelju dana. Klub 27. Eto mene, sad je vreme da se mre, a ja nisam ni Kurt Kobejn, ni Hendriks, ni Morison Džim, ni Džef Bakli (mada je on umro čini mi se kasnije, ali sam čitao sjajan tekst na tu temu, pa sam morao da ga pomenem).
No, taj naslov tu mora da stoji. Verovatno će biti jedan od onih u nizu sa oznakom pt. 1 ili vol.74. Eh, kako bih voleo da sam negde dogurao makar do vol.2 ili 3...
Ali staviću za sad jedno to idejno rešenje. Možda bude pesma, možda bude priča, mada moji blogovi nisu priče, oni su monolozi i trabunjanja, na koje imam pravo, i koje niko ne sme da mi zabrani da ih delim sa prazninom koji ovaj blog predstavlja. I tako me nervira to dvostruko shvatanje, šta je ,,post'' a šta ,,blog'', jer koga zabole.
Vodimo dvostruke živote kako god okreneš, devetostruke, ako malo bolje mućneš glavom.
Da sam barem čitao Fukoa, imao bih pravo. Da sam makar pipnuo Gurđijeva, osećao bih se lagodno. Da sam makar načeo Frojda, shvatio bih da sam ili da sam makar pogrešio. A ja sam se folirao sve te godine, uspešno. Enciklopedijsko znanje, to je kad znaš da definišeš sijaset pojmova, generalije, a ne znaš ništa da radiš s njima. Imao sam Trebješaninov rečnik psiholoških termina, a to je jedna dosta dobro uređena kupusara. S puno kontroverznih stavki, barem tako mi rekoše.
Barem tako mi rekoše, to mi je već usađena fraza. Ja se oslanjam na analogije i impresije. Moje znanje je satkano od impresija i neproverenih ubeđenja. Moj mozak, moj racio i moje stare frenološke sveske su zapuštene. Koji god model da prizovete, zovite prvo Bedlija da me upuca iz karabina ili automatske puške, jer moje postojanje je toliko već viđeno među milionima drugih.
Uspeo sam, o Bože, uspeo sam da se unizim gore od svake mediokritetske grozote, kojom se zgražavaju, i nije mi dosta. Jesam li spasen? Je li ovo traganje ono traganje za sudbinom vukodlaka (pitam se odakle mi sad to pade na pamet).
To je rad snova, zasnovan na unutarnjem siromaštvu značenja, i manjkom logičkih veza.
Valjda bi to tako oni rekli.
Ja sam rekao svoje.
Nisi.
Jesam.
Nisi.
Gde smo ono stali? A da, Breaking Bad, kakva serija, kakva SERIJETINA, nisam toliko uživao u toj formi od Sopranovih, jes, dobar je bio u početku GoT, iako su se transformisali u jedno prebudženo govno, relativno zabavni bili Vikinzi (mada s preglupo prekrojenom istorijskom pozadinom), lepo što ih daju na RTS-u, a ova nasa renesansa 90ih nas sa Prijateljima i Srećnim ljudima nas je potpuno preporodila, taman se nadovezalo na Modern Family i svakodnevne katastrofe.
Sledeće bi trebalo da bude na redu da uzmem da skidam Community, Big Bang, i Fringe. Čisto, da markiram područja oko kojih ću narednih meseci da oklevam. Kad mi treba neko drugi da me organizuje tako mi i treba...
Pridonesi svetu time što ćeš pronaći svoj kutak. 15 minuta meditativne aktivnosti u dimu, provetrenom dimu i slabovidoj svetlosti lustera koji menja boje. Kremasto filovane krofnice, princes. Princeza Konsuela Bananaležaljka. Haha, kako volim Prijatelje. A ne bih se verovatno ni setio da Sonja ne insistira da ih gledamo. Pridonesi svetu time što ćeš provetriti svoju glavu od viškova. Da, da, ne treba mi dokaz da ne varate državu time što mi nećete ištampati račun. Želim svoju glavu da pomirim sa milion njenih delova. Pridonesi sebi time što ćeš svet umiriti svojim delanjem: a prvo delanje je nedelanje, onda sve ostalo. Sećaj se sebe, i uvek se veži toga. Nazovi svoju majku i dedu kome je kuk labav, kao što su tvoja značenja labava. Da li je u Mladenovcu? Ništa ti ne znaš, ali nije bedak, jebiga. Poslednji put, okači mazgu na vrata, i gledaj je pomno. Piši protokole. I proveri da li si sve pospremio kako valja. Zašto? pa eto zato, idemo dalje.
Stevan je u gepeku. Paviljonska idila. Idemo u Ujvidek. Fanova će biti cela jedna kila, a tako to biva kad ja počnem da pišem blog, a ono se pretvori u pesmu. I ne valja ništa, narečenu temu sam zaobišao kao kiša Kragujevac. Još jedared, rendan kupus i ladna salata. Fićfirići, kruške i lembas elfova iz Delfa. Lupetarija, vriska tek će da nastane, od Ristane, do Mojkovca. Mojkovačka bitka, još više lupetanja.
Biće nas u Lukovcu, Sarajevu i možda Banjaluci. U Novome Sadu idemo da se popišamo po hejterima od prošloga puta.
Jebeni Route 66.
Sada kvoter.
Snimaćemo, plivaćemo. Ja ću da se oznojim kao pravi. U nove radne pobede! Nagrabi!
Ništa me to ne radi. Mora novi album da se snimi, ejebote.
Šta čekaš? Dok smalaksalo magare pod vašljivim ćebetom kunja, komirano ćuti i ti ćutiš i vrebaš te obaveze kao da će te rastrgnuti. Realno gledano, sve rokove si pogazio, i sad ti samo preostaje da se lansiraš u pravcu koji te najmanje raduje.
Eno, petog nema, nema mentora da ti javi šta se dešava, u Mišoviću je situacija takva-i-takva.
Jesi li mogao to bolje da odigraš? Naravno, ali tebe raduju te prokrastinatorske akrobacije. To je to - peglao bi, ali samo da je na ivici užeta razapetog iznad dva planinska vrha... Kako bi se samo zajebao da si astronaut...
Jednog dana će se stvari pokidati kao ona stolica pod tvojom stokilaškom guzicom. I zato te zovu svakog jutra. I zato ti je onomad i Aleksa govorio da promeniš položaj.
Dobro je ipak što se na drugim poljima barem nešto dešava.
Evo, novi album By-Passa izašao na tržište, posle 14 godina. Najzad, mogu i legalno da ih poslušam, samo ako skrpim para. A dinar pada, evro skače. Sve dokurca.
Mi sviramo sa Kombatima u NS-u izgleda. A i potvrdismo Bosansku turneju vol. 2. u novembru. Da razvejemo onu kletvu vrlih navijača Novog Pazara iz Tuzle, da se vidimo u čitulji. Lukavac i rajvoSa, jebiga, videćemo šta će reći raja.
Imam još klijenata tu i tamo, možda iznajmim i neki prostor.
Dolazim sa nemuštošću svojom, da razvejem sebe kao iluziju sveta. Ne reci mi ono staro: ti postojiš kao vrednost, jer ja više ne verujem u to. Njegovom Milošću i Tvojom Ljubavlju ja opstajem, ali tinjam. Gasim se svakog dana u gušenju. Lebdim nad poljima. Najviši vrh, zamišljene visoravni, Pršljen, od 850 metara nadmorske visine. Polje grobne tišine, ispunjavaju slova google mapa. Tu su nekad neki velikani svirali. A tamo, tamo je bio i zoološki vrt. Ne znam gde idem. Ne znam jesam li u stanju da. Održavam konverzaciju na samo jednom kanalu lampaša u mome mozgu. Rukohvat reči, pregršt natrulih ideja, ambis ambicija i prekršaj koji drugi kažnjavaju. Ja ne znam ima li smisla. Sipaj mi sok. Dodaj mi te silne kese da ih unesem u tu kuću. Pitam se postojim li izvan tog toka.
Tvojom Milošću ja kopam to preostalo vreme. Oprosti mi.
Moja glava se slama o zidine ćutanja. Ne zidine, zidove. preterivanje Jer to zvuči prilježnjije. Ne, ne prilježno, to je vrednoća, pre će biti... nepotpuno .. nepotpuna odredba. Moja glava se čak ni ne slama, više pluta, i zapravo, sav plutam u punom neodređenju. U punoći tog neodređenja stičem nauk da i to što protiče, zapravo stoji. I saznanje da ne želim da budem tu, kada su prilike takve da mogu da se izmaknem. Eto leka za sve, neki usputan razgovor, uočavam koliko sam umoran, fizički iscrpljen, pripijam obraze i gulim kožu sa očnih jabučica. Sve je figurativno, figurativno pozorište. Ti trenuci prođu i opet se nađem u sukobu, u očiglednom ... manjku nade da ti mogu to opisati. Ne, oči u oči sa svojim nespokojem, sa neizdržem, sa jednim tupim, ohladnelim zadahom udaljavanja, sa zračenjem milion delova sebe u različitim pogledima. Milion delova nečega što i nije važno, ali je određujuće. I truje misli svojim sapostojanjem, kao vrećica što tera komarce. Ja se krvi neću napiti, ako sam već krvopija. Moje noge su sada suve, iako su bile natopljene vodom do pre pola sata. Sad je od toga prošlo mnogo više od pola sata, ali osećam se uspavano. Spokojno delom, i delom utrnulo od manjka posla. ko zna šta radi i gde se smuca. Moram pisati svima da uvide koliko sam propustio. Moram uzeti da donesem sve što je ponestalo.
Molim vas da popunite preostale formulare, podvlačim crtu tu. Možda će ovo biti samo početak još jedne kratke ekskurzije u nepoznato. Neće biti smračenog mene pored nevidljivih drugih. Surovo je padalo i sevalo, i osetio sam težinu kapi i bara na nogama, na rukama, na licu.
Polomio sam ti kišobran. Idem da osušim patike. Nije bilo uzalud. Mekano zvuči. Obradovali smo nekoga. Ja nikada nisam bio mlad. I nikada nisam odrastao. I džaba mi sad da se kvasim kad mi vreme nije. Ionako mi je brada već odavno izrasla. Zvoni, zvoni, zvoni, sutra je novi dan. Čili sa tartarom u lepinji i malo pilećeg bataka. Za na zub, da ne kažeš da ne jedem kada te nema. Moram pisati više. Ovo mi mnogo ne pomaže.
Toliko sam toga obećao. Najbolji je pileći batak, 200 dinara, kod Spasića. Uvek ću se sećati kako si mi stavila ruku na toplo mesto onog popodneva. A bilo je veče, znam. Menjao bih to za sva uzaludna gacanja po nedođijama. 200 dinara, čoveče to je džaba. Bosanac car.
Mi šetali smo po Temišvaru. Bio je razrovan i pust. Vruće je bilo, sunce sjalo, ali beše tu i koji propuh. Lep je bio vazduh na trgu Jedinstva, tu gde gledaju dve crkve, srpska i rimokatolička, jedna na drugu.
Čak se i tvoja mama zapričala sa ženom na koju je nabasala, na rumunskom i srpskom su prozborile i pričale vrlo dugo, nekih deset minuta, ili čak pola sata. A razumeli smo dosta toga, da joj je sin učio limba ingleze u Beogradu, i živeo tamo 6 godina, da je vozio karting i... tako nešto.
Zašto li se sad toga prisećam?
Volim da uvaljam svoje pisanije u kontekst, kao u prezle, da se i vidi i ne vidi da su u pitanju gomboce s orasima i mlevenim mesom, a ne ono kao pre, voćno... O čemu to ja...
Pet do četiri sata i ti spavaš. I ti spavaš ovlaš pokrivena, nisam siguran jesam li te pokrio kako valja. Sklonio sam ti naočare i ono čudo što mećeš u kosu... šnalu... na sto. I još gori sijalica ti nad glavom. Ne bi me čudilo da se probudiš sva kuvana.
Mogao bih da okačim slike sa naših proputovanja. Od svega bila najlepšta Kikinda, taj zadnji dan kada se šetasmo. Avaj, kako sam proserativno poetičan, kao nekada.
Pili smo u Maksu, ja pivo tamno, ti koktelče neko, matine pravi. Posle smo malo zurili u glodare u izlogu. To podne smo se zajedno šišali kod tvoje frizerke. I zaista sam zaboravio kako je lep osećaj kad ti neko drugi opere kosu.
Nego, ubio se Robin Vilijams, da, i to valja pomenuti. Onako uz kafu, dok se razmatraju smrtne kazne i doživotne robije za zlikovca, dok se traži misteriozni iz nehata ubilački i verovatno isto tako iz nehata skriveni mini kuper / moris, a oni beslovesni na položajima i dalje štucaju od ekskurzije u Nišu, a novine pišu kako su Romi sve potrošili na šnale i tetovaže. Ojadili državu samo tako, oni i trudnice i porodilje, razume se, sve redom, ne samo one što pirinač stavljaju detetu u čarapu da socijalnom radniku deluje retardirano.
Dnevnopolitička baklava od stotinu sastojaka, sa dozom reskog neprofesionalizma.
Ko sam ja da kritikujem, to je đavolski težak posao kada si nepovršan i introvertan.
Štancologija uprošćenog uma.
Maksimalno uprošćenog.
A zar raj ne ostaje prostodušnima?
Ili je to je poprilično traljavo uzet, protraćen citat.
Gotovo sam siguran da jeste...
Možda ću kasnije pisati o Vilijamsovom odlasku, sada je sve previše tu dotaknuto. I kad smo već kod raja... Bio mi je drag lik, barem u detinjstvu. I to ,,ubio se'', zvuči mi nekako glupo sad, jer ko zna šta se tu zgodilo, i to je sada manje bitno. Možda kasnije, kad se slegne sve patetično, prozborim i ja koju reč zahvalnosti za čoveka sa toliko glasova i talenata. Sećam se da sam crtao svoju verziju ,,Aladina''. Nekako me sramota što me to nije nigde dovelo, što ništa od toga nisam završio, ali sve su to samo nagoveštaji bili mojih budućih genijalnih saplitanja i sabotiranja razvojnog procesa u začetku...
Možda i ima nade da nešto započnem ovoga leta... možda i nema. Jedno je sigurno, bar ubiti se neću. Upaliću sveću za one koji još uvek jesu, da potraju, da potrajemo, a za one koji su prešli na drugu stranu, mislim da ću ... videti šta mi je činiti.
Zapitaj se: jesam li zalutao još jednom u još jedan lavirint koji podrazumeva puno odustajanja. I puno istrajavanja. Istovremeno. Nije pitanje, nego konstatacija. Jesam, vala.
I osuđujem, i sudim, i jedem govna.
I prvenstveno od sebe očekujem previše.
...
O čemu li sam to pisao?
O depresivnim postovima koji opisuju depresivna stanja uma.
Briga o sebi, briga o sebi... Obećavam toliko toga.
Mislim da ću obrisati to sve, ili objaviti za posle.
Kupio sam teglicu ajvara i otvorio još jednu konzervu tune.
Praziluk je bio svež. I manje ljut nego što je luk inače.
Kiša je bila prejaka.
Haiku je bio truo.
Zapekao sam ga u rerni i bacio parče poslednje nektarine.
Višestrukost jastva u polifrenom vremenu.
Sačekaj me na proplanku, nosim vrhnje viševekovno.
...
Idemo u zemlju Dembeliju da sadimo cikoriju.
Kafe sad svakako ima.
Staviću jaja da plivaju, jer ako plivaju nisu za konzumaciju.
Čitao sam pre godinu dana neke pesme derana znanog pod imenom B Poopović.
To drugo o je namerno tu.
Oprosti mi na zloj nameri, to je samo prdež u vetru.
Nahty, Nahty, bend neki iz Niša, PJ Harvey-ovski. A tu dođu još i Scarlet Dust. Skinulo se par pesama i od Plastic Sundaya.
Napolju grmi li grmi, i seva, udaraju munje u zgrade i okoliš. Neki čovek, oboleo od Parkinsona, završio u Urgentnom, zbog šoka. Jeste bilo jezivo. I jezivo tiho, sve ostalo, uostalom. Samo je jedan mačji deran promakao kad je jedan od prvih udara nastupio. Onda sam pogasio uređaje. I listao Eka, koga čitam na preskoke zadnjih nekoliko godina. Da je meni jedna dobra retrogradna amnezija, ali daleko bilo, i da ne čuje zlo... Evo, pljušti, nisam sklonio usisivač, ali svakako kiša ne dopire do njega. Šteta što nema ,,Prijatelja'' na programu nedeljom. Barem imam Street View, i da se hvalim kako živim u kraju osunčanom. Ljudi uhvaćeni u trenutku prolaska google-ovog vozila... neprocenjivo. Prodavci kupusa na parkingu na Ceraku. Neki klinac što pokazuje palčeve na uglu Hristićeve i Marijane Gregoran. Zlatni retriver u pozadini pored onih opičenih stepenica tu na Karaburmi. Svi se žale da je bilo ružno vreme. E pa na Padini nije. Baba i deda pored ribarnice, u sumnjičavom stavu.
Na Padini uvek sja zlatno sunce Čukarice. Čak i kada pada kiša... e pa tako mi i treba kad se hvalim. Krajem nespojenim s ostatkom grada Mirijevskim bulevarom.
Obećao sam ti da ću čitati Fukoa, nešto o upravljanju sobom. Da, to je bila neka njegova knjiga... o disciplinovanju. Da, rađanje... ne, ,,Hermeneutika subjekta''. Mislim da sam zašao duboko u vode kojima ne pripadam.
Obećao sam ti da ću da savladam par stvari.
Pre svega, da ću napisati one pesme
o devet
decembara?
To bi bilo lepo.
To bi bilo korisno.
Inače ode mast u propast.
A zašto baš mast? Osim
što se rimuje...
Pržim se na masti (od) pamtiveka.
Ja se previše opterećujem redom, biće da je to. Biće da sam, sasvim sigrno, već duboko zaglibljen u maslo svojih neproceđenih ideja. A treba mi sito, treba mi cediljka. Treba mi nešto da se rešim viška, tog suvišnog, tog skorelog, što se lepi, po zvučanju, po nagoveštajima.
Jer, već dugo gledam u pozadine. Jer, već dugo zagledam te viškove viškova na svakom mestu. I prija mi, i ne prija, jer se zagledan izgubim posred osovine. Volim njene idealne krofne s makom. Izgubim vreme. Ideacija je neka reč koja se gubi put pučine. Mrmoljenje.
Vaskrsavam sedmog dana, ne trećeg, kada svo smeće ispliva. I ja s njim. I suđeno mi biva. Jer tako, kafkijanski, ja sam odlučio. A to ja, sastavljeno je iz zjala drugih ja kojih ja trenutno nisam svestan. A ona su svuda. I zure, sasvim nemo. Jer, sve su već rekle, te zle hude suđaje. Šta bi drugo mogli zboriti za trpezom. Kanda su izgustirana već sva jela i predjela. No, sve je stvar izbora, kao što neko jednom reče. Čak i ako si Jozef K. Sistem te ne guta, ti biraš da budeš progutan. Va vjeke.
Nakon blagoutrobenija valja porazmisliti o značenjima. Mene za to sad baš briga.
Jako sigurno ću prilesti postelji i zagrliti te, kao da nije ništa.
Kažeš mi, smoždena od umora da ugasim taj računar.
Kao da od danas nemam više 32 zuba, već 31.
Jedan ko nijedan. Lepo kaže naš narod.
Bulazni, kao i uvek, ali neka ga.
I ja sam bio neko Ja...
...koje je zanemelo...
...od umora.
Kaže mi da reke preko planina teku i plave sve
U kutiji su životinje njene, skrivene,
U kutiji je kobila, u kutiji je maca, u kutiji je koka, tu je i pas,
Ali oni nisu mrtvi, kao ni živi, a možda i jesu u kutiji baš
Tu ih čuva
Čuva ih snažno
Čuva ih da van nje ne 'mru.
Da ih ne odnesu vode sa špicastih planina Sa gora tih zelenih što padaju
Te opasne vode među crvenim ciglama Od voda što je čuvaju
Te vode teške
Sa oštrih planina što hoće da nadvladaju
čvrste bedeme od crvenih cigala Što planinu podupiru.
A iznad planina crni oblaci dušmanski hodaju.
Crni i turobni kao ljuti ovnovi Kao sivi blokovi.
Sunce iza njih
Javlja se i laže
Da će ih skoro rasterati da više ne vidi
crne oblake od crnog maltera.
Ali u kutiji ih čuva od njih i talasa,
I plavih talasa sa zelenih padina
Kockasta plava, bela kutija
U njoj su kokoška, kobila, mačka i pas.
Ona ih čuva, u njoj im je spas.
Kad pišem ... To je ispod svakog nivoa. Rida loše skrojena strofa Koju brišeš kada prevladaju
Kad dišem Hoće da me savladaju Glasovi iz nemirnih snova Što vole da se ponadaju Kad izrone Ispod nivoa mora.
Ja stižem Da sebi pljunem u lice I iskoračim iz sopstvenog groba
Naviše Gledam kako ginu oni Što ispravljaju one Mojega kova.
Moj kov Je ulov vremeplova Nikad nikao, nikad pronikao U tajne pustolova.
Najviše Čuje se poj kosova Šum vetra sa Dunava Stih može da propliva.
Vidim, neki koji su do juče bili za mene klinci, ili makar mlađa generacija, slave petogodišnjice matura do ostalih manifestacija. Vrlo lepo. I srčka je krenula da me zajebava, a ja još nisam podigao onaj karton. Posle se čudim nekim svojim starijim drugarima prokrastinatorima što svoje obaveze nisu odavno namirili. I ovce. Namirili, čuj. Lupetam, digresiram, regrediram na banalno, no šta je tu novo? Prisetismo se juče gosn. Popare, pa nam je bilo par suznih momenata. 15 godina je proš... Ma šta 15, 20 godina je prošlo otkako su se ,,Srećni ljudi'' uzeli prikazivati na RTS-u. Tužna vremena, i ne verujem da ću ovo reći, daleko bolja gluma od ovih mirjamizama kojima smo izloženi. Zvučim kao penzos, ko još danas pa gleda TV. Retro, batice, retrogradan sam ja ponedeljkom i petkom. I utorkom kad stignem. Slagalica, Dnevnik u pola osam... Zna se šta valja.
Vidim, no da se vratim na to što vidim. Vidim da sam propustio svoje petogodišnjice. Iskreno, sam sam kriv i ne žalim se. Mogao sam da povučem neke drugačije odluke, pa nisam. Super mi je. Osam i kusur godina laganog plutanja usred ničega. Ništa, ništa, i odjedared ona, odjedared ja, odjedared mi, i tako u zadnjih tri. I možda se ne bih ni osećao tako matoro da ne vidim da su oni dojučerašnji pelenari i balavci dorasli da pretuku i mene i celo moje odeljenje njuški pred rubom ozbiljnosti i zaposlenja. Od ovakvih formulacija mi se kenja. Gospodin Popara bi to daleko bolje, čoveče. Siniša Pavić, dakle, i nije toliko loš pisac. Spisatelj, pardon scenarista.
Čitao sam do duše samo onog drugog Pavića što je umro, šteta, jer bolje da je umro Gojko, koji Gojko, pa onaj Gojko o kome je reč i o kome se informišemo iz Šotrine, blagodarivši genijalnoj izvedbi bračnog para u sceni decenije i eona. Razdevičenje kakvo valja je izostalo, i 'di ćeš veće sramote od te. Dramatično. Sporadično. Krokantno. Prste da poližeš i napraviš kajganu sa likom Ćetković Vojina kad mu spolovilo udari u otisak tuđega dorata.
Voleo bih da sam to vreme koje sam iskoristio na usputnu analizu kosmoloških događaja iz politike, estrade i sto drugih kuraca iskoristio bolje. Da sam zaista u jednom trenutku poverovao da sam analitičar, rođeni erudita koji će da vam prosipa bisere i povezuje nepovezivo na nekom sajtu tipa Tarzanije. Ali izgleda da ja nisam od tog štofa skrajao sebe sve ove godine. Ima u mom štofu paučine, i otrcanih šala a la Gutović Lane. Ima prostora čak i za najniže oblike humora, groteske, praćenja rijaliti šou programa. Ima tu mnogo staža gledanja softkor pornjave sa kablovskih kanala, nemačkih erotskih reklama, drkanja na koješta, na vintidž dedine porno časopise, skrivene ispod madraca. Ima tu, ispod tih slojeva i slojeva skorelosti i otužnih mirisa, pokoja zaboravljena pesmica, romantičarska patetika, i posledice bronhitisa, šarlaha, i malih boginja. Ima tu hrpa i hrpa izbledelih i požutelih papira, nedovršenih pesama i skica. Tražili su često da im crtam gole žene. Kasnije sam to crtkao za sebe, ali sam tad već ispao iz štosa. A i internet je bio brži.
Postao je najzad brži, nema više skidanja duplerica i slika sa eksplorera. Kakvo vreme. Kako je proteklo samo. ADSL, virusi, skidanje pesama, lickanje majspejsa. Prvi izlasci, tek na fakultetu. Tek izašao iz pelena, tek izašao, tek progledao. Pljuga. Kašalj. Tuborg. Vodica. Ništa. Sutradan, nešto, svuda, sreća, nadanje, radost, prihvaćenost, pripadanje. Prikrivanje propadanja. Zadovoljavanje malim. Dalje, idem dalje, idem dalje... Odlaganje, prokrastinacija, blejanje, ispiti, padanja...
Sve na jednom mestu i previše da ispričam sada. A ako ne ispričam, džaba. Želim da živim kao Bil Marej. Makar delom. Tako neću nikada morati da se kajem što sam prestao da budem mlad.
Sutra je ... danas. Danas je petak, pun mesec za sedam dana. 13 prasadi, i ja sam to poslednje, a tako se dobro osećam.
Sanjao sam, pre više od dve nedelje, potopljene kuće, podrume i dvorišta. I bilo je mirno, kao da nije bilo ništa, ništa neobično, ništa teskobno tu. Delovalo je kao Padina, kao komšiluk, kao miran krajolik. Šetali smo i zaranjali, sa belim čaršavima na dnu. Ne znam gde smo išli, ne znam zašto je to bilo bitno. Kiše su tek krenule, i tek sam čuo detalje tuđih razgovora i briga u nedelju. U petak je već bilo dogorelo do prstiju. Oni su već odavno angažovani na svakom pitanju. Razmišljao sam da pobegnem od tog osećaja dok sam mogao. Pored mene, u hali, zagušljivoj od znoja njih stotinu, naslagano brdo prljavog veša. Leglo zaraze na pomolu, ali me to nije onespokojavalo. Možda je bolje... možda bi bolje bilo da me onespokojava što nisam imao ništa na umu. Savršeno se uklapam u ovaj javni establišman koji sam imao prilike da vidim. Tatine ćerke, i šefove ljubavi, u skupocenim krpama, sa velikim sisama, sa sladoledom za napaćenu decu u centru.
I nekako, ne osuđujem ja to. Stana ima krajnje iskrenu autobiografiju, o tome bi Šotra mogao seriju da napravi, a prvo i film u bioskopu. Ja neću zbog toga da se nerviram. Neću ni zbog svog neizgaranja. Sve je ostavljeno da visi u vazduhu. Da li sam istrajao? Da li sam se samo istrcao od nekorišćenja svo ovo vreme?
Uspeo sam da ne podlegnem tom osećaju hladnog samosažaljenja, kada je jedini domet mog upliva u tuđi svet odslikan u rečenici ,,teško ti je, znam kako ti je''. I ona je plakala danima zbog neizvesnosti svoje situacije, koja se ispostavila kao neopravdana. Mada ima opravdanja da se nađu i uberu kao jabuke, mene mrzi da se mučim i tražim.
Ja se nosim sa osujećenjima kao veteran. Moja leđa su davno prestala da osećaju, ali moja trasa se nije promenila. Uludo sve pedagoške muke i dovijanja! Uzalud se krečili ove požutele zidove!
Dok ja ne sredim i ne rešim da ću da menjam išta, džaba... Moja majka je isto nešto sanjala, o tome kako ju je neka učiteljica, ondulirana u zelenom kombineu a la šezdesete pogledala, pošto je zatvorila prozor prostrane sobe, kao učionice, i rekla joj ,,Pa, to je jednostavno, ti si prosto odustala od sebe''.
Da, rekoh joj, to mora biti istina, i veliki uvid, nikakvo čudo što ti ostaje u glavi celo jutro, a sad me pusti da spavam... Bilo je jedva devet, ja još manje spreman da rođenu majku savetujem, slušam i analiziram. Nisam li grozna osoba?
Možda je treba da odustanem od nekih stvari. Hajd prvo da NE odustanem od pravljenja spiska. Nikad nisam bio veliki ljubitelj (barem ne otkad se s Dudom družim) negativno definisanih pojmova, naredbi i zakona.
Sutra onda, idemo natrag. Grupa kojoj nisam potreban će me možda tražiti, možda ne, ali za sve na kraju krajeva odgovara internacionalnJEBOTE ŽUTI PAUK DA TE JEBO. HODA PO KOZMETICI I TASTATURI I SVEMU.
Sva sreća što nisam (previše) arahnofobičan. Cenim ih kao bića, ali ako misle da se popnu još malo na evolutivnoj lestvici nek stradaju neoprezni.
Laku noć, slatki prinče. Ja odoh da potopim pirinač u vodu. Tojest, ono što je od sutlijaša ostalo. Da se ne skori. Halal.
Trebalo bi da kuvam večeru. Nasečem fetu u tu salatu. Trebalo bi da raspremim svoju gajbu punu prnja mojih i njenih. Trebalo bi da raspremim svoju glavu. Da okačim te jakne na ofingere koje im pristaju. I da bacim taj veš u jednu kesu, pa pravac na livadu, da se peru. Kako bi bilo divno da kiša prestane, da ne moram da gledam kako se (p)PV ponovo herojiše. Junački sinovi i junačko silovanje. Kako bi sjajno bilo da neko zapali redakciju svih dnevnih novina, požutelih stranica. Ne, bukvalno. I ne, kao aluzija na političku partiju. Bilo bi divno da neko već umesto mene naseče tikvice i prione na posao, da ih stavi u posudu, sa lukom, isplakalim. Nešto sam bez volje. Pijem energetsko piće što si donela iz Amana. Mrzi me da stavljam navodnike. Dobrica Ćosić, neumrli, tapše me svojom grešnom rukom po onemoćalim plećima. Kuš beštijo! Kaže: 0,5 je preporučena doza. Dnevna doza. A neko je rekao da je i to previše kofeina. Slušam By-Pass. Kao da nije prošlo 14 godina. Kada će više da objave nešto novije? Možda pitam Velibora. Otkazana mu svirka od juče, a sutra idemo na Bjesove. Pustio sam da svira ,,U osvit zadnjeg dana'', dok sam bio pazario krastavce i rajčica. Sedam puta se obrnulo. Such eventful. A ja, dobrog li terapeuta. Još samo da shvatim kako da skrpim 40 jevreja za kaparu mome.
Niotkuda, pojavio joj se na ruci puž golać, na nadlanici, kod palca. Dobro, nije baš ex nihilo, biće da je to bio nezvani gost iz mladog luka, koga smo imali prilike da jedemo tokom večere. Malo stvorenje, mrka spodobica, ostavio sam ga sa jednom grančicom luka na simsu, nadam se da je našao svoj put dalje... gde god. Nego, nisam neki jungijanac, niti kakav tumač simbola sa one strane verovatnog... ali možda je nekom, ili barem meni jasno zašto sam bio ponukan da proverim još jednom nije li sa pužem povezano kakvo dublje kulturološko, etnološko, mistično značenje, šta god. I eto snejlijena, ekspliciranog, baš onako kako mi je i došao, lepo je to neko opisao. Mislio sam u jednom trenutku da ga odbacim kao beskorisnog, ali sad sam uveren da spontanije i ,,autentičnije'' nastalog jastva od ovog. Čitaj, Ikikide, ruke ti se pozlatile, kad već ne umeš da pišeš.
Hteo sam danas da uzmem da oplakujem kako ništa nisam uradio ni od ovog ponedeljka.
Ali neko je o tome pisao mnogo bolje i iz jednog uspešnijeg ugla.
Nemam pravo da kukam, no čitajte to.
Ja ne znam da ti kažem ništa što već nisi video, rekao i slično. Dosta je.
A i ovo je već neko preporučio ko je preporučio... jebeš sve, jebeš disciplinu, jebeš pravila. Sutra je utorak i najgori dan za planiranje. Još jedna otkazana seansa, još jedna podignuta bela zastava.
Još jedna preporuka i recept za eskiviranje.
Dosta je, i preliva.
Čitaj motivacione postere.
Gledaj u pravilno iscrtana sazvežđa tuđih podviga. Gledam ih i ja.
Iz mene tinja besmislena vatra besa.
Nemam pravo da ti kukam, čitajte to.
Ako imate kako.
Ja te gađam frazama I pogodim u čelo Svoje delo, i moju ulogu u njemu
Laž pesme je pesništvo Laž moja je rečitost Ja te pogodim u oko I bacim se u nesvesno I zauvek zamandalim vratima Promaju u ušima Ja sam lažna nauka Ja sam promašen sadržaj
Profesionalna uloga Sve me tako pogađa Ja imam 300 dinara
Duga da vratim dušama Služio sam vojskama
Svojih niskih pobuda Svakog dana dva sata Zabavnoga programa
Ja sam krajnje ležerna
Hiperkombinacija Različitih diskursa Svojeglavih uzusa Ja sam mala taština Torba puna govana Laž moja rečita Brlog prepun vrisaka Neiskrenih stisaka
Moja je promena Preveliki zalogaj Mutna voda Som je mutav Mutim po stalažama
Nekad bilo smešno je Sada sve je kršenje Ustaljenih pravila Odbaci me
Ovo je pisao neko drugi. Ja svakako ne bih bio u stanju da bolje opišem nekog, nego neko jasan i praktičan kao on. On je pametan, i naoko duhovit.
A šta je tu novo?
On živi trenutak. On je jasan. On stremi savršenstvu. Puno čita. Ne skita preterano. Jede umereno. On je jednostavan kao emotikon. On je zabavan skoro svakom. On je neko drugi nego što je bio pre, a opet ne preterano različit.
Šta je tu novo?
On je ponosan na sebe. On se ne zavarava. Zaslužio je. Ume da razgovara. On kad boli, ne plače zbog sitnice. On unapred planira svoje korake.
Šta je tu teško?
On živi svoje snove. Ne sanjari da ima milione. On se ne obazire na druge, kao ni pre. Ali sada ni na svoje mane, jer iz njih se razvija dalje.
On brzo ustaje kad se spotiče. Ali ustaje, a ne zavarava se da je ustao. Ne pretvara se da jeste, kad nije.
On je poslednji put uradio nešto uludo prošle godine. Kad je sedeo i ovo pisao. On ne piše. On se ne bakće sa velikim očekivanjima. On je srećan mediokritet.
Ti nisi dobar. Samo ubeđuješ sebe vrlo uspešno da jesi.
I ne znaš da pišeš. Elokvencija koju pokazuješ je zapravo samo površna draž tvoje priče, kao naoko bogata pena povrh retke vodurine koju neznalica naziva kafom.
Ti samo iznova i iznova se vraćaš na isto. I nodiš računa, samo po sebi će doći... to nešto.
I kad misliš da preobrnuće se u nešto novo, ono će te poklopiti istim starim osećanjem... razočaravajuće.
Grabiš jezikom i rukama, a nigde ne dospevaš.
Zapravo i to što grabiš je samo uspešna autosugestija.
Ti nisi i nećeš, i ne možeš.
Jedino kad bi tvoje ruke bile tuđe.
Jedino kad bi tvoja glava bila drukčija.
Jedino kad bi tvoje noge bile slobodne. Od tebe.
Ti si stvoren, kao i svi ostali, zabadava.
I ako si samo to, ni ne čudi, što i kad grmi, stojiš.
Tako večno imobilisan.
Autističan.
Slab.
Toliko nevažan da ne zaslužuješ ni podsmehe.
I evo ti sad od mene zadnje opomene. Pred neraskidiv kraj tvoga progonstva.
Zakovaću te za stene. I odroniću te kao i sva druga nepodopstva.
Mračno je. Sve o čemu piše, mračno je. Uspesi se nižu samo ponedeljcima u ponoć. Jeftine floskule zamenjuje otrcanim frazama. Sve je jeftino, osim onog što plaća vremenom provedenim nad pokislom pikslom. Stidi se svojih sumornih pokušaja da se okuraži, napokon.
I uspeva mu. Uspeva mu da se pogleda iz svakog ugla. Iz devetog ugla. Iz ugla vođice es dura, sa malo kadenciranja pri kraju. Ne, nije mu dosadno da ređa jednu na drugu, do druge, da prišiva sebi atribute i epolete i sanja kako to nisu samo obična zamišljena parčad tkanine. A jesu. I nisu. I kvari svoj vid u obzorju vode koja je prosuta po podu. Kul sve to zvuči.
Češlja se na razdeljak, vrlo širok, tako da mu zalisci prave izgled krune. Dune mu ponekad da se uzjoguni i otera to sve u tri lepe. Mrkog pogleda u prozorsko staklo, gleda kako mu budnost polako vene i tone u autobuski polusan, gde će videti koješta. Mnoge poznate ljude, od kojekude. Profesorku sa hora, onu najstrožiju, što joj je uspešno zaboravio ime, i krajičkom oka engleskinju, i komšinicu koja je završila vajarstvo i predaje likovno u Barajevu... ili je to izmislio? Učinilo mu se da su mu nekada o tome govorili. Videće tu u prolazu koješta i ništa, i podići će pare iz pošte kada su mu najmanje potrebne, i pisaće o tome kao da to nije sasvim svakidašnja rabota.
Premijer je sada zamenik prvog potpredsednika. Kako god okreneš ova rečenica ima smisla. I to dva. Reč dana mu je ,,objavljotina''. Radi se o tekstu nekog našeg analitičara o nekom anonimnom liku što ga je objavila Politika. Sleže ramenima. Nije čitao original da bi imao mišljenje o tome. Ionako niko neće saznati zašto sve nije ubijen Ćuruvija. On je bio mali kada je radila trafika u gornjem delu naselja koja je prodavala ,,Evropljanin''. Evropljanina?
Sve u svemu, pravi se da piše, i objavljuje to što piše, krišom, pod velom noći, kad niko ne gleda. Zato voli da je sve tako mračno, i da je sve tako u trećem licu pisano, iz barem dva-tri nasumična pokušaja. Onda sve to zaboravi, i obelosvećenje postane samo mrtvo slovo na ekranu.
Koje slovo je najmrtvije?
,,Verujem, ono koje stoji položeno i samo, i ni sa čim se ne rimuje. Biće da je to ipak reč, a ne znak slovni. Da...''
Odrođeno, svezano i skučeno zvuče, prosto zveče u tmini, kao stari ormani, prepuni stare paučine. Čak su i paukovi napustili ta tamna mesta. On i dalje pokušava da ih pripitomi. Nekada mu je to i pošlo za rukom. Valjalo bi da prione na rad ovoga puta.
,,Demonstriram da je sila teže ta koja me prisilno veže za sebe pod ćebetom. Da, ćebetom, a ne teretom odgovornosti, kao što ga neki vide. Jer, moje ćebe je utoliko lakše, što ga lakše prevrneš preko glave''
Prekasno je da im kažem sve. Sudite kao babe o stvarima koje vas se ne tiču.
Prerano je da vam sudim o tome. Dizaće nas iz grobova za prestupe.
Lazareva je subota. Dizaće nas iz milosti svoje. U plamen, u ridanje.
Za nešto što je uvek bilo, usuditi se, prenuti se, krenuti, Pljunuti na tle što te je oprljilo i stvorilo.
Ne vredi množiti se, kažeš. Sudiš onima koji su se zaneli.
Plodovi su truli, plodovi su pali Po zemlji se rasuli i provreli, Alkoholno. Da se omame zveri. Ceniš, tako, isto kao i ti.
A taj što te je otresao, odavno je pukao. Sahranjuj ga dnevnom dozom.
Alkoholom. Vrbopucom poteraj beštije u tor. Poteraj ih ognjem milosti svoje. Smatraj da si obavio posao.
Smatraj da je sve rešeno. Da te neće naći, neće još.
Jutros pre supervizije jeo pituljice sa kimom
I mesom, masne
Postoji prezime, smešno: Masnikosa.
Što je definitivno zabavnije od Čabarkape.
Ne stajem, ne prestajem da drmam hiperaktivan kredenac.
Kim Kardašijan, Kim Bejsinger, Kim Džong Il, fašizam,
Fetišizam, Fud Fešn Falusoidna Šina,
To je sve super, to je sve istina.
Skroblujem last.fm pesme, biblioteka mi je užas,
Berzerk Apoptigma, tuc tuc za gotičare, Megadeth, paćenička vokalizacija,
U areni Dubioza, slušao preko tjuba,
Goribor, Kiša, čist jebeni užas,
Okrenem obradu Šemse od SevdahBEJBIJA.
Gluposti.
Nije da nije, a nije ni da nije.
To je sve okej, to je sve istina.
Jutros sam se omrstio sa 300 grama bureka.
U obliku pituljice, kim bio posut preko.
Umesio ih je sa pedigreom neko.
Kroasan zamezio za ručak, i lenku,
Neku pogačicu meku i mrežicu i zdenku.
Raspravio s dedom ko je levo ko je desno.
Protrljao to oko, srknuo espreso.
