Sanjao sam, pre više od dve nedelje, potopljene kuće, podrume i dvorišta. I bilo je mirno, kao da nije bilo ništa, ništa neobično, ništa teskobno tu. Delovalo je kao Padina, kao komšiluk, kao miran krajolik. Šetali smo i zaranjali, sa belim čaršavima na dnu. Ne znam gde smo išli, ne znam zašto je to bilo bitno. Kiše su tek krenule, i tek sam čuo detalje tuđih razgovora i briga u nedelju. U petak je već bilo dogorelo do prstiju. Oni su već odavno angažovani na svakom pitanju. Razmišljao sam da pobegnem od tog osećaja dok sam mogao. Pored mene, u hali, zagušljivoj od znoja njih stotinu, naslagano brdo prljavog veša. Leglo zaraze na pomolu, ali me to nije onespokojavalo. Možda je bolje... možda bi bolje bilo da me onespokojava što nisam imao ništa na umu. Savršeno se uklapam u ovaj javni establišman koji sam imao prilike da vidim. Tatine ćerke, i šefove ljubavi, u skupocenim krpama, sa velikim sisama, sa sladoledom za napaćenu decu u centru.
I nekako, ne osuđujem ja to. Stana ima krajnje iskrenu autobiografiju, o tome bi Šotra mogao seriju da napravi, a prvo i film u bioskopu. Ja neću zbog toga da se nerviram. Neću ni zbog svog neizgaranja. Sve je ostavljeno da visi u vazduhu. Da li sam istrajao? Da li sam se samo istrcao od nekorišćenja svo ovo vreme?
Uspeo sam da ne podlegnem tom osećaju hladnog samosažaljenja, kada je jedini domet mog upliva u tuđi svet odslikan u rečenici ,,teško ti je, znam kako ti je''. I ona je plakala danima zbog neizvesnosti svoje situacije, koja se ispostavila kao neopravdana. Mada ima opravdanja da se nađu i uberu kao jabuke, mene mrzi da se mučim i tražim.
Ja se nosim sa osujećenjima kao veteran. Moja leđa su davno prestala da osećaju, ali moja trasa se nije promenila. Uludo sve pedagoške muke i dovijanja! Uzalud se krečili ove požutele zidove!
Dok ja ne sredim i ne rešim da ću da menjam išta, džaba... Moja majka je isto nešto sanjala, o tome kako ju je neka učiteljica, ondulirana u zelenom kombineu a la šezdesete pogledala, pošto je zatvorila prozor prostrane sobe, kao učionice, i rekla joj ,,Pa, to je jednostavno, ti si prosto odustala od sebe''.
Da, rekoh joj, to mora biti istina, i veliki uvid, nikakvo čudo što ti ostaje u glavi celo jutro, a sad me pusti da spavam... Bilo je jedva devet, ja još manje spreman da rođenu majku savetujem, slušam i analiziram. Nisam li grozna osoba?
Možda je treba da odustanem od nekih stvari. Hajd prvo da NE odustanem od pravljenja spiska. Nikad nisam bio veliki ljubitelj (barem ne otkad se s Dudom družim) negativno definisanih pojmova, naredbi i zakona.
Sutra onda, idemo natrag. Grupa kojoj nisam potreban će me možda tražiti, možda ne, ali za sve na kraju krajeva odgovara internacionalnJEBOTE ŽUTI PAUK DA TE JEBO. HODA PO KOZMETICI I TASTATURI I SVEMU.
Sva sreća što nisam (previše) arahnofobičan. Cenim ih kao bića, ali ako misle da se popnu još malo na evolutivnoj lestvici nek stradaju neoprezni.
Laku noć, slatki prinče. Ja odoh da potopim pirinač u vodu. Tojest, ono što je od sutlijaša ostalo. Da se ne skori. Halal.
I nekako, ne osuđujem ja to. Stana ima krajnje iskrenu autobiografiju, o tome bi Šotra mogao seriju da napravi, a prvo i film u bioskopu. Ja neću zbog toga da se nerviram. Neću ni zbog svog neizgaranja. Sve je ostavljeno da visi u vazduhu. Da li sam istrajao? Da li sam se samo istrcao od nekorišćenja svo ovo vreme?
Uspeo sam da ne podlegnem tom osećaju hladnog samosažaljenja, kada je jedini domet mog upliva u tuđi svet odslikan u rečenici ,,teško ti je, znam kako ti je''. I ona je plakala danima zbog neizvesnosti svoje situacije, koja se ispostavila kao neopravdana. Mada ima opravdanja da se nađu i uberu kao jabuke, mene mrzi da se mučim i tražim.
Ja se nosim sa osujećenjima kao veteran. Moja leđa su davno prestala da osećaju, ali moja trasa se nije promenila. Uludo sve pedagoške muke i dovijanja! Uzalud se krečili ove požutele zidove!
Dok ja ne sredim i ne rešim da ću da menjam išta, džaba... Moja majka je isto nešto sanjala, o tome kako ju je neka učiteljica, ondulirana u zelenom kombineu a la šezdesete pogledala, pošto je zatvorila prozor prostrane sobe, kao učionice, i rekla joj ,,Pa, to je jednostavno, ti si prosto odustala od sebe''.
Da, rekoh joj, to mora biti istina, i veliki uvid, nikakvo čudo što ti ostaje u glavi celo jutro, a sad me pusti da spavam... Bilo je jedva devet, ja još manje spreman da rođenu majku savetujem, slušam i analiziram. Nisam li grozna osoba?
Možda je treba da odustanem od nekih stvari. Hajd prvo da NE odustanem od pravljenja spiska. Nikad nisam bio veliki ljubitelj (barem ne otkad se s Dudom družim) negativno definisanih pojmova, naredbi i zakona.
Sutra onda, idemo natrag. Grupa kojoj nisam potreban će me možda tražiti, možda ne, ali za sve na kraju krajeva odgovara internacionalnJEBOTE ŽUTI PAUK DA TE JEBO. HODA PO KOZMETICI I TASTATURI I SVEMU.
Sva sreća što nisam (previše) arahnofobičan. Cenim ih kao bića, ali ako misle da se popnu još malo na evolutivnoj lestvici nek stradaju neoprezni.
Laku noć, slatki prinče. Ja odoh da potopim pirinač u vodu. Tojest, ono što je od sutlijaša ostalo. Da se ne skori. Halal.
Нема коментара:
Постави коментар