generalni update vol. 6 (pogrešno naslovljen kao sedmi)

BUNA: Mes' dana bez probe, Vuja bolestan, Došen umače po Hrvatskama, pa nas nema, gitare se oladile, a već otpolilo, Vučina se vratio iz Islamabada, sad smo barem na okupu, manje-više Teheran. I dalje smo na istom kao i pre mesec dana, Brljantin će izgleda načisto da izlapi.

TULA: Teši me to što Mejnard objavljuje da nije još počeo ni tekstove da piše, tako da, barem je ljudski faktor u pitanju kad je reč o novom albumu Tool-a. Kao nešto rokaju, jedu govna, ali ne zameram, ili ko sam ja da kamenujem ovako grešan njih grešne. Perfekcionizam je to, prokrastinacija je samo govor mržnje za perfekcioniste poput nas, da.

ALI ZATO: U maju definitivno novi FNM, Sol Invictus, i nadam se da će Paton ponovo da nam peva, ali jednu od ovih klupskih svirki, to bi bilo predobro. Mada, nismo mi Amerika, i prevelika smo govna za takvu počast. Nek dođu na nedelju dana. Kao Faith No More, Mr. Bungle, Fantomas (pa makar samo svirali Directors Cut), Tomahawk, i ovaj novi Nilsov projekatbend koji je nastao pro rasformiravanju Sleepytime-a. Halal bi to bilo divno, ne?

DJEČACI: Da pomenem, ovako bez reda da je bilo super videti Vojka, Zonija i Iva drugi put na istom mestu. Em su bili bolji, em je tonac bio kršten, em mi nije žao para, zaista. Mislim, žao mi je para datih na Badvajzer, ali jebeš ga, buržoaska govna su to, i hipsterski novčanici... ili obrnuto. Uglavnom, isvodničiše ga, jebaše mu kevu, Zoni je kanda i nešto čvoknuo, a Ivo i Vrućina su bili malko indisponirani, možda njih čeka pičetina tek u Splitu rodnom. A tamo je upravo otišao E-play. Super što smo stigli i njih čuti, bilo je solidnjak, Maja i Danilo i ovaj treći čovek za bubnjem, i bek vokalčica razvalili.

E ONO: Prokrastinacija je majka mene i tebe, i dobro je da je tako. Jer, o čemu bih ja pričao da još moram da napišem rad, rezime i još jedan rad. I da se uverim da mogu da pišem. Pomilki me mišem. Defiintivno, moram da se dekontaminiram. Nedeljom kod općine, četrisrednjoškolkesjele.nosebilestaaarke itipkajunamobitele. uđen u trisedmu

DOSTA BRE: Jašta, odustao sam od forme ovih apdejtova, ko jebe formu, bitan je sadržaj, i tako mi lepo mirišeš, a i brus ti je lep. Čak je i lepši od osećaja kad se najedeš najboljeg šiša na svetu prekoputa Ušća. Ili smo samo bili dovoljno gladni.
 Ma, šiš je fantastičan. A ja ni ne znam koji je ovo apdejt po redu. Sedmi, ne?

E VIDIŠ: Za nedelju dana stiže Crowbar... i jebeš sad to, nije to na redu...

SOA: O NAPOKON ZAVRŠISMO; BEZ DA TI KVARIM UGOĐAJ ČITAOČE SERIJU SU USRALI ČETIRI SEZONE PRE KRAJA, JEBALA VAS TARA, I ĆEMA VILJUŠKOM ZAHRĐALOM, I ĐEKS DUPETOM OD STO MINUTA, I ĐUSOV RAZJEBAN ČMAR I SVI SKUPA. JEDINO MI ŽAO BOBIJA, ON JE BIO SUPER, NAJBOLJA BRADA I NAJVEĆA KARA, A JOŠ JE I ELVIS. A ANZER JE VALJDA BIO U TERMINALNOJ FAZI RAKA JOŠ PRE TRI MILENIJA, DOBRO DA STE SE SETILI DA GA UPOKOJITE DJĐESKOVOM PUCOM, IAKO JE DŽĐEKS UVEK BIO U FAYZONU PICCE A NE PUCE AL JEBIGA, OVO JE BIO POSEBAN SLUČAJ PORODIČNIH RAYMIRICA I NESPOSOB... JA VIŠE NE ZNAM, JA NE ZNAM ŠTA PIŠEM.... TU KIP THINGZ ŠHORT, SAfTERU, MANJE SE SATIRI OD JEBANJA DROGOM U DUPE I JEBI SE I TI I TVOJE POIMANJE UMETNIČKOG ZAVRŠETKA FILMA, KAKVE NEOČIGLEDNOSTI I EVHARISTIJE.

Dobro, nisam toliko ljut, bilo je par iskupljujućih momenata. u poslednjih par epizoda, ali pokušaji dubine i umetničkog pristupa su toliko kičasti da nemam reči. Na kraju krajeva, bila je to jedna priča napisana i snimljena za tačno određenu publiku, bajkere, rokere, white trash ribe što se pale na majčinstvo i kriminal, pasionirane ljubitelje tetovaža, motora, oružja, brze vožnje i tome slično. Sve legitimno, ali na kraju traljavo urađeno. Daleko od Sopranovih u bajkerskim cipelama.

I DANAS: Obišli Tegla bar, pili neka ceđena govanca, bilo ugodno, mada gužva, ali ugodno sve u svemu, i ne toliko skupo. Super koncept, s obzirom da sam Ajvarolog, ali ništa od turšije nema na meniju. Sramota, i strahota. Ali dobro, prošetasmo se po Vračaru, okružismo krug osamdeset trojke... ne, još sam i Ušće preživeo, haha! I sa dve dukserice pride! Pogledajte moj vlog, ha, nemam vlog, zajebo sam vas, haha. Lol. ne. glupo.

Pišete gluposti

Ima dana kada sam sebi zvučim kao Rada Hronika, a ima dana kada mi sve drugo zvuči kao familija Bizetić, nou stringz atečd, i nek se niko ne oseti prozvanim. Tako, neretko se u zadnje vreme nađem u bljazgotini loše napisanih, jedva redigovanih tekstova po onlajn izdanjima naših javnijeh glasila. Danas je bio poseban dan. Na stranu što je bio rođendan Mimijev i kevin, i što još uvek osećam krivicu jer im oboma dugujem mnogo više od pomaganja da se zapamte istorijske činjenice o starim Grcima [ko su bili spartijati, heloti, perijeci, a ko eupatridi, demos, robovi, ko je imao vasilevse, a ko Napoleona u opancima; hwat], ima se šta reći i šta objaviti i sad zaista se zaustavljam sa daljnim radohroničnim najavama.

Reših eto, avaj, aman, da podelim par grozno/sjajnih članaka što ih pročitadoh pre kog minuta. Kolika koncentracija ljudske gluposti i patetike u svega tri teksta, majko moja, a zašto, videćete u prilogu. [jel ovo neki prion ušao u mene pa ne mogu da prestanem da jedem govna dok ne počne špica, a onda ubrzam]

1. Kako je to biti devica u 25. godini? (Blic Žena)

Kao izlečenog falimindžosa (tip A) ovaj tekst me je posebno ganuo, pogodio, u srce, u dušu, a i u crevo debelo. Lažem, samo u crevo debelo. Nije da ne delim saosećaj sa devojkama i momcima koji su iz ovih ili onih razloga ostali uskraćeni za snošaj u svojim ranim/srednjim/kasnim dvadesetim. Ali nekako osećam blag neizdrž u susretu sa meni lično poznatim redundantnim misaonim zahvatima koje te nekako dovedu u tu situaciju gde sve zakomplikuješ i pitaš se gde je zapelo. Ili, manje kenjaj, više proveravaj, pij packe, pij korpe, ili čukaj zicere, ili čekaj da ti se posreći, kao meni. No, to me već dovodi u stanje inspirisanosti i spremnosti da zvučim kao draga saveta, i tome se mora stati na kraj [jebemumater, da proverim ja moj nivo estrogena?]. Jer, ovaj tekst nije pisao neko ko ima iole kakvu sposobnost i spremnost da se stavi u poziciju drugoga, čak iako je možda, samo možda deo toga autobiografski. Možda grešim, ali ovo ,,zadovoljavate se sami'' je tako Hadžiočigledović PhD, da zavrežuje ignobela, no samo je vrh ledenog brega.

Najveći biseri u tekstu:

a) Ponekad ste mrzeli devojke u lepršavim haljinicama koje iz ruku nisu ispuštali telefone pune seksi poruka.
 
b) Majka je zabrinuta da se „igrate za drugi tim”, jer ste u životu imali samo tri dečka.
„Nisam lezbejka mama, po ko zna koji put ti govorim”.
 

2. Poslednji vrabac u Beogradu: Simbol prestonice polako odumire (Telegraf)

Kad sam bio mali, učitelj me je prozvao Dživan, što je dalmatinski valjda nadimak za Ivana, Džive, Dživo i te baze, pa je ne'ako to polako evoluiralo u Dživdžan i slično tome. Nekako sam uvek imao simpatije prema malim beštijama, i bilo ih je uvek i oko škole, i po parkovima, i znali su da nadmudre i brojčano pobede golubove ko od šal... daj jebote, zašto ja ovo pričam.

Da, okej, volim ja vrapce, volim ja što su oni simbol ovog grada, i što su uveseljavali svaki grm svakog parka na svakom ćošku, ali vremena su se promenila i sve, trebalo bi da napravimo zvanične datume kada ćemo ih hraniti, graditi im kućice, i praviti masovne akcije bacanja mrvica tamo gde ih još ima, a ima ih po obodima. U centru ih je ponestalo za vreme Đilasa još, to kanda je koincidiralo onoj seči platana, ili šta god (jao dosta digresije), uglavnom, od tad ih viđamo znatno manje. Sve to stoji.

Sve jedno, tekst je apsolutno kriminalan. Ne služi ničemu osim da zaludnim babama i patetičnim gnjilama izmami koju suzu i natera ih da plačući kukaju za prohujalim vremenima, propalim vrednostima, zatvorenim kafanama, i bace kroz prozor još jednu kesu pravo u podzemni kontejner (hm, još jedna koincidencija). A i Cigana je manje otkako je Đilas... jebote, Đilas pa Đilas, zvučim kao funkcioner SNS, samo što su oni sad ok sa nji... (opet digresija, jebemuzeca)

Da ne dužim više - razumem ja da tabloid treba objavljuje stvari koje su bombastične, senzacionalističke i eventualno katastrofalističke, i da od toga osobe što to kucaju i smišljaju treba da jedu koju mrvu leba, ali postoji određena granica do koje ste zaštićeni kao vrsta, a posle kojih sledi odstrel. A grozno napisanih vesti ima na pretek. Ubijmo autore. Oduzmimo im sredstva rada.

Najveći biseri:
a) Beograd je jako opasno stanovište za mnoge pernate životinje (treba: stanište, ali valjda je životinjama teško i sa paradigmatske strane da opstanu u BG diskursu moći)

b) Priroda je surova i nemilosrdna... a problem njohovog odumiranja rasprostranio
(proširio se, rasprostrao, pa malo zastranio, lel?) se na čitav predeo Zapadne Evrope.

c) ...u jutranjim časovima, kada je mraz najjači, građani neretko pronađu smrznuto telo malenog kljunara.     PA JEBOTE MI SMO U aUsTRALIJI, LITS FITCH SUM KRAKADYLES HIYAAA!
Jao, kako bih slatko otkaz dao za ovaj proser, pa jebem te u biologiju.

d) Niko ne vodi statistiku o tačnom broju ovih životinja, ali podatak koji kruži je da ih je svega
oko 5. 000 što je izuzetno mali broj. Na kojoj teritoriji? Gde kruži taj podatak i odakle je potekao? Ako niko ne vodi statistiku, zašto objavljivati to, i zašto, umesto da se kukumavči, ne predloži upravo nešto konstruktivno? Npr. akcija brojanja MALIH KLJUNJARA (ću vam pomognem, ima ih tačno 0 na teritoriji Beograda, a i Srbije, možda u nekoj privatnoj kolekciji)...

3. Verujući ili pomodarstvo? Autobusi GSP kao crkva, sve više ljudi se krsti u njima (Kurir)

Ja moram da priznam da ja gajim jednu vrstu poštovanja prema Kuriru. Mislim da su oni vrlo dosledno govno od novina, i tome se mora odati dužno priznanje, ne variraju, a i imali su jedno vreme najgenijalniji nadrealni horoskop koji je pisao vrsni TobićTobić, ali manimo to. Ovo je onaj tip teksta koji prosto vrišti: NISMO IMALI O ČEMU DA PIŠEMO, VUČIĆUU. Ali dobro, našli su se i sagovornici, koji su svaki ponaosob, još nadrealniji od zamisli da se piše o nečemu tako njuzovskom kao što je ovo. Ne, ja ne verujem da ima ičeg suštinski hrišćanskog u činjenici da u gradskom prevozu, dok prolazite pored verskog objekta, činite znak krsta. Mislim da to ljudi rade iz različitih pobuda, ali ja kao psiholog ne mogu da se osetim pozvanim da dajem tako ,,duboke'' ocene o motivima ljudi koji to čine. Kao vernik koji je jedno vreme praktikovao tu rabotu, shvatio sam najednom da je u pitanju palanačka, magijska (ne okultna, već profana) praksica odagnavanja baksuza ili čega god, ravna tome da se pomerite s mesta, ili pljucnete da ne čuje zlo, ili izbegavate prolaženje ispod merdevina.

Reći da je sve to neverbalna komunikacija, je ista vrsta komentara kao kad bih ja rekao da je ovo što sam ja do sad napisao pisano štampanim slovima, koje su u radnoj verziji Times New Roman, a vama su tako malo čudna jer nisam vičan nekom baždarenju koda na blogu. Pobeda cirkularnog mišljenja i prosečnog subjekta podložnog koječemu.

I ja bih opet pitao, na kraju krajeva, ako već pišem tekst o ovome, kao dosledan konstruktivista, te ljude koji se krste, zašto to čine. Pa možda nešto od toga i upadne u kategoriju bogoljublja, a nešto u sujeverje, naviku, konformizam.  

Dobro, dobrano sam se izasrao, bolje ovdek nego da zatrpavam komentarima sajtove koje niko ne čita, ovde definitivno niko ne čita. Šta?

Eto, taman da zatvorim sve, ali evo specijalno taze, nešto neverovatno, pobeda Jutarnjeg u zadnjim sekundama:

IDEM SE UB'T LJEPILOM ZA MUHE I SPAVAT U RIGOTINI

Šopengo

Oj, vredelo je.
Sedeo, trošio, obitavao.
U kudravoj dolini svetine puno.
Kedžavi se promatrač lenjo obazire.
Zvera, krijumčari pomisli i sveže odreske.
Šparoge i vučje jagode, iz Kenigsberga i severnije.
U kožuhu mu sat od zlata i od slonovače.
Na reveru pribadače sa izbledelim slovima: ,,JAKOV IBN JAKOV IBN MIŠURO''
I on se sveti za čvarke koje nisu bili na vreme isporučeni s narom.
Piše pismo, i veli sebi u brk, polusiv i polužut: ,,E...''

Nema.
Zna on kako stvari stoje i kuda idu.
Čarape mu bele, kao i reči što ih izgovara.
Šezdeset nijansi sebe maže na hleb, dok se ogleda.
Čupa preostale dlake iz nosa, najfinijom pincetom.
A jutro je bilo dok sam sve ovo pripremao da mu saopštim.
Po graorastom ogrtaču se videlo da je spreman da na to odreaguje najgore moguće.

Večerao je očigledno cvekle i samrtnu tišinu tegle bez sadržaja.
Tako me je gledao kao da mu obrve služe za dekortikovanje žaba i kišeljenje testisa.

On najbolje zna kako da prekine tišinu.
Zausti:
,,KHM...''
Oštrim, rapavim glasom priplodnog bika, sa pojavom reinkarniranog psećeg muda Ričarda III.
,,JORGOVANE JONATANOVIČU ISPIČKI''
,,Da gos...''
,,DOBIĆEŠ PO PIČKI''
,,Opros...''
,,Dobro si me čuo, IDI SAD U ŠOPENGO, KUPI TRISTA GRAMA POSEBNE I NEKU NAJJEFTINIJU OD STO GRADI DA ZALIJEMO; UBI ME GORUŠICA OD JUTROS''

Na prijemniku je zvečala najnovija vokalnoinstrumentalna atrakcija prekookeanskoga renomea.
Kanda su je dva uduvana tipa osmislila, garant.
Proverava sadržaj šoljice kafe, žvaće soc, pljuje, malo mu kapne na pod, malo na odvratni stoljnjak, pogleda me prezrivo još jednom, besno lupi i viknu, ali malo tiše:

šta radiš tu jado nejadna, idi se prioni posla, šopengo radi samo do šesnes časova danas

OpstanakCraft ili Preživljavanjavanje (hwat)

Samo malena napomena, i kao nastavak onog posta ,,Zašto sam lud'', ovih dana, razlog je jednostavno ovo čudo od majnkraftoidnog čeda, koje za rezultat ima gotovo momentalnu zavisnost, barem onoliku koliko Sonja ima od SIMsa.

I to sam stavio samo kao tek krajnje svedenu, lenju napomenu, da se u buduće stavi pod kontrolu i ugasi požar dok još nije nastao. Valja pisati i druge stvari, praktične. Stegnuti kaiš. Ali onaj pravi, ne štedeti sebe.

Veljača

Valentine moj, nisi zalud umro.
Ni ti Trifune, ni ti postradao zalud za Gospoda.
Jer ja ovde sedim i pominjem vas, u postu, ja grešni Ikikid, kome je svako ime lažno kao lažna nada, no da se preterano ne digresiramo... pristojnost je, svakako precenjena.

Evo, veljača je, i Veljača kao svaka veljača (februar mesec po latinskome kalendaru) nosi sa sobom mačke koje mjauču, i blještavo sunce, i varijacije u temperaturi i zube u oblacima i sve ostalo što priliči ovoj niti-zimi-niti-proleću. Uglavnom, isprazne priče o vremenu i upaljenim venama moga ćaće.

A moj ćaća, kao svaki ćaća, ima svoju priču. Minimalac uplaćuje Kole, rublja pala, pa skida plate radnicima, prvo onima s kvalifikacijama, onda svojim pajtašima. A ja preko svega toga odugovlačim master i evo već na 14. veljači, priča o bolesnoj nozi i zlatnim papagajima sa mudima do poda i veličanju veljače kad joj vreme nije (preskoči, bolje ti je).

Zaječarac se popio, sto je bio pun mrva, mrzelo me da to sklonim, ne bi mi bila poslednja ni prva nedelja sa mrvama na stolu.

Priče o dokolici i svakodnevici i istrajavanju u tome svemu. Jako sam se ovelikomučio. Mogao bih da kupim neki cvetić sutra, da mi se oraspoloži mačetina što se razbolela malko.

E, što li ja ne razmišljam na vreme sad kad je Veljača. veljača. da. Veljača Jelena je kći iz mješovitog braka Hrvata i Srpkinje, i onako je dobrano spočitala Kolindetini šta i kako, i zbog čega hrvatsko društvo već dugo ide stramputicom koja ga je koštala teških podela, nepoverenja, i ljudskih života. Najpoštenije rečeno, ja sam mislio da je gospodična samo par veeelikih očiju pre svega ovoga, a izgleda da ima i materijala za predsednicu, definitivno više od Kolindice, koja ima druge atribute, ali tu već zalazim u mizoginiju, i sad je kasno povući u rikverc. Jebi se Vučićeviću, zbog tebe često sada gledam Dajmond Foks, a taman sam se odvikao od silikonskih milfetina. Mada priznajem kvalitet, svaka čast hirurgu.

Dakle, veljača, jedva čekam ožujpad*.

Sveti Valentine, i sveti Trifune, molite se Gospodu za sve izrečeno skaredno s moje strane, oprostite na mojoj drskosti koju tako nepravilno katkad smatram umetnošću, a vrlo često samo nakaradnim lupetanjem.

Srećan dan Zaljubljenih svima nama koji jesmo i vama koji ćete. Ljubav nek vas prati u sve vjeke, bio ožujpad ili neko pravo vreme. Ne odustajte od onoga što vas drži priljubljene za sigurno tlo, ma koliko malo bilo i ma koliko se činilo takvim.

Svih mi lonaca, ovo je bilo duboko.
                                                    
 
*Nepostojeći mesec koga smo izmislili kad bejasmo u Zagrebu.

Feta sir u šlafroku od apscise

Ko li čita blogove moje, postove moje
Kada Zakerberga nema tu
Pod lažnim imemom sam, uvek bio
Jer tako jedino zvuči kako valja
Na krilima gugl trenslejta povedi me
Na pučinu interneta
Ja sam lagan kao salveta
I pišem isprazne statuse
Kalorijske vrednosti
Kao feta


Izuzetnost me krasi
Opusteli krajolici, letipasi
Ili su to pak ,,letipsi''
Opiši stanje u svojoj psisi



Ispod lovorika vrebaju krivci
Nisam gledao još Whiplash
Ali pada mi na pamet to
Nema takvog štetočine kao ,,Dobro je, dobro''


Dobro sačinjeno:
Pravilno rečeno:
Izuzetno:
Uvek mora više:
Dvotačka: jebala te dvotačka.



Glavolomke i dikobrazi
Sutre, kame, i Minski putokazi
I ja opet pišem o tome kako suncokreti
Kreteni su
Što kreću se
U tami mirujući
Crna lica skrivajući
A na stolu završavaju
I svuda po kući.
Ko će li ih u đubravnik skupiti?


Po čelu se lupiti
Gde su ti upiti
I čemu sve
Prazne sendviče
Mrvi
Zdravko Čolić u srči i krvi.
Jebeno je

100*

Kako prija kada prestane da te prži savest, ali ne od maksimalnog oguglavanja, nego od toga što si nešto o tome i prozborio. Kada misli postanu reči, a ne prost neizdrž ili bol u stomaku, nekako brod lakše plovi i zvuci se jasnije čuju. Vidici se jasnije vide. Jela jasnije mirišu i lakše ležu u krevet, zajedno sa ostacima prethodnog dana. Dana, koji nije vredeo mnogo čemu, ili ti pak nisi vredeo ništa.

Kako god, piletina, od filea šniclice u kao nekom satarašu, fruktoza je ključ ukusa, ništa vegeta i te zajebancije. I krompir pire, koji je ovog puta bio malo i presan, mestimično, Maja Volk bi bila ponosna na mene.

Grenadin. Da, to je nar, a takođe i izvor reči ,,granata''. Haha, kako bi bilo lepo gađati se grenadinima mesto granatama, fleka podjednako, ali ne oprlji od dima, niti ti odleti glava. A može vala biti i smrtonosno, ako se gađa pod pravim uglom i pod pravom magnitudom (?). Htedoh reći, s prave visine, pravom brzinom, da dobije ubrzanj... šta god.

Veliki problem. Svemirske proporcije topljenja leda na Antarktiku... pardon, na Arktiku. Sve bi bele medvede ja preselio na jug, nek jedu pingvine, a njorke neka jedu lisice. I foke. I narvali. Jebem ti, dok ovo pišem, neka mala foka nema gde da se skloni i beli medo samo što se na nj ne strovali, ali i on neuspešno. Čak je i ubijanje postala jedna neelegantna rabota u severnoj bljuzgi pod ovakvim uslovima. Sve se topi, sve otapa, sve je postalo tako sjebano. Ili je samo RTS i Nešnal džiJogrefiKč uspeo da me deprimira kao ženu u menoapauuzi. Šta će mi ovakav mizogini komentar. Šta će mi to? Ja razumem ljudski rod, razumem sve polove, razumem sve, samo ne zna niko šta ja razumem i kako. Da li? Uzimam li ja sve samo dovoljno zdravo za gotovo. Ili ...

E da. Ovo mi ej 100ti post na blogu ovom. Lepa brojka. Mislim da nikad nisam oborio taj rekord. Proglasiću se za rektora nezavisnog Ajvarološkog instituta za filozofiju i etnogenezu nefilimskih otaca.


I eto, to mu dođe to, naklopljeno, i sklopljeno u kao neku celinu. Nije da ću objaviti knjigu. Nije da ću objaviti dve. Noga me više ne muči. Nastaviću da pišem apdejtove. U Obalskih radnika 5 ništa novo, stižu prijave iz banaka za nepostojeće stanare, u sanduče. I često se pojavi neko da moli za neke pare. Ili zivkaju iz Instituta Mihajlo Pupin, da mi prodaju magnetne papuče za čmarne kolutiće. Bestraga, kako li sam mogao da propustim tako vajnu i bajnu ponudu. Bilo je za čak 6000 dinara. Šta je to prema zdravlju čmarnih kolutića.

Estragone, Dodo, Dodole, idemo u Sefkerin da jedemo morske plodove.

ne, ne idemo


*Fusnota, fustnota: jel' da da nemam ni najpribližniju ideju kako da naslovim ovo što sam izasrao, stoga eto samo rednog broja, koji čak nema ni tačku na kraju, samo fusnotu vako *

**E sad, fusnote me uvek podsete na klip ,,FILOZOFIČAR'' od Damira Nikšića, i sad me mrzi da kačim link      idi se tornjaj na jućube vidiš da mi je lijeno i interpunkciju stavljat i dać zarez ostavim nakraju,

roze biftek

Sekvencijalno kvočke izjedaju sekvoje
Pojeo mi svetosplet zamršene moje
Izvikane sarme što marširaju sa šarmom
I svakidašnjicu svekrvu odalame kapamom

Ciganski su načini da začine se slačicom
Sujeverni, vatreni protivnici cepljenja
Priroda pridodaje pritvorene mozgove
Što posteljicu jedu, kao način lečenja.

Ubija ih promaja, presna hrana plesnjiva
Korijander-zamena sa dodatkom karija
Karfiol im je pirinač, a kad ponestane maštarija
Strasno komentarišu rezultate sangejzinga.

27/28

Danas sam zaboravio koliko imam godina
Ozbiljno
Čak sam računao
Koja je danas godina, koliko je prošlo od...
28 ili 27
To me je nekako sustiglo
U trenutku paralelnih procesa
U mene je blještalo belo sunce na kauču
Dok je matori pričao svoju priču o životu
Ja pokušavajući sve nešto da uhvatim
I razmišljam o tome nisam li rekao
Ono što sam morao
Kako mi fali struktura
Gospode

Generalni update vol. 5

Barem je nedelja i vreme za nove vesti iz sveta Ikikida i Ajvarologa III.35

BUNA: Proba super. Kratka al' slatka. Metalostrugar se sve više bliži tome da ga snimimo in sćudio. Reakcije iz Pančeva i dalje bodre surutku srdaca našijeh (hwat). Neki ljudi i dalje misle da smo mi neko sranje i neki kreteni, ali greše, i opraštamo im, jer to je u njihovoj prirodi, ali opet - cenimo ih, i njihove delatnosti. Prijalo mi je pivo posle tri nedelje nepijenja. Došen opet u švalerskim vodama, raskanta se saženom, radujsja došenofilke iz redova fanica nam (hwat). Uskoro ćemo kuvati nove pesme u bačvi stihoklepanja. Riđi se zove Emil EsovKostić (jebote, Esov je neki Bugarin, nebitno), i ne znam zašto sam to rekao i još ostavio za kraj, kad bi ovde trebalo nešto drugo da zapišem, ali jebiga, oskudacija inspiracije i informacija. Uglavnom, Riđi je naš Wayne Unser, iako možda nije bio pajkan nikada. Ili je tu značku kupio negde na buvljaku. Svašta se radi ovih dana.

SNOVIĐENJA: Sanjao sam da pričam sa Majom iz E-Playa o muzici i nisam mogao da se setim puno pesama E-Playa, opet verovatno posledica jučerašnje probe.

KUTLAČA: Danas na meniju erm, ništa. Juče, mešavina za rusku upotrebljena da se napravi rižoto. Naravno, upalilo sasvimski. Još i cvekla preko. Stvarno, šta praviti za neđelju svetu?

FAKS: Moram 11. da predam Rorčakija, a mislim da ću pre da se ubijem nunčakama.

SEKSVOČI: Snimci bigfuta koji ne postoje. Snimci, a ni bigfuti. Dakle, metametafizika. Zašto sam ikada mislio da će Jutarnji biti išta bolji od Bljuca? Bolje napraviti dnevni list Zornjak, i tu pustiti Vučićevića da sere i objavljuje vesti o političarkama sa pornhaba i redtjuba.

NIŠT VIŠE: Tako je. Jebiga, ništa više ne pada na pamet, osim Đokovića koji na Banjici izaziva havoc. Bitno da je doveo Prvonaslednika STEFANA u Srbije, i da se to od sad proglasi nacionalnim praznikom Đovakomladenca Stevanosa I Monačkog.

Serem, super što je osvojio Ostrilijen Orpin. Nek mu je još mnogo Orpina!




...

SIRIJAL STAF: E da bre, znao sam da ću nešt' da zaboravim, još malo pa završavamo Sinove anarhije, i nisam verovao da ću se toliko radovati (SPOILER ALERT) ŠTO JE UMRLA TARA ŠTO SMARA JEBEM JOJ ŽITO GLUPAVO JES DA DŽEMA NIJE MORALA DA JE UBIJE BAŠ VILJUŠKOM ALI TO JE VALJDA TAJ ŽENSKI POSAO U KUHINJI ZNA SE KO JE MAJKA I TI KURCI A I SUTTER MNOGO VOLI DA PO EPIZODI ISPRAZNI JEDNO GALONČE KRVI PA ZAŠTO NE NA GLUPAČAMA OMILJENU TARJU TURUNEN JEBO JE NAJTVIŠ I ONAJ ARGENTINAC ŠTO JE NATERA DA GA NAPUSTI. viljuškom u pičku.

Stvar navike

Nisam navikao
Da mi daš priliku da mogu
Da videlo dana uspe u meni da pokrene nešto
Da sjatim misli u jednu čašu
U jedno grotlo svesti
Gde ruke ne peku

Nisam navikao
Da se penjem uz liticu
S nogama divokoze i s plamenom na jeziku
S očima bolnim od plave trpnje

Za vazda krotku svakodnevicu
Voštanih igara i lakih koraka u ničemu
Ja nisam dovoljno mislio
O gromu i koprivama

Oprosti
Nisam smišljao unapred
Planove, pustio sam da se sami izjedu
I odgrizu mi list, potkolenicu
Ostave čašicu u kolenu, popijenu
Kao znak

U jednom danu
Nagomilanom
Sporo i potmulo
Navikavam se
Životu

Navikavam se
Sporo