Šta će se zbiti 0.02

Zbiće se u redovima, jedan po jedan, dva po dva, tri po tri, u četvorouglove i jednakokrake trouglove, postrance i spreda, i dijagonalno, u sedam kolona, visoki i niski, i dežmenkasto-odmorni, oni sa, i oni bez fusnota i opomena, svakako ne dolaze u obzir oni bez krsnog imena, i oni koji su mrsili na slavi posnoj, a nisu doneli domaćinu kakvu satisfakciju i gratifikaciju. Nisam siguran da li je ovo moglo zvučati gluplje, ali sam se potrudio.

14. marta nastup krasnih momaka. Potpuno me oduševiše Ajkule Zmije i Avioni, još veća čast s njima biće deliti binu, i još veće zadovoljstvo prepraviti ovu polusmislenu rečenicu meni biće.

Dakle, izignoriši i zapiši sebi u tefter, dokoni nasumični čitaoče: ,,Moram biti i prisustvovati, pijan ili trezan, priseban ili drogiran, uljudan ili potpuna seljačina da sam - četrnaestog marta, ne februara, nego marta - zajednički koncert bendova Brigand, Sharks,Snakes&Planes i Seljačke Bune, u Božidarcu''. Ako ne dođem, neka me proguta ponor pakla i sagori vatra groma, kano klisurine''.

Za kraj, sisurine? Ne, ali potpuna pobeda.


Potpuna!

A Olandova ljubavnica u Srbiji uživa u rakiji, pojma nema.

and then suddenly / neki nasumičan ažur-abažur (jeR apdejtovi su za p*ičke)

I shvatiš iznenada. Ne možeš podeliti ništa s njima, oni su miljama ispred.
U pravcu koji te nikada posebno nije interesovao. Ništa te nije interesovalo.
Nekad bi lamentirao nad time, sada samo konstatuješ. Zaista.
Konjska mast, je li ona gušća od kokosovog ulja? Kokosovo ulje je skoro pa lepljivo i belo kada je u tegli. Smešno, pravio sam jednom sutlijaš od toga. Pusti da prođe, pusti da prođe. Prošlo je odavno, o čemu sam uopšte i pričao?
Da, mrzi me slike da stavljam na blog, pa se pravim da nije važno, nije. A svaka rečenica je jebačka, kao inserti iz hipsterskih filmova, pa onako, da se na tumblr.u sjaje kao kakav krasnopis na zidu. Bokte.

Ne znam. Trenutno gledam Modern family, a u početku sam mislio da je bljuzga, zbog onih dosadnih najava na FOX-u. I napokon nastavili sa Downton-om, i to se nekako uklopilo. Ne znam šta bih ti više od toga rekao za sad.

Nisam uradio šta je bilo potrebno, i šta sam obećao pre tri nedelje, i više. Nisam uradio ono što sam morao za master još uvek. Nisam prijavio šta je trebalo, ali barem su mi napokon uručili diplomu, hard copy i prilog, i upisao za sad dve ocene, prosek mi je 7,5, za početak žešće jadno, ali biće bolje.

Gledajući šta sam zapisao, dođe mi sebi da prišijem jedan bedž, na kome bi pisalo ,,Visi na jelci i kom obojci''. Svejedno, bitno da je tebi smešno. Laku noć.

37 sa dva

Je li ovo samo posledica teina? Moram to bolje da izučim... A prijatan je čaj, nije da nije, trebalo bi možda češće da ga konzumiram, evo sad skuvah još jednu turu, doduše - kamilice, čisto da ne rizikujem da ne mogu uopšte da zaspim. Okupljanje povodom rođendana ortakovog večeras, ako mi bude bilo bolje. Obnavljamo zapostavljene kontakte i veze, i druženja, valjda. U svemu tome, meni sad samo bride oči, bride kao da su me celu noć udarali. Zato su tako plave. Zato su tako crvene i podbule, a podočnjaci tako raskošni. I vodenaste su oči od pritajenog plakanja cele noći. Prokleti noćni, kućni vilenjaci i bauci. Zamislio sam da mi je duh irskog setera njušku stavio na bedro. Bilo je lepo. No strings attached.

Prijaju mi pomorandže. Vidim da ću opet ustati kao juče, danas, sutra. Sve se to stapa u jedno, krmeljima i surutkom (jer se te dve reči tako lepo fonetski uklapaju, smisao je meni uvek bila precenjena kategorija), pa je teško odvojiti kapke vremena i ne produžiti u željenom pravcu. Bokte, a lepe pomorandže. Lepo ih je samo i gledati kad su tako lepe i mirisne i okrugle kao... kugle sa ukusom pomorandžine srži i... kore? Za instagram i za izložbu fotografija mrtve prirode i mrtvih gradova, idealno, a poslednja rečenica odmah na naslovnu stranu onlajn Blica.
Pročitao ,,Famu o biciklistima'', sad sam se opet nakanio da čitam i Džojsa, kad sam bio u Kikindi 10-ak dana, prebirao Sonji po biblioteci... ,,Portret umetnika'', jer mi je to već davno preporučila neka proročanska cedulja iz nekog kineskog kolača, pa da poslušam glas usuda... ili je to bio horoskop u 24sata? Kako god, sad mi se već više spava. Oznojih se kao dve stoke, bolucka glava, sinusi su još i dobri kakvi će biti sutra, ali verujem da je najgore prošlo. Mogao bih da pišem i taj nacrt, umesto da zvučim poput urbane verzije Radoša Bajića. Ne iznosim ja ništa, samo izlažem predloge za nastavke dalje radnje. Radnje koje nema. Jer, trenutno sam u pidžami i nema šlica, da bi vic imao smisla. Nemam volje da pričam viceve. Spava mi se. Spava, i umoran sam od spavanja. Nekad je bilo lovorika, sada sam sve to lepo počistio i spavam na nejasnim očekivanjima i neproverenim pretpostavkama. A one su ni tvrde, ni meke, najbolje za kičmu. Kičma, s druge strane, ima tendenciju da puca, a bolest koja je najčešće i najgnusnije napada je disciplina i dosledna upotreba sistema prilagođavanja opštedruštvenim fenomenima (a šta je fenomen, bez onoga koji opaža?). Ko o kome, baba o zviždanju, i ja o vožnji bicikla.

Na spavanje, stoko bezrepa!

2014

Ja sam tu u novoj godini, sad da počnem sa opominjanjem da nisam bio tu na vreme u
trenutku kada si započela da započinješ za zapetom. Zapletom. Obrisao sam sve stihove salvetom.
Čitam Basaru, i shvatam u kolikoj meri je neko sve već ovako napisao pre nego što je neko to mislio da je tek napisao. Već i tek. Konstrukt naspram večnosti sve.

Ja sam tu da probam da napišem neki blog pa nek pukne. Da pišem priče. Da vodim blog, i da pišem postove. Hoću li ikada naučiti tu prokletu razliku? Gde puklo se kaže, a ne ,,nek pukne'', mada je ovo drugo bolji naslov. Nije ni ,,gde puklo'', nego ,,kud puklo''. Treba mi recenzent, definitivno. Jer ko bi ove gluposti čitao. Potonuli svet u kome se krčkaju bore u lavorima proćerdanosti.

Ja sam tu u zbunu (ne žbunu, bez dijakritika) i neizdržu nekom. Da pokušam da zaustim i prozborim koju sa nevidljivim i skrivenim publikom, čitalaštvom. Da pokušam da bez blama nešto iz sebe iscedim i sa glasnim pljeskom sručim na ovu površinu. Da tu ostane, makar privremeno, fleka velika, kao da je neko zgazio šlajmaru sočnu. Izen ti pronalazaštvo.

Ja sam tu da poželim sebi i vama.
To je to.
Tačka, samo da poželim.
Zar je potreban objekat, da bi ova rečenica već dovoljno ječala u sebi, kao zvono?
Kao prazan lonac, u kome više nema kupusa...
 Želim, želim vam.. da poželim želje i najlepše zelje u zeljanici.

Ja sam tu u ovoj godini kao u prošloj da budem zahvalan što mogu da budem s nekim još zahvalan i srećan. Kamo sreće da je sreća nešto što te izostavlja iz meča. Hej, hej, heeeeeeeeej, pa biće još puno smeća da se sklanja do sudnjega dana i preko. Dok sve ne postane    jedno    u    jednom...

Pod utiskom ili ne, ja sam tu, da ne dozvolim da mrem, kao pas, i da živim te sne, u potrazi za tim krevetom brodom pod nebeskim svodom i da ne dozvolim da me prikaze povuku dole. Stvarno je da je stvarno jedino tu kada sanjaš. Java je mrtvilo kada se pretvaraš. Još mi malo fali pa da uobličim tu misao, da bi disala svojim plućima, a ne ovako jadno, kao floskula.

Jalov je taj trud, znam, potencijalno je bez ploda. U suštini, nema ničeg razboritijeg od ćutanja. Sad mi je to kao lek na ranu. Odrao sam jutros lakat o krevet ili pod. Ne sećam se.

Bilo je lepo. Lepo je sada. Biće.

Ja sam tu.
Stvaran samo kada sam ja.
Doći će red i na Četvrti put.
Do tad, ubrzati puža.
Hvala, Basara.