Prikladan blog za 21. septembar

Da budeš oduševljen što 26 godina tumaraš po ovom svetu.
Da pojedeš gustav tortu sa bananom i ne pitaš mnogo.
Osim kad će više taj prijemni za master, uskopistih se od čekanja.

Krećeš se oko te tegle, umoči u nju jebote, plazma keks, pardon - pti ber ili kajzerice (one što nisu još sagorele na plotnama).
Slušam lajv Queens of the Stone Age. Lupam povremeno rukama i nogama o kompjuterski sto.
Jelen Top 10 sinoć bio, moja omiljena emisija.
Ona grupa od dvvva čččlanna je načisto ošššššurila na Proprdavanju u Kragujevcu, pa oni su novi Obojeni program, reko Kebra, a reko i Vuča.
Dva akorda na govnjivoj gitari i masni likovi bez talenta.
Ubijte me ako to ja ne opažam kako valja.
Ali ni Obojeni program, niti Darkvudi nikad ne bejahu na takom nivou ,,GASI TO SRANJE'' kao gospoda bubnjar i gitarist sa usranim efektima koji jedva da i nešto vade. Nove nade vašeg i našeg hipsterskog mikrokosmosa.

Uglavnom, 21. septembar bio prekjuče. Naravno, rođiš Milana Mladenovića. Voleo bih da se utopim u moru likova koji će nešto inspirativno reći na temu EKV-a i Milana, i da ne mislim nešto preterano. Fejsbuk stranica ,,Narkomančine'' i dalje opstaje, iako sa znatno manjim publicitetom nego ranije. Izgleda su zagriženi fanovi saznali ko stoji iza nje i napravili sačekušu za autora. Ne bi me čudilo. Čudna su ovo vremena. Vozdizanje neke javne ličnosti, post-mortem, kad-tad neko mora da plati glavom. Ili ne mora... Ne znam. Ne nužno od strane štovalaca, to jeste. I ne nužno glavom. Možda - pameću?

Jer, hajde da priznamo to jednom i za svagda, EKV - velika je to bila grupa, uticajna, popularna diiiiljem bivše države, ALI ne i neprevaziđena u muzičkom smislu, zaista...

Verovatno smo svi imali period (ili nismo) kad smo ih vrlo aktivno slušali i ložili se na ,,Oči boje meda'', ,,Krug'', ,,Novac u rukama''. Ali, teško mi je da objasnim, i dalje kako su se stvari od tad zaglavile, možda je to samo neki bled utisak... Daleko od toga da nije bilo pomaka od tad, ili da im nisu prethodili veliki, a danas nepravedno zaboravljeni bendovi koji su ne samo pratili svetske muzičke trendove u to doba, nego išli i ispred svog vremena (Luna i La Strada - Slobodana Tišme ili Igra Staklenih Perli).

Ono što meni lično smeta, jeste fenomen recikliranja, i to lošeg.
Recikliranje onoga što je Ekatarina Velika ostavila za sobom od strane drugih muzičara... S jedne strane to se izrodilo u poprilično otrcan mejnstrim pop-rok (koji se u Srbiji dobro kotira kod fensi populacije koja samo povremeno sluša Cecu), ili se pak otišlo korak dalje - a to je retkost - Block Out, eto, meni ostaje i dalje veći i značajniji bend od EKV-a, baš zato što su stvarali muziku, i bili na svom vrhuncu u vreme kad je bilo najnepovoljnije doba.

Naravno, bilo je tu još gomila kvalitetnih S A S T A V A (estakvirula!) u to vreme, koji su čuda činili od štapa i kanapa, ali Block Out je nastavio taj pravac alternativnog roka, i mogu slobodno da kažem, do skora nisu ispustili tu štafetu. Uz opet, dužno poštovanje prema Darkvudima, Obojenom programu i ostalim bendovima koje nisam slušao, a imaju mnoooogo staža, Block Out meni lično ostaje omiljeni domaći bend. A EKV? Slušaće se EKV još dugo, ali prosto - ne vidim potrebu priklanjanja i preteranog uzdizanja. Ako je nekome to vrhunac onoga što je rok muzika kod nas postigla, mogu samo da rezigniramo odmahnem glavom i kažem - prestanite da živite u devedesetim.

Nek se ovo ne shvati kao muzička recenzija i kritika, shvatam i sam da je ovo potkrepljeno samo mojim ličnim impresijama i da nema nužne veze s Mladenovićem ili bilo čime. Ali, da sam ja danas jedan Milan Mladenović, ja bih se vrlo iskreno okretao u grobu kad vidim ko mi svira u moje ime na platou ispred Doma omladine. Nova srpska sceno, molim te, potoni.
Srećan 55. rođendan, Milane!



No, nećemo se zadržati na tome, i da promenimo temu.
Ko nam se to još rodio 21. septembra, hm?

Pa naravno, Bil Marej, to svake godine kažem. Američki glumac isrkog podrijetla, kaže hrvatska wikipedija (zašto mi izlaze rezultati preko googla tako). Ove godine napunio 63, tumačio uloge šarmantnih cinika u komedijama i rezigniranih autsajdera u dramama (kako kopipejstam nisam normalan). Voleli smo ga u ,,Ghost busters''-ima, bio je super i u inače sporom ,,Izgubljeni u prevodu''. Ali zašto mi je baš tako drago što se rodio 21. septembra  - baš zbog ,,Dana mrmota''. Uvek sam imao potajnu želju, da mi se desi tako nešto, pa lepo i natenane da pročitam celu biblioteku ili odgledam sve filmove koji me zanimaju, ili se dobrano najedem silnih đakonija i sve to platim kreditnom, a da dugova već sutradan, odnosno danas ne bude. Ili upoznam sve ljude u gradskom prevozu. Naravno, pod uslovom da prokljuvim kako da se izvučem iz tog vremenskog čvora. Srećan 63. rođendan, Bile!




Koga još imamo na spisku rođendanaca, a da nam je vrlo kul? E, evo nečeg - Đirolamo Savonarola! Naravno, ne bi mi bila takva čast, da nisam o liku i delu dotičnog naučio gledajući proklete ,,Bordžije''. Ovakav istorijski značajan lik, prethodnica Lutera, i kritičar papske vlasti, i žrtva invizicije, odličan govornik i, na kraju krajeva, pomalo i sumanut u svojim nastojanjima da Firencu (i čak celu Italiju) liši grehova, zaslužuje ceo film
  za sebe.
Srećan 561. rođendan, fra Đirolamo!

219 - 26

Dok gulim poslednjih nekoliko sati pre nego napunim 26 godina, moram da se osvrnem na par činjenica neobjašnjivih, a vezanih za ovaj blog. Još nijedan post o ajvaru, i o stvarima koje nisu turobno udaranje glavom o zid. Zanimljivi, blesavi postovi. O galebovima, jastrebovima, lisicama. Zadnjih dana u winampu često vrtimo Ylvis. Mnogo dobri, i nekako - šteta što su postali slušani samo zbog najskorijeg spota - singla - parodije... Nekako nemam sad elana da pišem ovo, ali nema veze. Bitno da se pribeleži. U zadnjih šest godina, gde sam sve bio i šta sve nisam video. Bio sam na ekskurziji u Italiji sa jebenom dečurlijom iz muzike, negde u ovo vreme. I upisao sam drugu godinu faksa, zar ne? Prebacio kognitivnu, sa kojom ću se mučiti do kraja školske godine 2007/8. Tada me je Vuja prvi put regrutovao u bend. Obrađivali Tool, At the Gates, Dead Can Dance, SOAD i proklete Indekse. Čak smo imali i kul obradu pesme Dona McLeana - The Grave. Baš šteta što ništa od toga nije ispalo ni proizašlo. Osim što sam popravio harmoniju i upisao se na treću godinu, kao samofinansirajući student. Za babu, dedu, kevu, načisto propao. Onda je to bila jedna uspešna godina, kada sam načisto pokidao sve, prosek čista sedmica, ali se vratih na budžet, i upisah klinički smer. Jednom rečju: jep'te se svi! 2009. je prošla u jurnjavi za bodovima, celo leto provedoh asketski, Lipovica, to sam, verujem, svima već zilion puta pričao. Krenuo da se zanimam za psihoanalizu i čučao sa još šačicom kolega kod Jevrema u kabinetu. Grupa odabrana. Ali ni od toga nikakve vajde nije bilo, za mene, u smislu - da me pokrene da čitam onoliko koliko treba i mora da se očekuje od akademca kakav sam ja. Tra la la. Kad smo kod toga, defitinivno ću uplatiti članstvo u biblioteci. Članarinu tojest. Da li se to tako kaže? Danas je Cica htela da mi uplati, bolje to nego da dumamo šta je meni odgovarajući rođendanski poklon. Ništa bre. 21. septembar kao svaki drugi, voleo bih da mi jedan padne u period kada nemam drugih obaveza. Da mogu da ga obeležim čegljanjem jaja u trosedu, dok glavnu nagradu za marljiv rad predstavlja ananas salata sa rukama u testu. Lupetam, ali, kao što rekoh, i da se vratim odande odakle sam krenuo da digresiram, već tri godine bunovan se bunim u Buni, ali ljudi nemaju tendenciju da to primete, ja nemam ni najmanju nameru da nešto povodom toga učinim. Umesto toga se čudim kako vreme protiče... a mnogo bi bilo gore, vala, da se pre dve godine nije sve nabolje promenilo kada je lonac poklopac našao. I sad bih verovatno kukao u prazno i klepetao u manastiru, ili bih po kiši komp vukao na vrh Žarkovačke, prekoputa Hidrometeorološkog zavoda. Načisto bih prolupao. Da mi nije bilo onog čudesnog momenta spajanja sinapsi u pravom momentu i glađenja kose u Queens pabu, i onog čudnog rukovanja par minuta nakon, i onog NAPOKON NAPOKON NAPOKON sutradan u pabu, u Queensu. I nije više bilo bitno kako i zašto se Eskimi ljube. I što mora uvek odnekle da vreba neki pritisak. Zato mi je od rođendana i bitniji taj 21. april.  I celo leto te 2011-te. I 2012-te. I '13-te.
Mada volim ja i septembar, kad su jutra vedra.
I kad imam da skidam muzike sa rapidshare-a. Wat.

Domaćć: ...najzad?

Prošli put ispalih - polunamerno. Jer, izgleda mi je potrebno da mi drugi kažu da nešto valja. Stid ili ne, puno toga obećavam i sebi i drugima, često se desi da ništa od toga ne ispadne. Ne zato što nisam hteo, već nisam mogao da ostvarim. Slabost volje, narečena, ili pečena savest na šamotu, davno se pretvorila u nešto sasvim drugačije.

Ravan put od asfalta, izgleda kao staza za reli ili karting, i nema tu ničeg zanimljivog. To je nekakva metafora za ono kako sam se pre dve nedelje osećao. Nisam uspevao da pokrpim šta treba i koliko. Kao vrlo ravan plato događaja. Sumorno. Kako izgleda budućnost?

Ohrabruju me da ću proći taj nivo. Još uvek nisam zvao ikog, ali imam mušteriju. Sigurno je. Osiguraću još da je moj nastavak školovanja neupitan. Ali kako, kada ulazim stalno u isti razgovor i obrazlaganje svog odlaganja. Još uvek nisam zvao za onaj posao, a ni za volontiranje u školi u kojoj sam trebao da se obrem sredinom avgusta. Nikog nisam konsultovao. S pravom se ljutila na mene.




A da li sam bio gladan?
Da li me je sam gorušica mučila onomad?

Ako ovako nastavim, umrećemo od gladi. Zasigurno, tako ne možemo. Iako sad imamo gomilu stvari u frižideru. I stan lako zapadne u stanje totalnog haosa. Još lakše ga sredimo. Još nisam smislio kako da udesim raspored fotelja i kauča. A trebalo bi držati tu terapiju. Na tim foteljama i na tom kauču i to će me jednog dana učiniti bogatim, valjda...

Trebalo bi prvo zaraditi te pare. Trebalo bi platiti državi namete i gazdarici kiriju. Trebalo bi naći valjanu šljaku, redovan posao, ulagati u budućnost, dočekati penziju. Svoj stan skrpiti, ne zavisiti ni od koga. Dosadne stvari su tu na dnevnom redu, svakodnevnom redu. Površinski evidentne.

 Guram glavu u procep i mislim: podneću ja to sve, ja to mogu. Ali možeš li, ti, Ikikide, da budeš išta više od puke visoke frustracione tolerancije, skuvane u čorbi, sa puno luka i vodurine mutne? Dodaj vegetu. I javi se na taj konkurs...

Sjajno, rekoh. Obavezno ću da se javim, i da vidim šta će da ispadne. Jako sam zainteresovan da dobijem te vaše novce. Kad-tad ću da vas obrlatim i ubedim da sam ja baš pravi za to mesto saradnika u oblasti koja me je oduvek interesovala i te kako mnogo i čak možda i previše... A do tad samo da se izborim da utucam svu anksioznost, i socijalnu, i slobodno lebdeću, u prah i pepeo, pa ćemo da vidimo. Moja najveća mana je što radim vredno i ispadam pinokio. Biće nešto... biće... Malo se stidim, ali za jedno par godina - paf!

Šta god da sam sad zapisao, nije bitno, možda sam se samo poigravao... pa ništa od ovoga i ne treba da ostane tu gde jeste i kako izgleda da mora biti. To je apstraktno sasvim i nepamtljivo. Bez ikakve svesne namera, puštam vas da se pogubite i plutate u praznom. U zadnje vreme pišem samo loše samorefleksivne traktate o koječemu. I poseravam se po sebi i svome delu, jer je to tako prokleto kul.

Domaćć.. Idios kosmos

Opet..

Ovo je način da ne zvučim sebi lažno i licemerno. Da izdvojim iz onoga što je spontano nastalo. Da li se sa time može raditi? Prošli put je toga bilo četiri u redu, četiri teksta, četiri posta koja su mogla da posluže za analizu. Nisam ništa od toga doneo tog utorka, jedan sam ispisao naknadno. I nekako mi se čini da se smisao izgubio. Težak sam za digestiju. I misao postaje tangencijalna i sugestije su vrlo, vrlo prisutne u toku.
Kako bi sad tumačili ono što bismo dobili lestvičenjima i piramidisanjem.
Izvabljivanjem konstrukata. Ja to lakše radim ovako? Da crtam, pa da kalemim.
Da ubacujem u gridove. Zavisnosti, repertoara, PEG-ove?

Da napravim listu problema, stvari koje me muče. Evo:
1. Upis na master
2. Nalaženje prakse ili posla.
3. Pare  za edukaciju.
4. Prostor za terapiju.
5. Moje mesto u bendu.

Ima otežavajućih okolnosti za 1), a to su:
a. moj ,,manjak volje'' da disciplinovano radim

- to je bio predmet određene kritike, šta je to ,,manjak'' ovde, i da li je reč o nečemu drugom...

b. prosek sa osnovnih studija
c. druge kolege i njihovo iskustvo

Kako do novca (3) je generalan, više nego psihološki problem. Jasno je, treba za terapiju izdvojiti još 300 evra. Za individualnu 750. Za edukaciju 90. Za grupnu superviziju 570. Za individualnu pak 900. Za radionice između 300 i 450.
3020 evra do kojih treba doći, a da to ne bude samo od babine i dedine penzije, i 10.000 dinara koje dobijam od ćaleta i njegovih roditelja.
Keva ne radi. Mali brat treba da krene na časove francuskog. Za to treba da se izdvoji. Na mene se sve daje. Baba i deda plaćaju i dažbine za iznajmljeni stan, koji izlaze i 8000 dinara. Preko mi daju još para da imam za hranu. Sonjini plaćaju kiriju.

Udavih. Nije to što treba da nabrajam i pravim sad.

Domaćć.. pokušaj

Obećao sam, pa da ispunim. Vaistinu bejah zbunjen, odvajkada, i na blogu, i na grupi, i u životu, inače. Gomiletina stvari koje čovek može da kaže u trenu, a da se nepovratno zajebe, napretek - ili možda i ne. Labavo bitisanje.

Uvališe mi klijenta. Uvališe mi obavezu. Novčanu i profesionalnu. Avaj, trebalo je to odavno da se desi. Možda je trebalo srljati jače. A gde sad, kad imam master i imam da upišem još svašta. Da nađem posao i da sve to isfinansiram sam.

Ajd sad ispočetka. O čemu se tu radi?
Pre nedelju dana si bio vrlo produktivan. Ujutru tri, posle terapije još jedan post na blogu. Blog o blogu. Blog po blog. Post. Šta god... O tome kako hipomanija utiče da ne spavaš kad ti se spava i da kad sedneš za komp skribomanišeš i probleme ne rešavaš. Pišeš, kao lud, pišeš u krug.

Obećao sam da ću napisati makar kratko nešto, smisleno i stegnuto (ne rigidno), što bi moglo da u ličnom radu posluži meni, tebi... Pa, meni jebote, kome drugom.

Hteo sam da to bude dijalog... Da to bude i nekakva skupštinska rasprava svih stanara moje zajednice jastva.
Hteo si, ali džaba ti to sad. Dizanje ruku u vis i gubljenje minuta na tričarije.

Možda ću da resetujem sve i pustim da kriziram bez smisla, a u listama koje sam napravio ovog prepodneva. Sada je pola dva.
Pola dva, ja ne otidoh u Palmotićevu niti igde, i ne napisah ponovo molbu i autobiografiju, reče mi odavno žena otud da joj pošaljem mejl sa svime... Možda molbu da naslovim na direktorku Instituta ili predsednicu aktiva psihologa? Već mesecima mi to nije jasno. Samo mi je još manje jasno kako to nisam proverio prvo. I kako nisam proverio do sad. Kako nisam našao vremena da to uradim.

Izgubljen u moru alternativa. Nisam toliko.
Zaronjen u užas konkretnosti. Možda malkice.
Mogu da sagledam širu sliku. Možda do nivoa da je više jasno i ne vidim.
Glupo, hipsterski i u duhu kognitivne samokastracije.

Gle, ali ja sutra nekome treba da pomognem da se iz sličnog gliba izvuče.
Zaglibeli smo svi, sve jedno i sve jednako svakom.
Ljudi su na ovom svetu da se muče, i da uče, i da sve jedno strunu.
Svako treba da nosi svoj krst, ili da traži taj pramac nevidljivi, taj krevet-brod.

Onaj brod što spasava mučenika, brodolomnika zaglavljenog na pustom ostrvu.
Krevet mu daje spokoj koji je zaslužio, u vraćanju sa pučine na mirnu obalu.
Kolevka je to, i ujedno i samrtna postelja, i svakodnevna smrt (san) tu opstaje.
Da bi se živelo, mora postojati. Život, to je smisao smrti i sna. Kao brod, kao crkva i hram.
Kako umem da baratam metaforama i komparacijama, to samo ja znam.
I onda svu tu patetiku zavijem u sarkazam, i sve se rasprši u paramparčad.

Neuredna soba
čeka neurednog mene
da neuređeno uredim
u redovnom maniru.
Redovnika?

Neuredni ja
gleda netremice da
svoje misli preda
uvođenju reda
u neuredni stan.

Bojler radi

Prepunjena soba žalbi i utisaka loših, ti ne možeš ništa, osim da se skloniš.
Možeš da koristiš kao izgovor za dodatno samooptuživanje i klevetanje.
Gurkaš se u bezvoljnom moru, vadiš po koju misao - svaku proglašavaš za opšte važeći ugovor.
Uporno izbegavaš da vidiš to samo kao izgovor -
                 Snažne argumentacije gutaju slabije, gase se i pojavljuju, u nedogled.

Ponovo - to nije čvrsto dovoljno, dovoljno da se osloniš.
Čak i da u tom šumu ipak bruji neko značenje.
Nećeš ga zgrabiti zubima, ni rukama, ako se ne polomiš.

Pomisliš, pak - promiče, i promaći će ti, intervencije sa strane glatko osujećuješ.
 Zidovi su gvozdeni. Tonovi dosadni, stihovi skoro kao pogrebni.
Reči gore u tom jazu, na plamtećoj lomači.

Uzaludni koraci, taj jaz ne prevazilaziš, bežiš.
Bežiš jer se tešiš da te jednom neće pronaći,
Osećaj da misliš kako ćeš se izmetnuti.
Na loše...
kad se nađeš na čistini,
a obrisi su sasvim vidljivi
tako se čini...


Na kraju krajeva, nema potrebe puniti te tesne međuprostore
 natuknutim frazama,
 lažnim, nametnutim fragmentima
nerešenih dilema koje više nalikuju praznjikavim lamentima. ...

Klimaćeš glavom na sugestije, ali ništa se za tebe neće lepiti.
Lebdeće u vakuumu. Nestaće u mulju.
Možda nećeš nad njima strepiti.

Ma - nek se udave u močvari tišine.

Udice zabačene na pučinu, daćeš više nego što ćeš uzeti,
odaćeš se toj prokletoj navici.
Reći ćeš: proći će...
Ne moram ništa imati.

Drugo je želeti...

Nečinjenje je samo činjenje u domenu fantazma i misli.
Sve gluposti su podjednako mudrosti autora istih.

Nataloženi sati.

Ti ne blejiš. Blejati je evolutivno opravdano. Ono je ponašanje gregarno.
Sad si kao u otšelnika stasao? Van svakog stada i grada?
Nećemo tako...

Stalo ti je do stada, ali ne stoji ti se sada.
Tu i takav stav o sticanju neiskustva pada.
U njemu ima više neudobnosti od pogode i hlada.
Pogađa ga sve i svašta. Artiljerija radi, racionalna tada.
I čisti, praši, riba, sve pod tepih stavlja.

U karantinu svo to đubre.
Ne želiš da ga se rešiš. U amanet novim naraštajima učmale svesti koja teži,
Spokoju? Ili kaldrmisanim sokacima, stramputicama na putu smisla - da... da...




Konto stada ili ne...
Digresije?
Mani se budalaština.

Ti si svoj sami lav.
I našao si svoje biće kraj nje.
A kako ćete broditi dalje, u kom pravcu ide svo predivno otkrivanje?
Ona te pokreće baš zato što veruje da ti sam možeš do promene.

Rikni!
Daj od sebe!
Nek propadnu osujećenja!
Nek crknu sve gnusobe!


Da živim svoje otkrovenje!

Ritam, rima, retorika, reference...
Gubitak sekvence u maniru manije.
Doba opšte jezičke dekadence,
Niče je o tome pisao mnogo ranije.


A ko ga jebe...

Bitno da bojler radi.
Mogu napokon da operem sudove.
Umesto da ih perem u kadi.

Brljantin 33%

Novi singl je tu, onaj što pomenuh, i da ne smaram više...
Pre tri nedelje objavismo to. Snimano još u aprilu.
Kamerom Brunovom. Aleksa Jonić smiksao pesmu.
Ana Smorok smorila malo sa smotavanjem svega u celinu.
Ali na kraju se isplatilo svih 0 rsd što joj dadosmo.

U spotu Buna baulja po Zemunu u ranu uru. I malko se gubi po železničkoj stanici na Novom Beogradu. Neka baba nas je pitala gdi je uprava groblja. Hrvatica, po svemu sudeći, fina žena.
Prosuli smo jogurt na brodski pod zatvorenog lokala. I gustirali tu medovaču, na Gardošu.
Sad svi misle da je naranča.
Nabijem ih.
Nije naranča.

Medovača je.

stanje No. 1

Septembar je, treći, dosta gluposti, neko reče.
Eno, ga, malo meče se peče na tihoj vatri.
Beži, pobeći će, od kestenja, jer kestenje mu nije po volji.
Nekad je bio strelac najbolji, ispaljivao najveća govna u šolji.
...
Koji ti je, Ikikide?
Čemu čemer čmeljivi?

Čmeljci su čukali čestitke čobanima na čvoknutoj kolibi.
Kobili su poklonili čikove usoljene, i u alevoj paprici.
Tucali su se tukani u turšiji, totalno tupavi.
Slušali smo Dječake celi dan, avgust čitavi.

Dani su čupavi, dani su čudni.

Ima još 13 dana do procvata jorgovana,
Do pokušaja nepromašaja, do upotpunjenja zvanja,
Znanje je tu da se ganja,
Kao nepomični brzi voz...
Nesigurno poput zdravstvenog stanja,
Stanja Jovanke Broz...

Teme mi je meko,
Mekano skroz.

1042

Novi singl je tu, novo na tapetu, novo razmazano sranje na obližnjem drvetu, u parku, pored klupe, plovke mutave, glupe, ćurliču ćurke, gaču guske... Mlado doba protiče i otiče kao podočnjak, pod dotiče. Slovarice se rasipaju, neki ljudi ne daju da se o zidove okače, slova neka koja slova jesu, a nisu ona slova kojima su navikli da se slova nazivaju. Makadam. Ne znam zašto i otkud sad makadam. Radim vredno. Pričam šturo. Ne ponavljam. Danas opet idem negde, da odradim šta treba, da pričam koliko moram. Da iskažem ništa. Da poravnam račune. Da se udaljim od patnje ovoga i sada. Ne mogu. Loše spavam. Pokušao sam da spavam duže. Ona ustane pre mene i spremi se i ode na posao. I bude tamo, i čami sama u tom ogromnom holu i ja nisam tamo da joj šapnem reči utehe. [[[U bolu?]]] I ne tešim je, ko što ne tešim ni sebe. Vratimo se na početak gde su sve razlike samo privid. Dugo sam ti prolazio prstima kroz kosu dok se nismo ni znali. Zvaću to drugačijim imenom kad se probudim i objavim da smo se najzad otrezvenili [[[otreznili, od čučanja u 23-ogodišnjoj čekajućoj pometnji, dok se nismo sreli i uvezali]]]. Paprike na zidu, u šporetu kotleti od povrća [[[stihovi su mi zaspali, kao i ti, sada, a i ja za koji sat ću grliti te, svoju voljenu]]]. Opet sam nešto gladan. Odoh sad. [[[nisam jeo ništa satima, još od pica bureka]]]


* Kurziv u zagradama umetnut skoro dan kasnije.