Prepunjena soba žalbi i utisaka loših, ti ne možeš ništa, osim da se skloniš.
Možeš da koristiš kao izgovor za dodatno samooptuživanje i klevetanje.
Gurkaš se u bezvoljnom moru, vadiš po koju misao - svaku proglašavaš za opšte važeći ugovor.
Uporno izbegavaš da vidiš to samo kao izgovor -
Snažne argumentacije gutaju slabije, gase se i pojavljuju, u nedogled.
Ponovo - to nije čvrsto dovoljno, dovoljno da se osloniš.
Čak i da u tom šumu ipak bruji neko značenje.
Nećeš ga zgrabiti zubima, ni rukama, ako se ne polomiš.
Pomisliš, pak - promiče, i promaći će ti, intervencije sa strane glatko osujećuješ.
Zidovi su gvozdeni. Tonovi dosadni, stihovi skoro kao pogrebni.
Reči gore u tom jazu, na plamtećoj lomači.
Uzaludni koraci, taj jaz ne prevazilaziš, bežiš.
Bežiš jer se tešiš da te jednom neće pronaći,
Osećaj da misliš kako ćeš se izmetnuti.
Na loše...
kad se nađeš na čistini,
a obrisi su sasvim vidljivi
tako se čini...
Na kraju krajeva, nema potrebe puniti te tesne međuprostore
natuknutim frazama,
lažnim, nametnutim fragmentima
nerešenih dilema koje više nalikuju praznjikavim lamentima. ...
Klimaćeš glavom na sugestije, ali ništa se za tebe neće lepiti.
Lebdeće u vakuumu. Nestaće u mulju.
Možda nećeš nad njima strepiti.
Ma - nek se udave u močvari tišine.
Udice zabačene na pučinu, daćeš više nego što ćeš uzeti,
odaćeš se toj prokletoj navici.
Reći ćeš: proći će...
Ne moram ništa imati.
Drugo je želeti...
Nečinjenje je samo činjenje u domenu fantazma i misli.
Sve gluposti su podjednako mudrosti autora istih.
Nataloženi sati.
Ti ne blejiš. Blejati je evolutivno opravdano. Ono je ponašanje gregarno.
Sad si kao u otšelnika stasao? Van svakog stada i grada?
Nećemo tako...
Stalo ti je do stada, ali ne stoji ti se sada.
Tu i takav stav o sticanju neiskustva pada.
U njemu ima više neudobnosti od pogode i hlada.
Pogađa ga sve i svašta. Artiljerija radi, racionalna tada.
I čisti, praši, riba, sve pod tepih stavlja.
U karantinu svo to đubre.
Ne želiš da ga se rešiš. U amanet novim naraštajima učmale svesti koja teži,
Spokoju? Ili kaldrmisanim sokacima, stramputicama na putu smisla - da... da...
Konto stada ili ne...
Digresije?
Mani se budalaština.
Ti si svoj sami lav.
I našao si svoje biće kraj nje.
A kako ćete broditi dalje, u kom pravcu ide svo predivno otkrivanje?
Ona te pokreće baš zato što veruje da ti sam možeš do promene.
Rikni!
Daj od sebe!
Nek propadnu osujećenja!
Nek crknu sve gnusobe!
Da živim svoje otkrovenje!
Ritam, rima, retorika, reference...
Gubitak sekvence u maniru manije.
Doba opšte jezičke dekadence,
Niče je o tome pisao mnogo ranije.
A ko ga jebe...
Bitno da bojler radi.
Mogu napokon da operem sudove.
Umesto da ih perem u kadi.
Možeš da koristiš kao izgovor za dodatno samooptuživanje i klevetanje.
Gurkaš se u bezvoljnom moru, vadiš po koju misao - svaku proglašavaš za opšte važeći ugovor.
Uporno izbegavaš da vidiš to samo kao izgovor -
Snažne argumentacije gutaju slabije, gase se i pojavljuju, u nedogled.
Ponovo - to nije čvrsto dovoljno, dovoljno da se osloniš.
Čak i da u tom šumu ipak bruji neko značenje.
Nećeš ga zgrabiti zubima, ni rukama, ako se ne polomiš.
Pomisliš, pak - promiče, i promaći će ti, intervencije sa strane glatko osujećuješ.
Zidovi su gvozdeni. Tonovi dosadni, stihovi skoro kao pogrebni.
Reči gore u tom jazu, na plamtećoj lomači.
Uzaludni koraci, taj jaz ne prevazilaziš, bežiš.
Bežiš jer se tešiš da te jednom neće pronaći,
Osećaj da misliš kako ćeš se izmetnuti.
Na loše...
kad se nađeš na čistini,
a obrisi su sasvim vidljivi
tako se čini...
Na kraju krajeva, nema potrebe puniti te tesne međuprostore
natuknutim frazama,
lažnim, nametnutim fragmentima
nerešenih dilema koje više nalikuju praznjikavim lamentima. ...
Klimaćeš glavom na sugestije, ali ništa se za tebe neće lepiti.
Lebdeće u vakuumu. Nestaće u mulju.
Možda nećeš nad njima strepiti.
Ma - nek se udave u močvari tišine.
Udice zabačene na pučinu, daćeš više nego što ćeš uzeti,
odaćeš se toj prokletoj navici.
Reći ćeš: proći će...
Ne moram ništa imati.
Drugo je želeti...
Nečinjenje je samo činjenje u domenu fantazma i misli.
Sve gluposti su podjednako mudrosti autora istih.
Nataloženi sati.
Ti ne blejiš. Blejati je evolutivno opravdano. Ono je ponašanje gregarno.
Sad si kao u otšelnika stasao? Van svakog stada i grada?
Nećemo tako...
Stalo ti je do stada, ali ne stoji ti se sada.
Tu i takav stav o sticanju neiskustva pada.
U njemu ima više neudobnosti od pogode i hlada.
Pogađa ga sve i svašta. Artiljerija radi, racionalna tada.
I čisti, praši, riba, sve pod tepih stavlja.
U karantinu svo to đubre.
Ne želiš da ga se rešiš. U amanet novim naraštajima učmale svesti koja teži,
Spokoju? Ili kaldrmisanim sokacima, stramputicama na putu smisla - da... da...
Konto stada ili ne...
Digresije?
Mani se budalaština.
Ti si svoj sami lav.
I našao si svoje biće kraj nje.
A kako ćete broditi dalje, u kom pravcu ide svo predivno otkrivanje?
Ona te pokreće baš zato što veruje da ti sam možeš do promene.
Rikni!
Daj od sebe!
Nek propadnu osujećenja!
Nek crknu sve gnusobe!
Da živim svoje otkrovenje!
Ritam, rima, retorika, reference...
Gubitak sekvence u maniru manije.
Doba opšte jezičke dekadence,
Niče je o tome pisao mnogo ranije.
A ko ga jebe...
Bitno da bojler radi.
Mogu napokon da operem sudove.
Umesto da ih perem u kadi.
Нема коментара:
Постави коментар