Izdaleka je mogao da vidi kako se na obzorju pomalja. Još jedna poruka Sveznajućeg, onog koji - sve zna i ništa - ne preduzima. Skinuo je sloj znoja sa čela vrhovima prstiju i bacio ga u plamen koji se prostirao kroz etar, na travnjak samopouzdanja, kome ionako nije bilo spasa od sve te letnje žege. Šta je u toj poruci stajalo, dobro je i sam znao, čak nije ni morao da nasluti. Sveznajući, u svom tonu, mučeničkom i miomirisnom, trulom, govorio je svoje patnje i delio ih kao kriške hleba, unoseći mu se u facu, grubo i osvetnički.
Neuspešno savladavajući grbave litice koječega. Nisam hteo ništa da objavljujem do sada. Nekada je bilo lako pojaviti se onde. Ratovaću, rekoh, iako me bole noge. Nego, da mi pređemo na stvar, ko ljudi. Zašto si tu i zašto te se niko ne seća? Rado bih, ja rekoh, da imam odgovor na svako pitanje. I odlučih da provedem mnoga leta razmišljajući, da se i sam setim razgovora. A ne bi mi u tom vremenu, ništa više od lebdenja u neznatnoj izmaglici neznanja. Čovek koji kaže da, on ne luta, on ne vrednuje i ne opovrgava svaki korak svoga izgaranja. A ti ne izgaraš, ne misliš i ne osvrćeš se, nego nežno sebe uljuljkavaš lažnim obećanjima. Treba ti terapija, a ne pisanje po vidljivim zidovima. Trebaju ti zabrinuti pogledi i sažaljiva svakodnevica. Treba te zbrinuti, i treba na vreme dočekati da se pojavi ta babaroga, taj akrep, ta pošast, koja će te živog pojesti, s kostima. Neće ti ne pročistiti to iskustvo gubitka jednog tupog bitisanja. Neuspešno savladavaš grbav prvi sastanak sa svojim novim kutkom za pisanje. Ni lud, ni pametan. Usukan u samog sebe, bezglav i nedorasao. Meko ti je teme i slivaju se reči kroz nozdrvu i kroz palčeve. Pun rupa. Trošnih zuba.
Vreme je.
Do sad si ubio svakog čitaoca i sagovornika. Do sad si kipteo na samog sebe, i ništa, ništa nije moglo da te natera da se popraviš. Grizao si nokte, jer su te oni činili opasnim za okolinu. Sada ćeš da se napasaš na livadama zelenim od patnje i istinskog rada, dok ne potoneš u onaj krevet što si ga sam iskopao. I sada, isto tako, nemaš ni meni, ni nama, ništa zabavno ni veselo da kažeš. Obećavaš, okrećeš nam svoje najtrošnije lice. I grimasa koju praviš je ona od koje beže ptice, a zveri se skrivaju da se od tvoga otrova ne otruju. I ne ideš dalje od toga, no meni daješ da ti pišem blog, na to si spao, i to mi je hvala. Jadan i ja, i ti sa mnom.
Sa sobom tužan uvek,
Mučenik
F42.0 .. Verovatno nema boljeg načina od ovog da se upoznamo. Biće svakako bolje jednog dana. Ali valja raspršiti iluzije, i lažna očekivanja. Po sredi ne može ni biti reči o nekom normalnom toku stvari. Ili barem o nekakvim opšte važećim konvencijama i klauzulama. Šta je uopšte važno reći? O sebi... O stvarima koje su stvar interesa, kao što su filmovi, knjige, muzika, možda? O hobijima, tv programima, navikama? Tu ima svega, i svačega, i ničega toliko bitnog. Kad imaš neki broj godina, postaje savršeno irelevantno. A kad imaš dijagnozu, onda je muka živa razdvojiti šta jeste, od onog šta nije neizostavljivo. Šta je okosnica, i gde su ti granice, to su neka dva osnovna pitanja na koje svako treba da odgovori... ,,Okosnica'' zvuči malko glupo. Kao što i činjenica da se tekst automatski čuva isto tako može malo da zbuni i zasmeta. Okosnica - više kao - corner stone, mile stone... definitivno ne ,,ugaoni kamen'', to je odviše serbskaja konstrukciia. Pisanje, to je strast, pasija, znaju to svi, svi oni veliki dipl. boemolozi i kopači starinski uparađenih - na kamfor što mirišu - stvari. Naprosto, ovako se izražavaju verovatno još jedino pravi znalci, hipsteri i jedan Ikikid. Čovek bez dijagnoze, ali svakako na terapiji. A sve da bi i sam jednog dana postao terapeut. Do tad samo filozofira, i briše dupe još neizdatom diplomom psihologa. I trudi se da nakon što se svet izmenio, prikupi svoje kreativne kapacitete i potencijale, i započne da iznova piše gluposti na širokoj pučini interneta. U devet, a i više delova. Uživajte, ja ću svakako biti tu da doprinesem veselju i naširoko objasnim mnoge neobjašnjive fenomene koje duhu izmiču, a vi to svakako najbolje možet...
... S dužnim poštovanjem,
Anonim od Quercusa, PhD
