(podsećanja 2012-2014)
Bukleti, bukleti su se razleteli svuda po sobi, ispod tacni, pored kreveta, oko miša, i malo po jastuku. Jedno trideset komada, prebrojao je Peđa, pre nego što će se sav balav okrenuti na drugu stranu i nastaviti da prkosi podnevu i zvukovima podunavskog neba.
Ćutavši, osluškivao je njeno ritualno odsustvo iz prostoproširene rečenice koja mu se duže vreme kovitlala u stomaku. Tada se ponovo okrenuo. Pet bukleta se rasulo sa kreveta na pod, a jednom se ćoše umočilo u soc šoljice koja se obrela tu, sasvim slučajno.
Ona je otišla pre jedno par sati, tri, četiri, ko će to znati?
Znao je to samo onaj koji ju je iz konteksta istrgao, mučki i kukavno.
Ustao je i arlauknuo što je glasnije mogao, iako Pravice, Milomira i Gvozdenku, da budemo precizni, nije moglo šta uznemiriti otkako su na godišnjem odmoru i pakovanju Zolofta pola miligrama ujutru, pola uveče.
To sveto, svetlonosno, svetogrdno obzorje rečnog mulja je puno fekalija. Šmrknu glasno tako da odjeknu dva sprata niže i zapali prvu jutarnju, ili podnevnu...
Dim ga je zapahnuo svežinom komarčevog leta i krvlju koja procuri iz bulje kad ih pljesneš o okrečen zid.
Znao je par stvari oko kojih nije smeo imati bilo kakvu dilemu, opet su zagoreli brusketi u pekari prekoputa, u maksiju će se sve banane ubuđati pre nego što stavi džezvu na pravu plotnu, ispitne prijave se uvek zagube u moru dokumentacije, i ni danas nije onaj dan početka ostatka njegovog života upriličenog sirotinjskom režijom. Ni Marijana Gregoran nije ovoliko patila pod čizmom nacizma koliko - precrtao je tu stavku sa spiska za kupovinu, nije bilo tu preterano smisla pominjati nepriznate narodne heroje...
Ipak, to ponedeljno precrtavanje su preživeli:
- Skoreli krmelji,
- dah kanarinca na samrti,
- vezani topovi i ručni satovi na palubi ,,Ukletog Karaburmljanina''
- i pregrejan laptop zaražen najnovijom sortom trojanca pokupljenog sa porno sajta jadnog izgleda i još jadnijeg izbora sadržaja.
Barem su sandučići sveže okrečeni. Orošeni pokušaji travnjaka ispred novopečene apoteke lanca krajnje nebitnog za spomen.
Mrmlja sebi u brk na melodiju precenjenih hitova još precenjenijih sastava: ,,Tonemo u zaparložene memljive stanove. Zovu nas servisi za klima uređaje, ali mi nemamo telefone, ili nemamo klima uređaje. Redovnost je prokletstvo redovnika...mamama''
,,Kod Duće se opet prebili, Stefan i Lazar i Branko i Mita Smrad. I još su povratili sve fornete i sve bruskete što su kupili s dve strane ulice što ponire ka zgradi u kojoj se naselismo ti i ja.'' čulo se kroz nos.
Peđa, jebem ti, napravi pesmu nekad nekako, mogli bi smo da od toga živimo, hehe.
Sećaš li se? Zuj komaraca nas je budio dok je pucao Dunav, sav naduo od zornjaka i svežih balvana u njemu, i pokojeg leša samoubilačkih entuzijasta, odavde pa do izvorišta u Bavarskoj. Dunave, Dunave, jebem li ti somove.
Ukazom bi te trebalo proglasiti za kanal Lamanš, i razdvojiti jedne i druge dođoše, i u Borči zasnovati prvu zanatski čistu državu vulkanizera i lubeničara. Mada, to je tek ideal generacija koje će doći.
Crvena garsonjera, u kojoj se ne plaća infostan, crnogorska šema u mupu upalila samo tako, toliko dobro i familijarno, da čak ni načelni gazda kome si plaćala kiriju, nije znao koje račune treba da plaća. Nemu je lako, on se denuo u Mirijevo i tamo ladi svoju crnogorsku guzicu. A mi se kao hladimo na ulepljenu klimu. I pravimo celo leto sataraše. Jašta, veliki izbor. Ili to, ili nasuvo. A tad još nismo bili najbolji u tome. Ma, trk po burek do Marijane, gore na stanici, radi 24 h.
Marijana. Marijana. Imala je oko 38 godina i nešto malo više staža od pokojnog Duleta što je završio osnovnu kad je Pera otpočeo fakultet. To nije bio neki učinak, ali mu se učinilo važnim da napomene. Vadila je upravo blago prepečene pogačice, one fabričke izrade, kakve retko ko voli, ali mora i pristaje da jede. Čini se kao da su u samom paklu nastale.
Pera Moldavac je smatrao da je davno zaslužio povišicu. Smučilo mu se da živi od 150 grama fornetija sa sirom, znalo se da je jedini pravi forneti onaj sa picom, ali to je bilo džaba objašnjavati kad istoga ponastane i nastane rasprava između tradicionalnih navijača OFK-a i Delija tu na klupici pod užarenim suncem i dotrajalim pivskim gajbicama.
Zvali su ga Moldavac, jer je taj odlučio da zajebe sve redom i svoju sreću potraži tamo gde jedino može biti gore od ovde i ovamo. Dućin ćale je to tako objašnjavao, bez preteranog ulaženja u detalje.
Fekete FEKETE FEM završio bi svoju priču. ,,Prokletstvo je to, ove Karaburme, ovde su i Kelti zaboravili da umru.''
