neka biblijska referenca bi valjala

Opet čučiš u dovratku
Sa svetlom u predsoblju
I buncaš o nečemu
Što ima veze sa izgovorima.

Opet bole te krsta
I opet suđe na šporetu
I opet muke da skrpiš sve
U pravom ćošku trenutka.

A kad će trenutak doći?
Nema ti pomoći...

Raščešljavaš po petnaesti put
Proređene vlasi oko razdeljka

Izgleda da nikada nećeš čitati svoje pesme
Ni onih osam što si obećao jednom

Onih osam o decembru,
Što pričaju (ili pevaju)
O svemu onome što bilo je
Prethodnih osam godina, u tebi.

Jer nećeš ih ni napisati,
Verovatno, od zbrke,
Opšte pometnje i zavisti.
(da, i od zavisti!)

Stihovi se ne lepe ni po potrebi,
I ne odgovaraju prvobitnoj zamisli.

A planovi se prave uzalud.
Kao da bi ti iznova opraštali
Kao što opraštamo.

Ne bilo ti nikad bilo dozvoljeno
Da zasluženo slaviš.
Nema tog plana koji nisi u stanju da
Upropastiš.

Dugovi su dugovi
Nezavršeni drugovi
Dužnicima svojim.

Tako nećeš ni dovršiti knjigu
Koju tri meseca čitaš,
tri stotine strana nema.

Tako nećeš ni vratiti vrata
Od špajza na šarke odvaljene
I nećeš se setiti da treba,
kad zatreba,
da se zasoli pamet sa malo hleba
i da se drži pažnja
dok je dupe daleko od ražnja
začepi više...

Tako ti to nećeš,
kao iz ćeifa.
Tako ti nije..
Stalo do borbe

...a možda i hoćeš?

Možda ćeš, kao njene torbe
Sve staviti tamo gde treba
I gde je moguće.

Možda ćeš, kao svoje misli,
Sve izlistati i uporediti
Po veličini i boji
I imaće smisla,
Valjda.

Valjda sve lepše izgleda na listi
Na listi čekanja naših života
da počnu i budu, i skončaju patnje.

Tada ćeš možda i moći da pročitaš
Tada, u tom momentu nekom,
Bez uvijanja
Ono što si napisao.

Jednog dana
O jednom danu
U jednom dahu.

I valjda će to biti
Pobeda onda?

Kada će doći?
Kada sebi obećaš
I ispuniš
Obećanja.

Jesi li kadar?
Jesi li dao do znanja?

Započeti Rad - Pamti sebe uvek i svuda

Htedoh napomenu da stavim samome sebi, o tome kako sam nabasao na Gurđijeva, sada već ima tome više i od 9 meseci. Možda ima i mnogo više, ali sam prestao da brojim. Ali, iznova ga otkrivam, i ne znam zašto ne iskoristih ranije neke od tih poruka, toliko bitnih i važnih, i tako savršeno odgovarajućih mojim pitanjima i mojim dilemama, i mojoj zakočenosti, suspregnutosti i, recimo to krajnje pošteno, lenjosti iz kukavičluka.

“Seti se da si ovde došao sa prethodnim razumevanjem o neophodnosti borbe sa sobom – samo sa sobom. Stoga budi zahvalan svakom ko ti pruži tu mogućnost.”
I Uspenski je tu još jasniji:

,, Od svih izrečenih želja, najispravnija je ona da se gospodari sobom, jer bez toga nije moguće ništa drugo. A sve su druge želje u poređenju sa ovom naprosto detinjasti snovi, želje koje čovek ne bi mogao da ostvari čak ni kad bi mu se obezbedilo njihovo ispunjenje.
Neko je, na primer, rekao da želi da pomogne ljudima. Da bi bio u stanju da pomogne ljudima, čovek najpre mora da nauči da pomogne samome sebi. Veliki broj ljudi zapada u misli i osećanja o pomaganju drugim naprosto iz lenjosti. Oni su suviše lenji da rade na sebi, a istovremeno im je veoma prijatno da misle da su u stanju da pomognu drugima. To znači biti lažan i neiskren prema sebi.''Treba raditi na sebi, i to nije lako. Lako je prepustiti se. Ne može se započeti sa najtežim.
 Opet veli G.I.G. :

Uobičajeni način mišljenja nije dovoljan da omogući čoveku da dostigne Veliko znanje, i da ga učini svojim neotuđivim vlasništvom. Ipak, to je za njega moguće. Ali prvo on mora da otrese prašinu sa svojih stopala. Ogroman napor, izuzetan rad, neophodni su da se dobiju krila na kojima može da se uzleti. Mnogo je lakše prepustiti se struji, da nas ona nosi iz jedne oktave u drugu; ali to traje nemerljivo duže nego želeti i raditi. Put je težak, uspon postaje sve strmiji što se ide dalje, ali se čovekova snaga takođe povećava. Čovek postaje umereniji i sa svakim korakom naviše njegovo gledište se širi. Da, postoji mogućnost. 

Eto jednog suvislog pasusa koji fino pristaje mom neverovatnom labavljenju, i još bitniji citat koji se tu pridodaje, govori kakve sve to veze ima sa strahom od smrti.

“Jedno od najboljih sredstava za buđenje želje za radom na sebi je uvid da možeš umreti u svakom trenutku. Ali prvo moraš naučiti to da imaš na umu.”
  

„Pamti sebe uvek i svuda.“Neka onda ovo bude početak tog puta. Ne daj mi počinka dok se ne otrgnem ovog budnog sna.

O motivaciji (nedovršeno)

Svega mu,

Lepim se za reči i rečenice kao neiskusni prsti za sveže testo, ono kad ih ne pobrašnjaviš dovoljno. Možda je lako pobeći i ne reći ništa posebno važno ni jasno. U čemu je toliko velika pretnja? Koga pokušavam da fasciniram? Nebitna pitanja i, ha, nedokučiva! Odgovori su... nedokučivi, a pitanja, nedovoljno precizna. No, šta je po sredi? Jako sam zabrinut. Da li sam to uopšte Ja - koji sam zabrinut? Za šta? Za svoje zdravlje? Za svoje ... prospekte? Za svoj budući razvoj i put od klice razuma ka visokim intelektualnim dostignućima?

Jednostavno je. Zašto komplikujem kada je prosto kao pasulj? Kada je toliko jasno da ne može biti jasnije? Prazne slike me opsedaju, prazne slike slova i lepih metafora, lepih kadenci, lepih ritmičkih aliteracija koje se pojavljuju i nestaju. A sve o čemu sam hteo da pišem jeste motivacija. I nedostatak, i negativni kapacitet. Kapacitet - za - negativno. I nemogućnost! Ha, prokleta ne-mogućnost negativnog definisanja. Ili pak - jalovost takvog definisanja. Lenjost - da - priznajem - linija manjeg otpora prilikom pokušaja da se razume. Neuspelog pokušaja. Sasečenog i obrazloženog kletvom - pogrešno je! Iracionalno! Loše! Nerazumno! Nesuvislo! Nerazumljivo! Meni nerazumljivo. Meni, primetio li si? Kako li to deluje tome koga ti ne razumeš? Tesne su katkad cipele subsumiranja.

Teško je priznati da je samo prosto - zahtevno. Zašto zahtevno odjednom, kada sam rekao jednostavno pre nekog trenutka? Jednostavnost se nije odnosila na istu stvar. Zahteva trud i odricanje. Zahteva odstupanje od sopstvenog značenjskog okvira i prihvatanje nekih tuđinskih načela kojima se ne bi usudio povinovati čak ni u mislima. To te uznemirava. To te izbacuje iz sedla i čini te da se vučeš po prašini kao zmija. I čak te to toliko ne plaši koliko pomisao da bi takav vid kretanja, ma koliko sumanut bio, imao u sebi silne prednosti i bio lagodniji od tvog uobičajenog načina hoda. To te plaši, da priznaš da u sebi kriješ klicu nečega što nisi hteo da poneseš. Jer je teret prisutan, ali ti je barem ovaj poznat.

Htedoh nešto reći o motivaciji, ponukao me je tekst koleginice sa privatnog fakulteta. Jasno je ko dan da tu pršte zdravorazumski momenti i floskulice, ali previše se smatram mekanim da bih izigravao kakvog učenog krstaša tuđe nemuštosti. Moja nemuštost/elokvencija ume da bude i gora i visprenija. Toliko o labavom konstruisanju (kosultuj George A. Kelly - The Psychology of Personal Constructs Vol. 1 & 2). No, ovde ćemo koju o motivaciji, toj mističnoj i nadaleko mistifikovanoj instanci klasično shvaćenog Platonovog ustrojstva. Kognicija - Emocija - Konacija. Biće da je u pitanju jedna hiljadugodišnja činjenica, uzimana zdravo za gotovo. Čovek isparcelisan kao list deteline (što i jeste, i nije podatno za podvlačenje priče o fragmentisanosti subjekta). I svaki odeljak kao ministarstvo za sebe, uz pregršt međuuticaja, koordinacije u večitom stremljenju ka ekvilibrijumu i homeostazi. I to jako lepo izgleda, i dan danas meni, ta tri presečena kruga... Nikad se nisam upitao šta je u tim njihovim presecima, odnosno, šta bi moglo da bude... a jasno mi je da je to detinja misao, ista ona koja crta brkove na licima u novinama i knjigama, i pravi slike čudovišta na marginama knjiga i slikovnica.

I puno mi muke pravi taj moj detinji deo. To meče koje je zec i koji je dete. Mali Zeka, Mali Ja koji jedva čeka šolju mleka i šut u dupe pa u krevet. Jer, kako bi drugačije stekao motivaciju, da nema to svoje dugme koje čeka da se drugi pobrine i pritisne i da se ceo proces onda uspešno otpočne, odigra i okonča. Uz superviziju nadležnih organa nadgledanja i lokalne samouprave... Biće da sam dozvolio previše lakrdijaštva u ovom pasusu, ali nije ni to bez razloga. I smeh je neka vrsta motivacije, ako ćemo pošteno prema onima koji u nju tako bespogovorno veruju.

Čovek nije reaktivno biće, zakačeno na poluge univerzuma, kao u matriksu. On(a) ne lebdi u svemiru nošena haotičnim strujama sudbine opredmećene u genima kao biološkom programu, ili dražima koje pasivno prima i obrađuje. Ako ne lebdi, ono barem - pluta okrenuto prošlosti, i donosi nekakve zaključke. Ali plutajući stremi ka budućem sebi, i to mu više određuje putanju nego ono pređašnje nešto što ga je gonilo da se osvrće. To već nije samo čovekovo. Bit biološke egzistencije je da obezbedi - posterity. Beše jednom jedan simpatičan pijandura u našoj ulici, za vreme bombardovanja, koji bi na svako uljudno pitanje odgovarao sa ,,Opstanak!''...

Kapetan

bik i lavirint (načinjanje)

Nerazumljiva bulazni moja, dozvoli mi da kažem šta mi je.

Ne daš mi da kažem šta bitno bridi u meni, a šta ne. I brineš o detaljima. I brineš da se sakrijem. Velikom travuljinom sopstvenog užasa, koji te zabavlja.

Dopusti mi da razgnam sve što je bilo i bilo je grozno. U ovom mestu sam sebi dao dozvolu. Dopustio sam samome sebi da me boli dupe. I sada, šta izostaje?

Samorefleksivno, i nikad dorečeno. Čudna nit misli, kao ona Arijadnina, koja vodi pravo do odaja Minotaura. A on je lud, i besan, i krvožedan, jer je gladan, i sam, i napušten. On je pola čovek, pola Bik, Krava sa ulogom nasilnika, tako maskulino, a možda ni isprva nije toliko očigledno koliko je u pitanju jedna zlostavljana prilika. Ne uznemiravaj svoga Bika. Pronađi put do svoje Krave. Na kraju krajeva, nekad beše Tele. I to Tele ne beše od zlata ni od srebra, ni bronze, već od mesa i krvi, i kosti, napajano mlekom svoje Majke. To je već lepša metafora. Ne zatvaraj svoga sina Minosova u odaje mračnog proseravanja, jer će udaviti sve koje tamo zađu i krv će im popiti. Jer ga ne hraniš, čoveče, jer ga na pašu ne izvodiš. Jer ga ne bištiš, i ne štitiš kao sebe samoga. Jarost taložiš u njemu, a ništa od njega nemaš. Ni on od tebe. Pa se vi ubijte za mene, i za svu prosutu pamet Lavirinta.

Sruši svoje mrke Lavirinte i budi Strah svojim strahovima. Neka ne izuste ni jednu reč više. Pretnje nema pod srušenim bedemima. Samo strepnje nemušte koju savladavaš bedrima. I ako dođe, a doći će, ti si učinio žrtvu vrednu divljenja. I milost na kraju dođe. Utihne i Laž i Ličina Nade, i uspneš se kao krilati Bik uz nebeske arkade, ka Njima, sestrama i braći svojoj. I misli ti šta hoćeš. To je što si hteo da kažeš mi? Ne... Ima toga još, ali otom potom. 

(nije) dovoljno...

Otkravi me
Otopi se
Kao bradom skovani
Okomiti bedem kostoloma
Zvučanjem
Ne značenjem
Neznačajno i divno
Kao stihovi koje mačak
svojoj svojoj
prede u krilu




od toga je sačinjeno
P L E T I V O

Otopi me
I pusti da oteknem kao modro mesto
Da se razvučem kao testo
Po celoj tebi

Odmrsi se
Kao bradom upetljani devetougao
Sećanja, očekivanja i pletiva

Začudi se
Nečudnovatosti
Srpastog kozijeg uva
Kada sam naučio da se gegam u travi

Šapni mi
Kako postajem nešto sasvim novo, nešto sasvim drugo. Nešto.

Nije dovoljno
Nazvati stvari imenima
Nego imati, nemati, blenuti u sve...

Otključati
Taj zaključani lonac koji ključa.

Otkopaj moj
Nikad dosanjani devetougao

Nije dovoljno
Da bude u zemlji
I da čeka.

Gle!