Vidim, neki koji su do juče bili za mene klinci, ili makar mlađa generacija, slave petogodišnjice matura do ostalih manifestacija. Vrlo lepo. I srčka je krenula da me zajebava, a ja još nisam podigao onaj karton. Posle se čudim nekim svojim starijim drugarima prokrastinatorima što svoje obaveze nisu odavno namirili. I ovce. Namirili, čuj. Lupetam, digresiram, regrediram na banalno, no šta je tu novo? Prisetismo se juče gosn. Popare, pa nam je bilo par suznih momenata. 15 godina je proš... Ma šta 15, 20 godina je prošlo otkako su se ,,Srećni ljudi'' uzeli prikazivati na RTS-u. Tužna vremena, i ne verujem da ću ovo reći, daleko bolja gluma od ovih mirjamizama kojima smo izloženi. Zvučim kao penzos, ko još danas pa gleda TV. Retro, batice, retrogradan sam ja ponedeljkom i petkom. I utorkom kad stignem. Slagalica, Dnevnik u pola osam... Zna se šta valja.
Vidim, no da se vratim na to što vidim. Vidim da sam propustio svoje petogodišnjice. Iskreno, sam sam kriv i ne žalim se. Mogao sam da povučem neke drugačije odluke, pa nisam. Super mi je. Osam i kusur godina laganog plutanja usred ničega. Ništa, ništa, i odjedared ona, odjedared ja, odjedared mi, i tako u zadnjih tri. I možda se ne bih ni osećao tako matoro da ne vidim da su oni dojučerašnji pelenari i balavci dorasli da pretuku i mene i celo moje odeljenje njuški pred rubom ozbiljnosti i zaposlenja. Od ovakvih formulacija mi se kenja. Gospodin Popara bi to daleko bolje, čoveče. Siniša Pavić, dakle, i nije toliko loš pisac. Spisatelj, pardon scenarista.
Čitao sam do duše samo onog drugog Pavića što je umro, šteta, jer bolje da je umro Gojko, koji Gojko, pa onaj Gojko o kome je reč i o kome se informišemo iz Šotrine, blagodarivši genijalnoj izvedbi bračnog para u sceni decenije i eona. Razdevičenje kakvo valja je izostalo, i 'di ćeš veće sramote od te. Dramatično. Sporadično. Krokantno. Prste da poližeš i napraviš kajganu sa likom Ćetković Vojina kad mu spolovilo udari u otisak tuđega dorata.
Voleo bih da sam to vreme koje sam iskoristio na usputnu analizu kosmoloških događaja iz politike, estrade i sto drugih kuraca iskoristio bolje. Da sam zaista u jednom trenutku poverovao da sam analitičar, rođeni erudita koji će da vam prosipa bisere i povezuje nepovezivo na nekom sajtu tipa Tarzanije. Ali izgleda da ja nisam od tog štofa skrajao sebe sve ove godine. Ima u mom štofu paučine, i otrcanih šala a la Gutović Lane. Ima prostora čak i za najniže oblike humora, groteske, praćenja rijaliti šou programa. Ima tu mnogo staža gledanja softkor pornjave sa kablovskih kanala, nemačkih erotskih reklama, drkanja na koješta, na vintidž dedine porno časopise, skrivene ispod madraca. Ima tu, ispod tih slojeva i slojeva skorelosti i otužnih mirisa, pokoja zaboravljena pesmica, romantičarska patetika, i posledice bronhitisa, šarlaha, i malih boginja. Ima tu hrpa i hrpa izbledelih i požutelih papira, nedovršenih pesama i skica. Tražili su često da im crtam gole žene. Kasnije sam to crtkao za sebe, ali sam tad već ispao iz štosa. A i internet je bio brži.
Postao je najzad brži, nema više skidanja duplerica i slika sa eksplorera. Kakvo vreme. Kako je proteklo samo. ADSL, virusi, skidanje pesama, lickanje majspejsa. Prvi izlasci, tek na fakultetu. Tek izašao iz pelena, tek izašao, tek progledao. Pljuga. Kašalj. Tuborg. Vodica. Ništa. Sutradan, nešto, svuda, sreća, nadanje, radost, prihvaćenost, pripadanje. Prikrivanje propadanja. Zadovoljavanje malim. Dalje, idem dalje, idem dalje... Odlaganje, prokrastinacija, blejanje, ispiti, padanja...
Sve na jednom mestu i previše da ispričam sada. A ako ne ispričam, džaba. Želim da živim kao Bil Marej. Makar delom. Tako neću nikada morati da se kajem što sam prestao da budem mlad.
Sutra je ... danas. Danas je petak, pun mesec za sedam dana. 13 prasadi, i ja sam to poslednje, a tako se dobro osećam.
