apdejt za kolekciju (avgust i septembar)

Počeh raditi tog junskog dana.
Obuka je trajala dve nedelje i beše naporna.
Intenzivna.
Onda dve nedelje te pripremne faze.
Plus još jedna.
Sve je jako dinamično u našoj firmi.
I radost kad se vratiš kući voljenoj ženi.
Odrastanje konačno postaje reč koja ima težinu.

Buni se smejalo Našice, i Našice je prijalo Bunašima.
Beše ugodno, u parku onom velikome biti i čobanac jesti.
Šta bi bio izveštaj, da hranu ne pomenem.
Beše to na kraju jula. Ti si već odjezdila za Grčku.
I tebi je bilo lepo. Osmelila si se da uđeš u vodu.
Dok sam ja igrao badminton na travi sa frontmenom jedne grupe druge iz Zagreba.
Zapravo, svi smo igrali. Bilo je jako zabavno.
I tepisi na bini. I ugrizi komaraca pored jezerceta.
A opet, ono osećanje da nešto propuštaš, i da to ipak nije tvoje mesto.
Matorom pijancu daj pivo što je ostalo i onaj opušak da se ne buni.
U Hrvatskoj je lijepo, u Srbiji lepo, sve je stvar perspektive.
Čak i kad ti nikne brada, i čak kad imaš 70 godina i konfabuliraš.

Srkiju je gorela gajba.
Miks je gotov, ali pošto je gajba gorela, utoliko je preslušavanje odloženo za još odvajkada.
Pardon, za još par dana i nedelja.
Vuče se, vuče, a Vuja pita koji kurac, Srdanoviću.
I to ne kaže, više misli, dok je Vučina u fazonu ,,Vajgadu''.

Moram da operem te sudove i taj Verbleib.

Ti si zaslužila da te dočeka srećna kuća. Ako već ne sasvim prljava.

Odmori se, Ikikide. Master čeka, čeka i klauzula. Ona završna, iz mandatarovog ekspozea.

Hoćemo još jednu epizodu Tvin Piksa? Neka, nek plaču deca.

blagosloveno mesto

Davno ne bejasmo nasukani kao ti i ja tog dana na pučini razvezanoj do besvesti.
I beše prijatno i nazvasmo to Početkom jednog povečerja u kome i dalje dozvoljavamo nosevima da nam se dodirnu nežno i da se rosa polako spusti sa kapaka niže na moje i tvoje grudi i da nas natera da pevušimo toj zori i tim barskim pticama okupljenim u orkestru koji nemo prati protok vremena.
Jasno mi je sada, posao je samo deo igre koja se završava iznenada, kada najmanje očekuješ.
Kujundžija svoj alat spušta u vodu i rđa se hvata na talasima. Želim, tako želim da mi se vratiš odmah sada, ovde, u utrobi te nosim i sučem brkove misleći o tvojim bokovima koje obasjava večernji odbljesak mora.

Donećeš mi more već sutra, ti koja si u meni najbitnije ostvarenje.

Ja sam pregalac, ali ni u pola onoliko koliko si ti sadržana u mojim mislima kao znak uzvika posle Dobro jutro! Dobro jutro, narode!

Leti, leti vreme, i krila mu se natapaju znojem sa majica i radnih stolova.

I zvoni, zvoni, poziv stiže sledeći i nikad se ne zna kada će i u kom momentu stati.
Jer, ko bi rekao da je sve to tako moralo.

Ja ću ti reći sutra, ujutro kada mi uploviš bezbedno u okrilje, ništa nije vrednije od toga da mi glavu nasloniš na grudi i otploviš na tom krevetu brodu u jedno Zajedničko sutra koje samo što nije.

Jer, javlja mi se još jedna nova misao o Budućem i Slavnom, i šapuće mi kao Obećanje, a znam da je Ostvarenje samo to koje vreba da ja postanem njegov naslednik. Slatko je razvezati sve devetouglove i poslagati ih kao rublje u kredence.

Označiti granice i onda ih za navek obrisati. U tvoje je oči stalo jedno kilo čokolade i dvesta grama pečenih lešnika.

A kuća je i dalje neprikladna za tvoje Dolaske. Jer, ko tebi može udovoljiti, kad je nedostojnost naznaka svakog mog naprezanja. Uvek zaslužuješ više.

Sad se svi mačići maze, reći ću ti to, i gromovi nam ništa ne mogu.