Niko se više ne seća kada sam krenuo da pišem protokole.
Niko se više ni ne podseća onog vremena kada sam gubio dane i živce po Krnjači ne znajući šta ću sa sobom, a kamo li sa volonterkama, koje su bile samodovoljne i zaista sjajne mlade žene.
Niko se više ni ne osvrće na činjenicu da ja tu nisam imao šta da tražim.
Stoga ne čudi, kada mi je sad ispostavljen zahtev da ponovim sve to.
Jer, ja sam gospodar ponavljanja. Ja ću sada lepo, ponovo u Mišovića, ponovo da sednem i da čekam (ali ne, nema više čekanja!), da se pojavi pet pacijenata do septembra. Sve je otišlo u tri lepe, kažem ja. Ali neka, nek ide, ja ću peške, pa kud stignem. Samo pre toga treba krenuti pravac jedne lepe disocijacije i MPD-a, da me vidi baaabo.
Možda je u pitanju neka druga dijagnoza, ali izgleda je to F42 sudbina jedna kleta. Kao i prokrastinacija, u svojoj osnovi ima anksioznost, a sad tek vidim da sam krenuo u sasvim krivom smeru i da treba drugačije stvari objavljivati u odeljku koji nazivam ,,apdejtovima''. Nek mi je prosto.
BUNA: E, ako nigde nema, ovde ima progresa, na korak smo da završimo repertoar za album, ,,Metalostrugar'' spreman, i sviraćemo ga treći put, u bašti Sava Centra, ako koncerta bude, i ako dođe što ljudi. Jer, karte jesu skupe, i svirka je tu iznenada. No, ne bi bilo loše da to uvalimo za album, koji zakazasmo da se snima već kako početkom avgusta. Vrlo zabavno će biti pisati master, i pevati vokale, ali to je svakako najmanje posla za mene. Biće to sve vrlo brzo gotovo. Još dve pesme, par skitova, i voila - eto vama ,,Brljantina Epik''
TUGA: Umro Laza, Šarkijev mačor, jedno toliko fenomenalno stvorenje, sa guzicom praseta, licem čoveka, i dušom od čistog flafinesa. Pamtićemo zauvek njegove dogodovštine sa Stevanovog profila, a i onih par momenata kad smo imali čast da ga upoznamo. Umro je i Đuza Stojiljković, ali to ste već imali prilike da posvedočite u mejnstrim medijima, ali pomenuh to, čisto da neupućen čovek shvati razmeru tugice.
ŠPORT: Krenusmo da dijetiramo, Nolo obećava da osvoji i ovaj Vilingdong, radi se aerobik, jedu se namernice samo nisko kaloričnog kvalitetluka, i kuvaju se splačine zarad toga da nam ne otkaže pankreas i kaže: ,,pa, pa'' u stilu Zvonka van Goga. Fudbaleri mladi nas sve razduševili i vratili nadu da nije uludo da provodimo uludo vreme gledajući šutanje lopte po travi, sa svastikom ili bez. Onda su košarkašice najlepše na svetu nam, uz pomoć Pejdžerac Danijele iz Američkih sjedinjenih osvojile prvo zlato na EP u košarci, za žene, i jelte šampionke postale, nego kako, iz pičke materine. Nismo skoro ništa od toga gledali, ali smo ukačili početak tekme, i ono malo dodele, i bilo epikmajkemi. Do sledećih velikih pobeda koje ćemo propuštati da posvedočavamo, nateraće i mene Sonja da cupkam ispred monitora, pokušavajući da se koordinišem sa pokretima vrlo telesno visprene indijke koja ne skida osmeh s lica i glupo komentariše kako se daju osetiti mišići i kako se salo spaljuje pod naletima zdravoljublja i telesne aktivacije.
Lupetam ko Babić, ovo će da pređe u naviku ako nastavim. Nisam ja ništa bolji od toga, verujem da bi bio sjajan bot, ali šta ću, ne smem sendviče.
SREĆA: Jul je, a još nije pakao. Pakao je do duše u Tunisu, u Siriji, u Iraku, u Egiptu. Ali to je još uvek daleko. Mađari pametni dižu ogradu. Vučić pizdi. Cipras se smeje. Srebrenica 20 godina. 20 godina i od drugih značajnih događaja, koje je trebalo u neku prethodnu rubriku da metnem, onu šporcku. Uglavnom Sale Đorđević je tu imao još neku kosu, a i Obradović. Tada sam počinjao da volim košarku. Ali to nije razlog moje sreće. Nije ni Grčka, ni dug, ni to što će možda sve da se zaljulja, i brat Damjanac da ispusti gorku suzu pravog konzervativca, ali nema te veće sreće od sreće izgaranja u...
(misao izgubljena, imala neke veze sa konstruktivizmom, postmodernom, i završavanjem mastera)
MASTER: A DENTIST... hoću li se više opametiti, upita Ikikid, na šta Cica reče da je on prosto lud, i da je zreo za terapiju, ali onu baš, baš pravu. Kažu da je neki profa poludeo i da sada biva udaljen sa katedre zato što lupeta o vanzemaljcima i svetskoj zaveri na predavanjima. Nikad nije delovao kao kandidat za tako što. Bitno da su meni protokoli po drugi put završili u zafrljačaju, i moja praksa od pre godinu dana je strunula u moru besmisleno provedenih minuta. Uglavnom, sve one crne slutnje koje sam morao da zadavim da bih mogao da radim, obistinile su se, i krvavom magijom uskrsle, bez intervencije ikoga osim pukog usuda, koji me tera da siđem sa točka koji kao hrčak vrtim, kad već ne mogu da se spasem neminovnog protoka. Uglavnom, nerazumevanje se podrazumeva, neznanje proizvodi, a greh postaje činjenica kojoj mnogo više pristaje ono što mi je rahmetli prof. Hrnjica jedared rekao - ,,retko muško na psihologiji, a tako niska ocena, što bi mala deca rekla - bljak''.
I zaista, kada bih se uporedio sa svima redom, sa svime iskazanim do sada, sa mojim malim ekskurzijama, mojim malim izetima u nepoznato, mojim javnim kognitivnim kastrativnim manevrima, i pukim lupetanjima, odista sam izgradio jednu velelepnu kulu od očekivanja drugih. U stvari, samo sam blefirao, bivao površan, bivao oprhvan i motivisan jedino utiscima. Pukim, glupim utiscima što ne znače više od tople vode u automatu za kafu. Znači, ipak nešto i znače. Ali ne daju ukus.
DOSTA SRANJA: Patim od nesanice. Oči mi se sklapaju preko dana, a noću samo neproduktivno pišem, čitam o sranju u svetu, o Grčkoj, o Sirizi, o Siriji, o ISIL-u, onda malo udarim po Bakiću, pa okačim veš, pa razmišljam o svetskoj revoluciji, pa sanjarim kako sam ja nešto organizovao, i to se uvek završava na tome da iz toga proizađe kvalitetno utrošenih 6 sati, 66 dana, 6000 godina. Sve je to za ljude. Ali meni je više dosta.
OXI: Zaista, treba da zaokruže to. To je jedina agensna stvar u ovom momentu.
