posle poplava i svega

Sanjao sam, pre više od dve nedelje, potopljene kuće, podrume i dvorišta. I bilo je mirno, kao da nije bilo ništa, ništa neobično, ništa teskobno tu. Delovalo je kao Padina, kao komšiluk, kao miran krajolik. Šetali smo i zaranjali, sa belim čaršavima na dnu. Ne znam gde smo išli, ne znam zašto je to bilo bitno. Kiše su tek krenule, i tek sam čuo detalje tuđih razgovora i briga u nedelju. U petak je već bilo dogorelo do prstiju. Oni su već odavno angažovani na svakom pitanju. Razmišljao sam da pobegnem od tog osećaja dok sam mogao. Pored mene, u hali, zagušljivoj od znoja njih stotinu, naslagano brdo prljavog veša. Leglo zaraze na pomolu, ali me to nije onespokojavalo. Možda je bolje... možda bi bolje bilo da me onespokojava što nisam imao ništa na umu. Savršeno se uklapam u ovaj javni establišman koji sam imao prilike da vidim. Tatine ćerke, i šefove ljubavi, u skupocenim krpama, sa velikim sisama, sa sladoledom za napaćenu decu u centru.

I nekako, ne osuđujem ja to. Stana ima krajnje iskrenu autobiografiju, o tome bi Šotra mogao seriju da napravi, a prvo i film u bioskopu. Ja neću zbog toga da se nerviram. Neću ni zbog svog neizgaranja. Sve je ostavljeno da visi u vazduhu. Da li sam istrajao? Da li sam se samo istrcao od nekorišćenja svo ovo vreme?

Uspeo sam da ne podlegnem tom osećaju hladnog samosažaljenja, kada je jedini domet mog upliva u tuđi svet odslikan u rečenici ,,teško ti je, znam kako ti je''. I ona je plakala danima zbog neizvesnosti svoje situacije, koja se ispostavila kao neopravdana. Mada ima opravdanja da se nađu i uberu kao jabuke, mene mrzi da se mučim i tražim.

Ja se nosim sa osujećenjima kao veteran. Moja leđa su davno prestala da osećaju, ali moja trasa se nije promenila. Uludo sve pedagoške muke i dovijanja! Uzalud se krečili ove požutele zidove!

Dok ja ne sredim i ne rešim da ću da menjam išta, džaba... Moja majka je isto nešto sanjala, o tome kako ju je neka učiteljica, ondulirana u zelenom kombineu a la šezdesete pogledala, pošto je zatvorila prozor prostrane sobe, kao učionice, i rekla joj ,,Pa, to je jednostavno, ti si prosto odustala od sebe''.

Da, rekoh joj, to mora biti istina, i veliki uvid, nikakvo čudo što ti ostaje u glavi celo jutro, a sad me pusti da spavam... Bilo je jedva devet, ja još manje spreman da rođenu majku savetujem, slušam i analiziram. Nisam li grozna osoba?

Možda je treba da odustanem od nekih stvari. Hajd prvo da NE odustanem od pravljenja spiska. Nikad nisam bio veliki ljubitelj (barem ne otkad se s Dudom družim) negativno definisanih pojmova, naredbi i zakona.

Sutra onda, idemo natrag. Grupa kojoj nisam potreban će me možda tražiti, možda ne, ali za sve na kraju krajeva odgovara internacionalnJEBOTE ŽUTI PAUK DA TE JEBO. HODA PO KOZMETICI I TASTATURI I SVEMU.

Sva sreća što nisam (previše) arahnofobičan. Cenim ih kao bića, ali ako misle da se popnu još malo na evolutivnoj lestvici nek stradaju neoprezni.

Laku noć, slatki prinče. Ja odoh da potopim pirinač u vodu. Tojest, ono što je od sutlijaša ostalo. Da se ne skori. Halal.

kvasac

Vadite te balvane iz svojih očiju
i bacajte ih kao tlo kao barikade,
ona stati neće.

Stežem nabrekle misli u gaćama
Gledam da se sopstvenom bradom vežem
Za pramac koji ide.

Oni ne vade to trunje, oni ne vade, pada inje sa Vezuva.
Umiru svi, pirotehnika. Skamenjeni ukraj takve vreline.

Mešam sve i svja. Ja sam otrovna raža, sa glavom udava.
Ja sam ubio Stiva Irvina kad je pokušao da još jednom dokaže.

Ja sam taj koji pokazuje šta ne valja.
U sebi, prevashodno i uopšte.

Da išta vredi, bila bi to pesma za Obrenovac,
Za hrabre heroje, za preživele žrtve ovog poslednjeg brodoloma.

Da išta vredim, bio bih sad negde drugde,
Za sebe ja sam učinio dovoljno, što nisam pobegao,
Što sam sačekao da se povuku poplave.

Oni ne kvase kravate,
Oni ne krvare mantije,
Oni ne štede svoja usta,
Oni ne spavaju nemirnim snom kao ja.

Dramimo zajedno u trenutku kada užas nekome drugom pripada.
Odista.

Surutka

beše jednom jedan prazan post

ovakav, sa proredom

toliko praznjikav da je sve lebdelo u njemu kao surutka

kao dlan o dlan

sa ukusom belog luka i bele čokolade


... )) trotačka


bio je napisan times new roman fontom

bio je rezultat trudbeništva

... ((konop

.. lakomost mostogradnja

traljavost krajnja

i potpuno neinventivan pokušaj



... snošaja



rodila ga je indolentnost

majka skribomanija

ustrelila autora

suvišnim šljivama

u grlu vremena .


... jebo ga patak, kosovi pevaju u bloku.


(...)

Pod kontrolom

Trebalo bi da kuvam večeru.
Nasečem fetu u tu salatu.
Trebalo bi da raspremim svoju gajbu punu prnja mojih i njenih.
Trebalo bi da raspremim svoju glavu. Da okačim te jakne na ofingere koje im pristaju.
I da bacim taj veš u jednu kesu, pa pravac na livadu, da se peru.
Kako bi bilo divno da kiša prestane, da ne moram da gledam kako se (p)PV ponovo herojiše.
Junački sinovi i junačko silovanje.
Kako bi sjajno bilo da neko zapali redakciju svih dnevnih novina, požutelih stranica. Ne, bukvalno. I ne, kao aluzija na političku partiju.
Bilo bi divno da neko već umesto mene naseče tikvice i prione na posao, da ih stavi u posudu, sa lukom, isplakalim.
Nešto sam bez volje.
Pijem energetsko piće što si donela iz Amana.
Mrzi me da stavljam navodnike.
Dobrica Ćosić, neumrli, tapše me svojom grešnom rukom po onemoćalim plećima. Kuš beštijo!
Kaže: 0,5 je preporučena doza. Dnevna doza. A neko je rekao da je i to previše kofeina.
Slušam By-Pass. Kao da nije prošlo 14 godina. Kada će više da objave nešto novije? Možda pitam Velibora. Otkazana mu svirka od juče, a sutra idemo na Bjesove.
Pustio sam da svira ,,U osvit zadnjeg dana'', dok sam bio pazario krastavce i rajčica. Sedam puta se obrnulo.
Such eventful.
A ja, dobrog li terapeuta. Još samo da shvatim kako da skrpim 40 jevreja za kaparu mome.

gost

Niotkuda, pojavio joj se na ruci puž golać, na nadlanici, kod palca. Dobro, nije baš ex nihilo, biće da je to bio nezvani gost iz mladog luka, koga smo imali prilike da jedemo tokom večere. Malo stvorenje, mrka spodobica, ostavio sam ga sa jednom grančicom luka na simsu, nadam se da je našao svoj put dalje... gde god. Nego, nisam neki jungijanac, niti kakav tumač simbola sa one strane verovatnog... ali možda je nekom, ili barem meni jasno zašto sam bio ponukan da proverim još jednom nije li sa pužem povezano kakvo dublje kulturološko, etnološko, mistično značenje, šta god. I eto snejlijena, ekspliciranog, baš onako kako mi je i došao, lepo je to neko opisao. Mislio sam u jednom trenutku da ga odbacim kao beskorisnog, ali sad sam uveren da spontanije i ,,autentičnije'' nastalog jastva od ovog. Čitaj, Ikikide, ruke ti se pozlatile, kad već ne umeš da pišeš.

preporuka tuđe preporuke

Hteo sam danas da uzmem da oplakujem kako ništa nisam uradio ni od ovog ponedeljka.
Ali neko je o tome pisao mnogo bolje i iz jednog uspešnijeg ugla.
Nemam pravo da kukam, no čitajte to.
Ja ne znam da ti kažem ništa što već nisi video, rekao i slično. Dosta je.
A i ovo je već neko preporučio ko je preporučio... jebeš sve, jebeš disciplinu, jebeš pravila. Sutra je utorak i najgori dan za planiranje. Još jedna otkazana seansa, još jedna podignuta bela zastava.
Još jedna preporuka i recept za eskiviranje.
Dosta je, i preliva.
Čitaj motivacione postere.
Gledaj u pravilno iscrtana sazvežđa tuđih podviga. Gledam ih i ja.
Iz mene tinja besmislena vatra besa.
Nemam pravo da ti kukam, čitajte to.
Ako imate kako.