Mere predostrožnosti (last.fm beta)

Ovo stajalo na last.fm-u kao autobografija pre nego je beta uzela da jede govno, te valja mere preduzeti

Ikikid predstavlja jedan veliki, ali neuspeli pokušaj
da se ovlada soničkim varijacijama multidimenzionalnog,
prelamajućeg spektra dehidriranog helijumovog jona.
Obično ekstrapolira svoje kvantne parabole akomodirajući se
interminentnim faktorima psihoakustične prirode, a ekvivalent
polariteta dostiže i gotovo prevazilazi u ekvidistalnom razmaku
od jedva nekoliko milisekundi do par hiljada parseka obostrane,
izvrnute beta-tau-neodlučnosti.
...Zapostavljajući zakonitosti i generalije koje već proističu
 iz intruzivne emanacije fotoefekta na nanoskopskim talasnim dužinama,
gotovo da se ceo zbir molekula malih radijusa svodi na
 pseudo-antimaterijalne tačke samorasp r s kavajuće plazme / kondenzata
 (v. penetrabilnost kalcijuma u ekstremnim uslovima radijumske insolacije).
Stoga je indukovana četvorostruka levostrana defuzija
 na temelju post-neutronskog rotacionog modela Julijus-Brimausove metafizičke cevi
(koju Unterspegel jos naziva i finalisućom torzionom ravni delta-omrikon preseka).
Ovo je potkrepljeno jakim, ali poprilično nerazumljivim kvantno-deflaktornim dokazima
iz oblasti torpidne post-neo-neohemijske reakcije, koja radi skoro gotovo uvek,
u poprilično svim referentnim heurističkim sistemima
petoipodimenzionalnog prostor-vreme-kontinuuma, osim u onim inače vrlo retkim
i nadasve nadrinaučnim slučajevima kada je preko potrebna u ustanovljavanju činioca
promenljive fluidnosti S-subjektiviteta tzv. 'davljeničkog jona'
(ustanovili Prasicki, Tannenbaum et al), tako flagrantno i epifenomenološki prkoseći
nepomerivim Hajzenbergovim principima nepostojanosti tek kupljene, mirisne kajzerice
bez susama, na vreloj ringli šporeta marke Gorenje, a opet, na čudan nacin ostaje u skladu
sa devetnaestom Ženevskom revizijom, klauzula osam (red deveti, sentencija trideset
pet koma četiri, (v. efekti kvazidisperzije kod Gniberta, Vajgolskog i Cola, glava XXXIV))...

Plnjene šške

Razvalite
Vrata glavama
Protipožarnim aparatima
Samo dajte da vam prvo ponudimo

Nešto epik, nešto divlje.
Venac crveni, od sušenih paprika.

U, kako bole noge kad se raskreče.
A ti odgovor nemaš zašto.

Mi smo vaš povod za razgovor.
Za ljut ajvar usred bele vešalice.

Razvaljeni kao freza na trijes ari.
Kurve se lože dok im recituješ stihove.

Večno izmaštani
U epskoj nemaštini ideja.

Drugovi, vadite pajsere.
I udrite u pojačala.
Žalibože truda, žalibože para.

Zasvirajmo jedan nokturno
Za hvalospeve scenskim nastupima.

I udarimo krešendo.
Na bubnju i na basu.
Svi su čuli za Vasu
Ali da li i za Čarapića?

Zmaj od Avale
Zmaj od Šipova
Zmajevi Prnjavora
Pravi hardkor donose.

Zmajevi iz bungalova dolaze.
Da ponište sve te epik poraze.

Večno zamašćeni
Brljantinom propalih ideja.

Dajte da vam napunimo glave.
Oholim čemerom vazduhoplova.

I dok ih punimo
Dajte da se čuje glas.
Nežno poji moja kožna frula.

rendom dileme i nepovezanosti (hermeneutike bez)

Mormont Džora ili Đorđević Bora
Letujemo ukraj Egejskog mora,
Ili Bora-Bora ili kutija-Pandora,
Juče Rani mraz ili Kultur šok ,,Zora''.

Zagnojena pora ili Rita Ora
Ambicija velikih kao Crna Gora
Posle seksa šora, ili roštilj kobas
Kolumbijska koka il' Bosanac Zoka

U Niškom rektoratu nastupali pre Doka
Jer da nastupamo posle boleo nas đoka.
Nema tu prostora da se manevriše
Popismo sve Jelene, ispišasmo pločice.

Topla koka kola il od Cece dokaz.
Kolač u tanjiru ili đuveč iz voka
U tegli su suze svih fanova GOTa
I zasluženi sendvič dežurnoga bota

Glasati za Pajtića, navijati za Borka.
Program piše Jova, master nije Toma
Vučićević slobodar, a Vučić lepotan
Kao đavo ružan možda, ali iza horizonta



Događaja leži neka nada nova
Ekonomiju će spasiti krofna sa mora
Sa rupom u sredini, torusnoga oblika
Otvoriće se portal i sva ta ušteđevina.

Iz međuprostora će sliti se
U džepove i orman
I neće biti potrebe
Da se angažuje kofa.

Kolousti akrep ili zlatokrila govna
Usmine hijene, naježena ovca
Beograd na vodi ili navodni Beograd
Navodi u novinama navode na novac

Gašić čuva stražu, dok uspavljuje ga Lončar
Gašiću care ili helikopter koma
Telepromtovanje putem vazduplohova
Babić je maskota a Dačić poliglota.

Jebivetar

Beli, beli zid na kome sam te nacrtao onog dana.
Večeras se čini tako dalek, i tako mi je strano da se opet susrećemo.
A ti si uvek tu, i uvek si mi za stopama. Želiš ući na vrata, da mi pojedeš izgrižene nokte.
Vratio si se da me pitaš dokle se doguralo sa zadatkom.
Ja sam nemo odgovorio sa slegnutim ramenima. Dovoljno.
Luster se klatio, još kad sam krevet raspremio, došao si i zauzeo ceo kauč.
I dobro namrvio. Pod. Astal. Po predsoblju.
Imali smo običaj ti i ja, da delimo te trenutke ničega.
Verujući da će doći Godo koji će razvaliti vrata našeg malog pakla.
Ali s omčama oko vrata, i bez ikakve iskrene namere,
samo smo slušali vetar kako pokušava da udahne ono malo vazduha.
Koliko je falilo, taman da se prodiše.
Budio si me često usred noćnih mora.
Sa peskom u očima i bez ikakvih posebnih razloga.
Zagolican od nelagode, ne od radoznalih snova.
To je bilo samo neko simboličko uškopljenje.
Ti i ja, dva brata jednotelesna, sablasno sjedinjena u limbu.
Slažemo rimu po rimu, dok ne nastane pesma.
I oslobađamo je se, dok zviždi vetar. U ritmu savijenih breza.
U ritmu retkih borova, hrastova, u ritmu u kome ječi Cerak.
Mi smo bili na putu za ludaru, ja i ti. Onda sam izašao na pretposlednjoj stanici.
Ostavio te negde da me nemo gledaš. Iako sam znao da ćeš biti blizu.
Nisam u stanju da ti presvučem stare haljine.
Prnje u koje sam te odenuo po ugledu na čarobnjaka.
Ali ti si samo gospodar govnjivih krpa i mokrih čarapa.
Zaludni moljac koji je programiran da zaluta.
Kao leming, bacaš se u ponor glečera i klisura.
I skončavaš bez konca, i početka. I tako ponovo.
U jednom večnom ,,iznova''.
A sa tobom sam valjda i seo na autobus za pakao.
Zbog tebe sam premestio sve svoje navike i želje u drugu kasetu.
I uspeo da je zagubim u jednom ključnom momentu.
Pitam se da li si ikada plakao.
No, ja sam te satkao, i ja ću te otpustiti.
U vidu jareta da se bezbrižno gostiš na livadi misli.
Dokone livade su brojne, moja to neće biti.
Ne više.

Nije mi

Dobro veruj jeli
U narodu uvek samo znano
Da se za sredu opet spremi
Kofer čorbe i nečeg pregrejanog
Kifla puter i sandalovina
Suma sumarum
Pokahontaševine nestašnih buritosa
Sever jug istok zapad pavlović
Evo mast da za slast zapodenemo razgovor
Nije mi

Dobro veruj i oštro prosuđuj
Ćurliktanje petlova što orlovi misle da su
Sekelji gulaš je najbolji od kresta im
Piroge su pune pemikana, valja mu dim
Narod veli, mani se potrošenih postulata
Alabaster i velington je znao koliko košta rata
Evo maska, za ekster stolice unutar
Da zabraviš poslednji vek u šoljici, tata
Nije baš

Dobro da se ovako rano lupeta
Kad je kasno da se leže usled susreta
Sa džinovskom pretnjom veličine kobalta
Ma veličine giganta, kralja svih govana
Težine vazdušnog pritiska od milion kilotona
Posle prdiš u svemiru bez pardona
Glupi gluten mi guši svo to gnušanje
Ja žurim kao prvak na ovo prvo plutanje
Jedi žir kao pravi svirac svoga ansambla
Balast reči koje beležio ti si, bajaga
Nisam ja

Ne nisam ja
Nije mi
Baš

težak slučaj pakla

Sve što želiš nakon dugog, napornog, iscrpljujućeg puta, jeste da ga ponoviš.
Pogotovu ako te prati taj utisak da ništa nisi iz celine putovanja naučio.
Što jes' jes- i nije da si se mnogo trudio da nešto tu izmeniš, dopuniš, revidiraš u svojoj mapi značenja.
Da ne pričamo o ponašajnim komponentama tvojih poduhvata.

Sve čemu težiš je ponavljanje starih grešaka.
I to se u tebi po automatizmu javlja, kao pravilo.
Ostavim te na miru da radiš, dam ti četiri, pet, osam sati - i ti se vraćaš na isto.
Tobože se boriš da podigneš glavu od sitnica, da pogledaš sebi u oči, da pogledaš strahu u zube, i vikneš par puta: ,,heeej, heeej''. Ali od toga bude samo još više glavobolje. I još više izjedanja. I još više gneva, i srdžbe, i mržnje uperene prema sebi i prema onima koji te kore, i koji te vole.

A to pravilo te usmerava tamo gde leže svi izgriženi nokti.
Nisam li ti ja pre koji dan u gluvo doba kucao na vrata, i zvonio na interfon, i piljio ti u prozor kroz mačje oči, one crvene pored puta, što slepe su kad ih svetlo ne gleda?
Nisam li ja to bio, ili tvoja povampirena savest koja još jedino zna da ti fizički napakosti bolestima, i da na tebe pusti krvne ugruške, nesanice, glavobolje, zubobolje, i sve ostale posledice tvojih svakodnevnih nemara?

Zašto bih te štedeo, kad mi je milo da te gledam kako se previjaš u pravedno stečenim mukama?
Zašto bi mi bilo žao, ako znam da ti svakako sledi ceo pakao postojanja.
Smrti nema na ovome svetu. Samo nema istina koja svetoči o iskušenjima.
A ti si birao da budeš sam sebi najveći dušmanin i tamničar.
I ti si vrlo slatko sebi obećao da te to neće s puta daleko odvesti.

Ali sećaš li se onog sna - ono jutro kad je umro jedan od poslednjih čestitih ljudi na ovom svetu?
I kako si jurcao bezglav po napuštenom gradu, rano ujutro, po predgrađima, da istečeš svoje seme po zemlji? Tako pod vedrim nebom, da te niko ne vidi?
A krenuli da se skupljaju ljudi, svi u jednoj koloni, dugačkoj kilometrima, i da ispraćaju svetog čoveka, a ti si se tu izgubio i odvojio od njih i počeo da lutaš po nekom polju. U snu ti se ukazaše dve prikaze, nemani, ali mirne, kao mrtve, kad si bio nadomak neke prostrane šume, u koju si kao, nameravao ući.

I valjda si i ušao. I šta je bilo posle toga, to više niko ne zna. Niko ne zna gde su otišle sve te obrnute godine. Sada te peče savest što ne obavljaš kako treba i kako dolikuje, sve što ti se servira je prazna reč.

Čudiš se, i glumiš da ti je učinjena nepravda. Jedino sam si sebi presudio, to je istina. Kafkijanski subjekat, kome nije potreban ni preki sud, ni katanac, ni oganj pakla, ni rešeto svih svetaca.

Sam sebi muka dovoljna. I dokle više tako.