Jebivetar

Beli, beli zid na kome sam te nacrtao onog dana.
Večeras se čini tako dalek, i tako mi je strano da se opet susrećemo.
A ti si uvek tu, i uvek si mi za stopama. Želiš ući na vrata, da mi pojedeš izgrižene nokte.
Vratio si se da me pitaš dokle se doguralo sa zadatkom.
Ja sam nemo odgovorio sa slegnutim ramenima. Dovoljno.
Luster se klatio, još kad sam krevet raspremio, došao si i zauzeo ceo kauč.
I dobro namrvio. Pod. Astal. Po predsoblju.
Imali smo običaj ti i ja, da delimo te trenutke ničega.
Verujući da će doći Godo koji će razvaliti vrata našeg malog pakla.
Ali s omčama oko vrata, i bez ikakve iskrene namere,
samo smo slušali vetar kako pokušava da udahne ono malo vazduha.
Koliko je falilo, taman da se prodiše.
Budio si me često usred noćnih mora.
Sa peskom u očima i bez ikakvih posebnih razloga.
Zagolican od nelagode, ne od radoznalih snova.
To je bilo samo neko simboličko uškopljenje.
Ti i ja, dva brata jednotelesna, sablasno sjedinjena u limbu.
Slažemo rimu po rimu, dok ne nastane pesma.
I oslobađamo je se, dok zviždi vetar. U ritmu savijenih breza.
U ritmu retkih borova, hrastova, u ritmu u kome ječi Cerak.
Mi smo bili na putu za ludaru, ja i ti. Onda sam izašao na pretposlednjoj stanici.
Ostavio te negde da me nemo gledaš. Iako sam znao da ćeš biti blizu.
Nisam u stanju da ti presvučem stare haljine.
Prnje u koje sam te odenuo po ugledu na čarobnjaka.
Ali ti si samo gospodar govnjivih krpa i mokrih čarapa.
Zaludni moljac koji je programiran da zaluta.
Kao leming, bacaš se u ponor glečera i klisura.
I skončavaš bez konca, i početka. I tako ponovo.
U jednom večnom ,,iznova''.
A sa tobom sam valjda i seo na autobus za pakao.
Zbog tebe sam premestio sve svoje navike i želje u drugu kasetu.
I uspeo da je zagubim u jednom ključnom momentu.
Pitam se da li si ikada plakao.
No, ja sam te satkao, i ja ću te otpustiti.
U vidu jareta da se bezbrižno gostiš na livadi misli.
Dokone livade su brojne, moja to neće biti.
Ne više.