Sve što želiš nakon dugog, napornog, iscrpljujućeg puta, jeste da ga ponoviš.
Pogotovu ako te prati taj utisak da ništa nisi iz celine putovanja naučio.
Što jes' jes- i nije da si se mnogo trudio da nešto tu izmeniš, dopuniš, revidiraš u svojoj mapi značenja.
Da ne pričamo o ponašajnim komponentama tvojih poduhvata.
Sve čemu težiš je ponavljanje starih grešaka.
I to se u tebi po automatizmu javlja, kao pravilo.
Ostavim te na miru da radiš, dam ti četiri, pet, osam sati - i ti se vraćaš na isto.
Tobože se boriš da podigneš glavu od sitnica, da pogledaš sebi u oči, da pogledaš strahu u zube, i vikneš par puta: ,,heeej, heeej''. Ali od toga bude samo još više glavobolje. I još više izjedanja. I još više gneva, i srdžbe, i mržnje uperene prema sebi i prema onima koji te kore, i koji te vole.
A to pravilo te usmerava tamo gde leže svi izgriženi nokti.
Nisam li ti ja pre koji dan u gluvo doba kucao na vrata, i zvonio na interfon, i piljio ti u prozor kroz mačje oči, one crvene pored puta, što slepe su kad ih svetlo ne gleda?
Nisam li ja to bio, ili tvoja povampirena savest koja još jedino zna da ti fizički napakosti bolestima, i da na tebe pusti krvne ugruške, nesanice, glavobolje, zubobolje, i sve ostale posledice tvojih svakodnevnih nemara?
Zašto bih te štedeo, kad mi je milo da te gledam kako se previjaš u pravedno stečenim mukama?
Zašto bi mi bilo žao, ako znam da ti svakako sledi ceo pakao postojanja.
Smrti nema na ovome svetu. Samo nema istina koja svetoči o iskušenjima.
A ti si birao da budeš sam sebi najveći dušmanin i tamničar.
I ti si vrlo slatko sebi obećao da te to neće s puta daleko odvesti.
Ali sećaš li se onog sna - ono jutro kad je umro jedan od poslednjih čestitih ljudi na ovom svetu?
I kako si jurcao bezglav po napuštenom gradu, rano ujutro, po predgrađima, da istečeš svoje seme po zemlji? Tako pod vedrim nebom, da te niko ne vidi?
A krenuli da se skupljaju ljudi, svi u jednoj koloni, dugačkoj kilometrima, i da ispraćaju svetog čoveka, a ti si se tu izgubio i odvojio od njih i počeo da lutaš po nekom polju. U snu ti se ukazaše dve prikaze, nemani, ali mirne, kao mrtve, kad si bio nadomak neke prostrane šume, u koju si kao, nameravao ući.
I valjda si i ušao. I šta je bilo posle toga, to više niko ne zna. Niko ne zna gde su otišle sve te obrnute godine. Sada te peče savest što ne obavljaš kako treba i kako dolikuje, sve što ti se servira je prazna reč.
Čudiš se, i glumiš da ti je učinjena nepravda. Jedino sam si sebi presudio, to je istina. Kafkijanski subjekat, kome nije potreban ni preki sud, ni katanac, ni oganj pakla, ni rešeto svih svetaca.
Sam sebi muka dovoljna. I dokle više tako.
Pogotovu ako te prati taj utisak da ništa nisi iz celine putovanja naučio.
Što jes' jes- i nije da si se mnogo trudio da nešto tu izmeniš, dopuniš, revidiraš u svojoj mapi značenja.
Da ne pričamo o ponašajnim komponentama tvojih poduhvata.
Sve čemu težiš je ponavljanje starih grešaka.
I to se u tebi po automatizmu javlja, kao pravilo.
Ostavim te na miru da radiš, dam ti četiri, pet, osam sati - i ti se vraćaš na isto.
Tobože se boriš da podigneš glavu od sitnica, da pogledaš sebi u oči, da pogledaš strahu u zube, i vikneš par puta: ,,heeej, heeej''. Ali od toga bude samo još više glavobolje. I još više izjedanja. I još više gneva, i srdžbe, i mržnje uperene prema sebi i prema onima koji te kore, i koji te vole.
A to pravilo te usmerava tamo gde leže svi izgriženi nokti.
Nisam li ti ja pre koji dan u gluvo doba kucao na vrata, i zvonio na interfon, i piljio ti u prozor kroz mačje oči, one crvene pored puta, što slepe su kad ih svetlo ne gleda?
Nisam li ja to bio, ili tvoja povampirena savest koja još jedino zna da ti fizički napakosti bolestima, i da na tebe pusti krvne ugruške, nesanice, glavobolje, zubobolje, i sve ostale posledice tvojih svakodnevnih nemara?
Zašto bih te štedeo, kad mi je milo da te gledam kako se previjaš u pravedno stečenim mukama?
Zašto bi mi bilo žao, ako znam da ti svakako sledi ceo pakao postojanja.
Smrti nema na ovome svetu. Samo nema istina koja svetoči o iskušenjima.
A ti si birao da budeš sam sebi najveći dušmanin i tamničar.
I ti si vrlo slatko sebi obećao da te to neće s puta daleko odvesti.
Ali sećaš li se onog sna - ono jutro kad je umro jedan od poslednjih čestitih ljudi na ovom svetu?
I kako si jurcao bezglav po napuštenom gradu, rano ujutro, po predgrađima, da istečeš svoje seme po zemlji? Tako pod vedrim nebom, da te niko ne vidi?
A krenuli da se skupljaju ljudi, svi u jednoj koloni, dugačkoj kilometrima, i da ispraćaju svetog čoveka, a ti si se tu izgubio i odvojio od njih i počeo da lutaš po nekom polju. U snu ti se ukazaše dve prikaze, nemani, ali mirne, kao mrtve, kad si bio nadomak neke prostrane šume, u koju si kao, nameravao ući.
I valjda si i ušao. I šta je bilo posle toga, to više niko ne zna. Niko ne zna gde su otišle sve te obrnute godine. Sada te peče savest što ne obavljaš kako treba i kako dolikuje, sve što ti se servira je prazna reč.
Čudiš se, i glumiš da ti je učinjena nepravda. Jedino sam si sebi presudio, to je istina. Kafkijanski subjekat, kome nije potreban ni preki sud, ni katanac, ni oganj pakla, ni rešeto svih svetaca.
Sam sebi muka dovoljna. I dokle više tako.
Нема коментара:
Постави коментар