najbolji je roštilj kod bosanca

Moja glava se slama o zidine ćutanja.
Ne zidine, zidove.
preterivanje
Jer to zvuči prilježnjije.
Ne, ne prilježno, to je vrednoća, pre će biti... nepotpuno .. nepotpuna odredba.
Moja glava se čak ni ne slama, više pluta, i zapravo, sav plutam u punom neodređenju.
U punoći tog neodređenja stičem nauk da i to što protiče, zapravo stoji.
I saznanje da ne želim da budem tu, kada su prilike takve da mogu da se izmaknem.
Eto leka za sve, neki usputan razgovor, uočavam koliko sam umoran, fizički iscrpljen, pripijam obraze i gulim kožu sa očnih jabučica. Sve je figurativno, figurativno pozorište.
Ti trenuci prođu i opet se nađem u sukobu, u očiglednom ... manjku nade da ti mogu to opisati.
Ne, oči u oči sa svojim nespokojem, sa neizdržem, sa jednim tupim, ohladnelim zadahom udaljavanja, sa zračenjem milion delova sebe u različitim pogledima. Milion delova nečega što i nije važno, ali je određujuće. I truje misli svojim sapostojanjem, kao vrećica što tera komarce.
Ja se krvi neću napiti, ako sam već krvopija.
Moje noge su sada suve, iako su bile natopljene vodom do pre pola sata.
Sad je od toga prošlo mnogo više od pola sata, ali osećam se uspavano.
Spokojno delom, i delom utrnulo od manjka posla.
ko zna šta radi i gde se smuca.
Moram pisati svima da uvide koliko sam propustio.
Moram uzeti da donesem sve što je ponestalo.
Molim vas da popunite preostale formulare, podvlačim crtu tu.
Možda će ovo biti samo početak još jedne kratke ekskurzije u nepoznato.
Neće biti smračenog mene pored nevidljivih drugih.
Surovo je padalo i sevalo, i osetio sam težinu kapi i  bara na nogama, na rukama, na licu.
Polomio sam ti kišobran.
Idem da osušim patike.
Nije bilo uzalud.
Mekano zvuči.
Obradovali smo nekoga.
Ja nikada nisam bio mlad.
I nikada nisam odrastao.
I džaba mi sad da se kvasim kad mi vreme nije.
Ionako mi je brada već odavno izrasla.
Zvoni, zvoni, zvoni, sutra je novi dan.
Čili sa tartarom u lepinji i malo pilećeg bataka.
Za na zub, da ne kažeš da ne jedem kada te nema.
Moram pisati više.
Ovo mi mnogo ne pomaže.

Toliko sam toga obećao.
Najbolji je pileći batak, 200 dinara, kod Spasića.
Uvek ću se sećati kako si mi stavila ruku na toplo mesto onog popodneva.
A bilo je veče, znam.
Menjao bih to za sva uzaludna gacanja po nedođijama.
200 dinara, čoveče to je džaba.
Bosanac car.

unirii

Mi šetali smo po Temišvaru. Bio je razrovan i pust. Vruće je bilo, sunce sjalo, ali beše tu i koji propuh. Lep je bio vazduh na trgu Jedinstva, tu gde gledaju dve crkve, srpska i rimokatolička, jedna na drugu.

Čak se i tvoja mama zapričala sa ženom na koju je nabasala, na rumunskom i srpskom su prozborile i pričale vrlo dugo, nekih deset minuta, ili čak pola sata. A razumeli smo dosta toga, da joj je sin učio limba ingleze u Beogradu, i živeo tamo 6 godina, da je vozio karting i... tako nešto.

Zašto li se sad toga prisećam?

Volim da uvaljam svoje pisanije u kontekst, kao u prezle, da se i vidi i ne vidi da su u pitanju gomboce s orasima i mlevenim mesom, a ne ono kao pre, voćno... O čemu to ja...

Pet do četiri sata i ti spavaš. I ti spavaš ovlaš pokrivena, nisam siguran jesam li te pokrio kako valja. Sklonio sam ti naočare i ono čudo što mećeš u kosu... šnalu... na sto. I još gori sijalica ti nad glavom. Ne bi me čudilo da se probudiš sva kuvana.

Mogao bih da okačim slike sa naših proputovanja. Od svega bila najlepšta Kikinda, taj zadnji dan kada se šetasmo. Avaj, kako sam proserativno poetičan, kao nekada.

Pili smo u Maksu, ja pivo tamno, ti koktelče neko, matine pravi. Posle smo malo zurili u glodare u izlogu. To podne smo se zajedno šišali kod tvoje frizerke. I zaista sam zaboravio kako je lep osećaj kad ti neko drugi opere kosu.

Nego, ubio se Robin Vilijams, da, i to valja pomenuti. Onako uz kafu, dok se razmatraju smrtne kazne i doživotne robije za zlikovca, dok se traži misteriozni iz nehata ubilački i verovatno isto tako iz nehata skriveni mini kuper / moris, a oni beslovesni na položajima i dalje štucaju od ekskurzije u Nišu, a novine pišu kako su Romi sve potrošili na šnale i tetovaže. Ojadili državu samo tako, oni i trudnice i porodilje, razume se, sve redom, ne samo one što pirinač stavljaju detetu u čarapu da socijalnom radniku deluje retardirano.

Dnevnopolitička baklava od stotinu sastojaka, sa dozom reskog neprofesionalizma.
Ko sam ja da kritikujem, to je đavolski težak posao kada si nepovršan i introvertan.
Štancologija uprošćenog uma.
Maksimalno uprošćenog.

A zar raj ne ostaje prostodušnima?
Ili je to je poprilično traljavo uzet, protraćen citat.
Gotovo sam siguran da jeste...

Možda ću kasnije pisati o Vilijamsovom odlasku, sada je sve previše tu dotaknuto. I kad smo već kod raja... Bio mi je drag lik, barem u detinjstvu. I to ,,ubio se'', zvuči mi nekako glupo sad, jer ko zna šta se tu zgodilo, i to je sada manje bitno. Možda kasnije, kad se slegne sve patetično, prozborim i ja koju reč zahvalnosti za čoveka sa toliko glasova i talenata. Sećam se da sam crtao svoju verziju ,,Aladina''. Nekako me sramota što me to nije nigde dovelo, što ništa od toga nisam završio, ali sve su to samo nagoveštaji bili mojih budućih genijalnih saplitanja i sabotiranja razvojnog procesa u začetku...

Možda i ima nade da nešto započnem ovoga leta... možda i nema. Jedno je sigurno, bar ubiti se neću. Upaliću sveću za one koji još uvek jesu, da potraju, da potrajemo, a za one koji su prešli na drugu stranu, mislim da ću ... videti šta mi je činiti.