Mi šetali smo po Temišvaru. Bio je razrovan i pust. Vruće je bilo, sunce sjalo, ali beše tu i koji propuh. Lep je bio vazduh na trgu Jedinstva, tu gde gledaju dve crkve, srpska i rimokatolička, jedna na drugu.
Čak se i tvoja mama zapričala sa ženom na koju je nabasala, na rumunskom i srpskom su prozborile i pričale vrlo dugo, nekih deset minuta, ili čak pola sata. A razumeli smo dosta toga, da joj je sin učio limba ingleze u Beogradu, i živeo tamo 6 godina, da je vozio karting i... tako nešto.
Zašto li se sad toga prisećam?
Volim da uvaljam svoje pisanije u kontekst, kao u prezle, da se i vidi i ne vidi da su u pitanju gomboce s orasima i mlevenim mesom, a ne ono kao pre, voćno... O čemu to ja...
Pet do četiri sata i ti spavaš. I ti spavaš ovlaš pokrivena, nisam siguran jesam li te pokrio kako valja. Sklonio sam ti naočare i ono čudo što mećeš u kosu... šnalu... na sto. I još gori sijalica ti nad glavom. Ne bi me čudilo da se probudiš sva kuvana.
Mogao bih da okačim slike sa naših proputovanja. Od svega bila najlepšta Kikinda, taj zadnji dan kada se šetasmo. Avaj, kako sam proserativno poetičan, kao nekada.
Pili smo u Maksu, ja pivo tamno, ti koktelče neko, matine pravi. Posle smo malo zurili u glodare u izlogu. To podne smo se zajedno šišali kod tvoje frizerke. I zaista sam zaboravio kako je lep osećaj kad ti neko drugi opere kosu.
Nego, ubio se Robin Vilijams, da, i to valja pomenuti. Onako uz kafu, dok se razmatraju smrtne kazne i doživotne robije za zlikovca, dok se traži misteriozni iz nehata ubilački i verovatno isto tako iz nehata skriveni mini kuper / moris, a oni beslovesni na položajima i dalje štucaju od ekskurzije u Nišu, a novine pišu kako su Romi sve potrošili na šnale i tetovaže. Ojadili državu samo tako, oni i trudnice i porodilje, razume se, sve redom, ne samo one što pirinač stavljaju detetu u čarapu da socijalnom radniku deluje retardirano.
Dnevnopolitička baklava od stotinu sastojaka, sa dozom reskog neprofesionalizma.
Ko sam ja da kritikujem, to je đavolski težak posao kada si nepovršan i introvertan.
Štancologija uprošćenog uma.
Maksimalno uprošćenog.
A zar raj ne ostaje prostodušnima?
Ili je to je poprilično traljavo uzet, protraćen citat.
Gotovo sam siguran da jeste...
Možda ću kasnije pisati o Vilijamsovom odlasku, sada je sve previše tu dotaknuto. I kad smo već kod raja... Bio mi je drag lik, barem u detinjstvu. I to ,,ubio se'', zvuči mi nekako glupo sad, jer ko zna šta se tu zgodilo, i to je sada manje bitno. Možda kasnije, kad se slegne sve patetično, prozborim i ja koju reč zahvalnosti za čoveka sa toliko glasova i talenata. Sećam se da sam crtao svoju verziju ,,Aladina''. Nekako me sramota što me to nije nigde dovelo, što ništa od toga nisam završio, ali sve su to samo nagoveštaji bili mojih budućih genijalnih saplitanja i sabotiranja razvojnog procesa u začetku...
Možda i ima nade da nešto započnem ovoga leta... možda i nema. Jedno je sigurno, bar ubiti se neću. Upaliću sveću za one koji još uvek jesu, da potraju, da potrajemo, a za one koji su prešli na drugu stranu, mislim da ću ... videti šta mi je činiti.
Čak se i tvoja mama zapričala sa ženom na koju je nabasala, na rumunskom i srpskom su prozborile i pričale vrlo dugo, nekih deset minuta, ili čak pola sata. A razumeli smo dosta toga, da joj je sin učio limba ingleze u Beogradu, i živeo tamo 6 godina, da je vozio karting i... tako nešto.
Zašto li se sad toga prisećam?
Volim da uvaljam svoje pisanije u kontekst, kao u prezle, da se i vidi i ne vidi da su u pitanju gomboce s orasima i mlevenim mesom, a ne ono kao pre, voćno... O čemu to ja...
Pet do četiri sata i ti spavaš. I ti spavaš ovlaš pokrivena, nisam siguran jesam li te pokrio kako valja. Sklonio sam ti naočare i ono čudo što mećeš u kosu... šnalu... na sto. I još gori sijalica ti nad glavom. Ne bi me čudilo da se probudiš sva kuvana.
Mogao bih da okačim slike sa naših proputovanja. Od svega bila najlepšta Kikinda, taj zadnji dan kada se šetasmo. Avaj, kako sam proserativno poetičan, kao nekada.
Pili smo u Maksu, ja pivo tamno, ti koktelče neko, matine pravi. Posle smo malo zurili u glodare u izlogu. To podne smo se zajedno šišali kod tvoje frizerke. I zaista sam zaboravio kako je lep osećaj kad ti neko drugi opere kosu.
Nego, ubio se Robin Vilijams, da, i to valja pomenuti. Onako uz kafu, dok se razmatraju smrtne kazne i doživotne robije za zlikovca, dok se traži misteriozni iz nehata ubilački i verovatno isto tako iz nehata skriveni mini kuper / moris, a oni beslovesni na položajima i dalje štucaju od ekskurzije u Nišu, a novine pišu kako su Romi sve potrošili na šnale i tetovaže. Ojadili državu samo tako, oni i trudnice i porodilje, razume se, sve redom, ne samo one što pirinač stavljaju detetu u čarapu da socijalnom radniku deluje retardirano.
Dnevnopolitička baklava od stotinu sastojaka, sa dozom reskog neprofesionalizma.
Ko sam ja da kritikujem, to je đavolski težak posao kada si nepovršan i introvertan.
Štancologija uprošćenog uma.
Maksimalno uprošćenog.
A zar raj ne ostaje prostodušnima?
Ili je to je poprilično traljavo uzet, protraćen citat.
Gotovo sam siguran da jeste...
Možda ću kasnije pisati o Vilijamsovom odlasku, sada je sve previše tu dotaknuto. I kad smo već kod raja... Bio mi je drag lik, barem u detinjstvu. I to ,,ubio se'', zvuči mi nekako glupo sad, jer ko zna šta se tu zgodilo, i to je sada manje bitno. Možda kasnije, kad se slegne sve patetično, prozborim i ja koju reč zahvalnosti za čoveka sa toliko glasova i talenata. Sećam se da sam crtao svoju verziju ,,Aladina''. Nekako me sramota što me to nije nigde dovelo, što ništa od toga nisam završio, ali sve su to samo nagoveštaji bili mojih budućih genijalnih saplitanja i sabotiranja razvojnog procesa u začetku...
Možda i ima nade da nešto započnem ovoga leta... možda i nema. Jedno je sigurno, bar ubiti se neću. Upaliću sveću za one koji još uvek jesu, da potraju, da potrajemo, a za one koji su prešli na drugu stranu, mislim da ću ... videti šta mi je činiti.
Нема коментара:
Постави коментар