Moja glava se slama o zidine ćutanja.
Ne zidine, zidove.
preterivanje
Jer to zvuči prilježnjije.
Ne, ne prilježno, to je vrednoća, pre će biti... nepotpuno .. nepotpuna odredba.
Moja glava se čak ni ne slama, više pluta, i zapravo, sav plutam u punom neodređenju.
U punoći tog neodređenja stičem nauk da i to što protiče, zapravo stoji.
I saznanje da ne želim da budem tu, kada su prilike takve da mogu da se izmaknem.
Eto leka za sve, neki usputan razgovor, uočavam koliko sam umoran, fizički iscrpljen, pripijam obraze i gulim kožu sa očnih jabučica. Sve je figurativno, figurativno pozorište.
Ti trenuci prođu i opet se nađem u sukobu, u očiglednom ... manjku nade da ti mogu to opisati.
Ne, oči u oči sa svojim nespokojem, sa neizdržem, sa jednim tupim, ohladnelim zadahom udaljavanja, sa zračenjem milion delova sebe u različitim pogledima. Milion delova nečega što i nije važno, ali je određujuće. I truje misli svojim sapostojanjem, kao vrećica što tera komarce.
Ja se krvi neću napiti, ako sam već krvopija.
Moje noge su sada suve, iako su bile natopljene vodom do pre pola sata.
Sad je od toga prošlo mnogo više od pola sata, ali osećam se uspavano.
Spokojno delom, i delom utrnulo od manjka posla.
ko zna šta radi i gde se smuca.
Moram pisati svima da uvide koliko sam propustio.
Moram uzeti da donesem sve što je ponestalo.
Molim vas da popunite preostale formulare, podvlačim crtu tu.
Možda će ovo biti samo početak još jedne kratke ekskurzije u nepoznato.
Neće biti smračenog mene pored nevidljivih drugih.
Surovo je padalo i sevalo, i osetio sam težinu kapi i bara na nogama, na rukama, na licu.
Polomio sam ti kišobran.
Idem da osušim patike.
Nije bilo uzalud.
Mekano zvuči.
Obradovali smo nekoga.
Ja nikada nisam bio mlad.
I nikada nisam odrastao.
I džaba mi sad da se kvasim kad mi vreme nije.
Ionako mi je brada već odavno izrasla.
Zvoni, zvoni, zvoni, sutra je novi dan.
Čili sa tartarom u lepinji i malo pilećeg bataka.
Za na zub, da ne kažeš da ne jedem kada te nema.
Moram pisati više.
Ovo mi mnogo ne pomaže.
Toliko sam toga obećao.
Najbolji je pileći batak, 200 dinara, kod Spasića.
Uvek ću se sećati kako si mi stavila ruku na toplo mesto onog popodneva.
A bilo je veče, znam.
Menjao bih to za sva uzaludna gacanja po nedođijama.
200 dinara, čoveče to je džaba.
Bosanac car.
Ne zidine, zidove.
preterivanje
Jer to zvuči prilježnjije.
Ne, ne prilježno, to je vrednoća, pre će biti... nepotpuno .. nepotpuna odredba.
Moja glava se čak ni ne slama, više pluta, i zapravo, sav plutam u punom neodređenju.
U punoći tog neodređenja stičem nauk da i to što protiče, zapravo stoji.
I saznanje da ne želim da budem tu, kada su prilike takve da mogu da se izmaknem.
Eto leka za sve, neki usputan razgovor, uočavam koliko sam umoran, fizički iscrpljen, pripijam obraze i gulim kožu sa očnih jabučica. Sve je figurativno, figurativno pozorište.
Ti trenuci prođu i opet se nađem u sukobu, u očiglednom ... manjku nade da ti mogu to opisati.
Ne, oči u oči sa svojim nespokojem, sa neizdržem, sa jednim tupim, ohladnelim zadahom udaljavanja, sa zračenjem milion delova sebe u različitim pogledima. Milion delova nečega što i nije važno, ali je određujuće. I truje misli svojim sapostojanjem, kao vrećica što tera komarce.
Ja se krvi neću napiti, ako sam već krvopija.
Moje noge su sada suve, iako su bile natopljene vodom do pre pola sata.
Sad je od toga prošlo mnogo više od pola sata, ali osećam se uspavano.
Spokojno delom, i delom utrnulo od manjka posla.
ko zna šta radi i gde se smuca.
Moram pisati svima da uvide koliko sam propustio.
Moram uzeti da donesem sve što je ponestalo.
Molim vas da popunite preostale formulare, podvlačim crtu tu.
Možda će ovo biti samo početak još jedne kratke ekskurzije u nepoznato.
Neće biti smračenog mene pored nevidljivih drugih.
Surovo je padalo i sevalo, i osetio sam težinu kapi i bara na nogama, na rukama, na licu.
Polomio sam ti kišobran.
Idem da osušim patike.
Nije bilo uzalud.
Mekano zvuči.
Obradovali smo nekoga.
Ja nikada nisam bio mlad.
I nikada nisam odrastao.
I džaba mi sad da se kvasim kad mi vreme nije.
Ionako mi je brada već odavno izrasla.
Zvoni, zvoni, zvoni, sutra je novi dan.
Čili sa tartarom u lepinji i malo pilećeg bataka.
Za na zub, da ne kažeš da ne jedem kada te nema.
Moram pisati više.
Ovo mi mnogo ne pomaže.
Toliko sam toga obećao.
Najbolji je pileći batak, 200 dinara, kod Spasića.
Uvek ću se sećati kako si mi stavila ruku na toplo mesto onog popodneva.
A bilo je veče, znam.
Menjao bih to za sva uzaludna gacanja po nedođijama.
200 dinara, čoveče to je džaba.
Bosanac car.
Нема коментара:
Постави коментар