7

Sedam
To je nekako bljak
Deca kažu bljak
Što bi deca rekla bljak

Sedam
A retko na katedri
Retko muško na katedri
Retko muško a ocena

Sedam
Tako niska ocena
Tako neka ocena
Ocena za muško koje retko je na katedri

Sedam
Što bi mala deca rekla
Bljak, bljak, veoma,
Vrlo vrlo bljak
no da se vratimo na temu.

Sedam
Kolega
Nađite vi neku
Koleginicu pa se
Preslišajte sa njom

Sedam
Kolega
A da vi razmislite o svemu
Pa onda trk u apoteku
po ideju neku...

Sedam
Neki vam kolega
Može dati etiketu

Sedam
Ne mogu da gledam
Očima, a ušima sam dodirnuo temu.

Preveliki zalogaj

Ja te gađam frazama
I pogodim u čelo
Svoje delo, i moju ulogu u njemu
Laž pesme je pesništvo
Laž moja je rečitost
Ja te pogodim u oko
I bacim se u nesvesno
I zauvek zamandalim vratima
Promaju u ušima
Ja sam lažna nauka
Ja sam promašen sadržaj

Profesionalna uloga
Sve me tako pogađa
Ja imam 300 dinara
Duga da vratim dušama
Služio sam vojskama
Svojih niskih pobuda
Svakog dana dva sata
Zabavnoga programa

Ja sam krajnje ležerna
Hiperkombinacija
Različitih diskursa
Svojeglavih uzusa
Ja sam mala taština
Torba puna govana
Laž moja rečita
Brlog prepun vrisaka
Neiskrenih stisaka

Moja je promena
Preveliki zalogaj
Mutna voda
Som je mutav
Mutim po stalažama

Nekad bilo smešno je
Sada sve je kršenje
Ustaljenih pravila
Odbaci me

Drugi neko

Ovo je pisao neko drugi. Ja svakako ne bih bio u stanju da bolje opišem nekog, nego neko jasan i praktičan kao on. On je pametan, i naoko duhovit.

A šta je tu novo?

On živi trenutak.
On je jasan.
On stremi savršenstvu.
Puno čita.
Ne skita preterano.
Jede umereno.
On je jednostavan kao emotikon.
On je zabavan skoro svakom.
On je neko drugi nego što je bio pre, a opet ne preterano različit.

Šta je tu novo?

On je ponosan na sebe.
On se ne zavarava.
Zaslužio je.
Ume da razgovara.
On kad boli, ne plače zbog sitnice.
On unapred planira svoje korake.

Šta je tu teško?

On živi svoje snove.
Ne sanjari da ima milione.
On se ne obazire na druge, kao ni pre.
Ali sada ni na svoje mane, jer iz njih se razvija dalje.

On brzo ustaje kad se spotiče.
Ali ustaje, a ne zavarava se da je ustao.
Ne pretvara se da jeste, kad nije.

On je poslednji put uradio nešto uludo prošle godine.
Kad je sedeo i ovo pisao.
On ne piše.
On se ne bakće sa velikim očekivanjima.
On je srećan mediokritet.

On je odabrao nisko i dosta je ubrao.

On je biće prostodušno.

Mrzim ga pomalo.
Mrzim ga ... mnogo.

Njegovo je ... sve.

Perpetuum immobile

Ti nisi dobar. Samo ubeđuješ sebe vrlo uspešno da jesi.
I ne znaš da pišeš. Elokvencija koju pokazuješ je zapravo samo površna draž tvoje priče, kao naoko bogata pena povrh retke vodurine koju neznalica naziva kafom.
Ti samo iznova i iznova se vraćaš na isto. I nodiš računa, samo po sebi će doći... to nešto.
I kad misliš da preobrnuće se u nešto novo, ono će te poklopiti istim starim osećanjem... razočaravajuće.
Grabiš jezikom i rukama, a nigde ne dospevaš.
Zapravo i to što grabiš je samo uspešna autosugestija.
Ti nisi i nećeš, i ne možeš.
Jedino kad bi tvoje ruke bile tuđe.
Jedino kad bi tvoja glava bila drukčija.
Jedino kad bi tvoje noge bile slobodne. Od tebe.

Ti si stvoren, kao i svi ostali, zabadava.
I ako si samo to, ni ne čudi, što i kad grmi, stojiš.
Tako večno imobilisan.
Autističan.
Slab.

Toliko nevažan da ne zaslužuješ ni podsmehe.

I evo ti sad od mene zadnje opomene.
Pred neraskidiv kraj tvoga progonstva.

Zakovaću te za stene.
I odroniću te kao i sva druga nepodopstva.

Objavljotina (demonstracija)

Mračno je. Sve o čemu piše, mračno je. Uspesi se nižu samo ponedeljcima u ponoć. Jeftine floskule zamenjuje otrcanim frazama. Sve je jeftino, osim onog što plaća vremenom provedenim nad pokislom pikslom. Stidi se svojih sumornih pokušaja da se okuraži, napokon.

I uspeva mu. Uspeva mu da se pogleda iz svakog ugla. Iz devetog ugla. Iz ugla vođice es dura, sa malo kadenciranja pri kraju. Ne, nije mu dosadno da ređa jednu na drugu, do druge, da prišiva sebi atribute i epolete i sanja kako to nisu samo obična zamišljena parčad tkanine. A jesu. I nisu. I kvari svoj vid u obzorju vode koja je prosuta po podu. Kul sve to zvuči.

Češlja se na razdeljak, vrlo širok, tako da mu zalisci prave izgled krune. Dune mu ponekad da se uzjoguni i otera to sve u tri lepe. Mrkog pogleda u prozorsko staklo, gleda kako mu budnost polako vene i tone u autobuski polusan, gde će videti koješta. Mnoge poznate ljude, od kojekude. Profesorku sa hora, onu najstrožiju, što joj je uspešno zaboravio ime, i krajičkom oka engleskinju, i komšinicu koja je završila vajarstvo i predaje likovno u Barajevu... ili je to izmislio? Učinilo mu se da su mu nekada o tome govorili. Videće tu u prolazu koješta i ništa, i podići će pare iz pošte kada su mu najmanje potrebne, i pisaće o tome kao da to nije sasvim svakidašnja rabota.

Premijer je sada zamenik prvog potpredsednika. Kako god okreneš ova rečenica ima smisla. I to dva. Reč dana mu je ,,objavljotina''. Radi se o tekstu nekog našeg analitičara o nekom anonimnom liku što ga je objavila Politika. Sleže ramenima. Nije čitao original da bi imao mišljenje o tome. Ionako niko neće saznati zašto sve nije ubijen Ćuruvija. On je bio mali kada je radila trafika u gornjem delu naselja koja je prodavala ,,Evropljanin''. Evropljanina?

Sve u svemu, pravi se da piše, i objavljuje to što piše, krišom, pod velom noći, kad niko ne gleda. Zato voli da je sve tako mračno, i da je sve tako u trećem licu pisano, iz barem dva-tri nasumična pokušaja. Onda sve to zaboravi, i obelosvećenje postane samo mrtvo slovo na ekranu.

Koje slovo je najmrtvije?

,,Verujem, ono koje stoji položeno i samo, i ni sa čim se ne rimuje. Biće da je to ipak reč, a ne znak slovni. Da...''

Odrođeno, svezano i skučeno zvuče, prosto zveče u tmini, kao stari ormani, prepuni stare paučine. Čak su i paukovi napustili ta tamna mesta. On i dalje pokušava da ih pripitomi. Nekada mu je to i pošlo za rukom. Valjalo bi da prione na rad ovoga puta.

,,Demonstriram da je sila teže ta koja me prisilno veže za sebe pod ćebetom. Da, ćebetom, a ne teretom odgovornosti, kao što ga neki vide. Jer, moje ćebe je utoliko lakše, što ga lakše prevrneš preko glave''

Gluposti.

Vrbica

Prekasno je da im kažem sve.
Sudite kao babe o stvarima koje vas se ne tiču.

Prerano je da vam sudim o tome.
Dizaće nas iz grobova za prestupe.

Lazareva je subota.
Dizaće nas iz milosti svoje.
U plamen, u ridanje.

Za nešto što je uvek bilo, usuditi se, prenuti se, krenuti,
Pljunuti na tle što te je oprljilo i stvorilo.

Ne vredi množiti se, kažeš.
Sudiš onima koji su se zaneli.

Plodovi su truli, plodovi su pali
Po zemlji se rasuli i provreli,
Alkoholno.
Da se omame zveri.
Ceniš, tako, isto kao i ti.

A taj što te je otresao,
odavno je pukao.
Sahranjuj ga dnevnom dozom.
Alkoholom.
Vrbopucom poteraj beštije u tor.
Poteraj ih ognjem milosti svoje.
Smatraj da si obavio posao.

Smatraj da je sve rešeno.
Da te neće naći, neće još.

gluposti sa kimom

Jutros pre supervizije jeo pituljice sa kimom
I mesom, masne
Postoji prezime, smešno: Masnikosa.
Što je definitivno zabavnije od Čabarkape.
Ne stajem, ne prestajem da drmam hiperaktivan kredenac.
Kim Kardašijan, Kim Bejsinger, Kim Džong Il, fašizam,
Fetišizam, Fud Fešn Falusoidna Šina,
To je sve super, to je sve istina.
Skroblujem last.fm pesme, biblioteka mi je užas,
Berzerk Apoptigma, tuc tuc za gotičare,
Megadeth, paćenička vokalizacija,
U areni Dubioza, slušao preko tjuba,
Goribor, Kiša, čist jebeni užas,
Okrenem obradu Šemse od SevdahBEJBIJA.
Gluposti.
Nije da nije, a nije ni da nije.
To je sve okej, to je sve istina.
Jutros sam se omrstio sa 300 grama bureka.
U obliku pituljice, kim bio posut preko.
Umesio ih je sa pedigreom neko.
Kroasan zamezio za ručak, i lenku,
Neku pogačicu meku i mrežicu i zdenku.

Raspravio s dedom ko je levo ko je desno.
Protrljao to oko, srknuo espreso.

Štrudlama

Kad ona ode ja ne mogu da spavam.
Tad uzmem da prebiram po pesmama kao lud.
I glupo mi bude da tako provedem dan.
I glupo mi bude da ustanem, i mrsko.
I glupo mi bude da se pravdam.

Kad ona ode, ne može ni ona da spava.

Divim se kako sine neka ideja tu, i pobegne.

Divim se ideji, sebi ne.

Divim se kako je bez traga nestala.

Kad ona ode, imam potrebu da stavljam zareze gde ne treba.
Tad uzmem da ih stavljam na hleb i u šnenokle.
Tad uzmem da pojedem te njoke.
Tad uzmem da ne napravim sataraš za foke.
I glupo mi bude da to sve umešam kašikom.

Kad ona ode, ja stavljam dunje u fijoke.

Divim se sebi samo kada osedim: imam dve sede vidljive kod razdeljka.

Divim se sebi kada seboreje i peruti se nakupe kao mravlja svadba.

Divim se surutki kad je meću fitnes manijaci jer im je glava krastavac.

Kad ona nije tu, ja se pogubim i gubim čarape svud.
Gubim ih i inače, ali začinim ih pršutom.
Tu je negde bio mlečni put, i Atribut koji objašnjava.
Kako se somun nabrašnjava.
U pekari Štrudla na Dorćolu.

Vojvoda mi 10 dao

Pročitah najzad, ,,Portret umetnika'', i sad, šta da ti kažem?
Popodne je, ja se još ne nakanjavam da pospremim krevet.
Popodne je, i toplo je, a moja žena je otišla na posao.
Gledamo ,,Moja kuhinja, moja pravila'' i mrzimo Njegoša, Zoricu i Simu.
,,Ovaj saus od pecurke vam nie najbojle uspeo''.
Popodne je, i ja imam tu neku seansu da odradim, i to je okej, i još jednu posle.
Mogao sam to bolje da oposlim u svom koordinatnom sistemu.
Napolju je toplo vreme i 30 na suncu. Gnušam se neumerenosti trenutka.
Napravio sam odličan spanać. I pokušao da iskoristim preostala dva i po krompira.
Može se reći da je uspelo. Ona je zadovoljna. Otišla je na posao, a ja treba da sredim kuću.
No...
Retka prilika da popodne uzmem da nešto zapišem.
Srčem kafu od jutros, iako je to bilo skoro jedan.
Nenaspavan sam, biće da je zbog toga.
Biće da zato mogu da pišem.
Sve jedno.
Slušam Block Out, nisam davno.
A sutra neću ići na Vranjkovića jer je Stevanov ortak nešto sjebao, pa nemamo gde Brljantin da snimimo.
Totalni smor, jer mi se slušaju i Velibor sa Brigandom, i debeli Nikola sa orkestrom, i treba još i na superviziju da se stigne.

A ja nalazim koji minut da pišem, pa to je sjajno.
I treba da mi zavidite.

E, da! Neko je zvao sinoc u gluvo doba, prakticno, pred zoru. 4:46, Sonji zvrji poslovni telefon. Oboje se prepadosmo. Privatni broj? Zajebi. Spusti to, mani se.
Loše sam spavao posle. Neka aritmija me mučila, i jastuk, previše nizak, obrnuo sam se jedno 42 puta.
Ne znam da li je zbog toga, ali sanjao sam da sam kod Šešelja otišao da neke ocene upišem. Kod Šešelja, da Voje Vojvode... što ima puno smisla jer držim njegovu sliku sa citatima na panou i iznad bidea (ne, nemam bide, i nemam pano, i nemam citate, i nisam Šešeljev fan, ali to je najmanje bitno). Bitno je sledeće: dao mi je 10 iz istorije (hej!!), i to zapisao na papir na kockice nekim plavim penkalom, jako čitko. Em se nisam zapitao šta će mi koji kurac istorija, em da sam se makar setio čime se ja zapravo bavim, samo sam jedva čekao da odem da se pohvalim mojima na Ceraku, kako sam popravio prosek. Iz istorije, da, kako je to sjajno, kako to samo ima smisla, joj, Ajvarolože.
Snovi su ti nepatvoreno sranje.

Sve je to jer sam 10 sekundi duboko buljio sebi u facu u ogledalu pošto sam pročitao onaj sjajan kraj ,,Portreta'', koji se odvija tokom nekog aprila pre tačno 100 ili 110 godina. Pre 100 u Trstu, pre 110 u Dablinu. Legneš u krevet i misliš da sve to ima smisla. I da si ti kao taj Stiven Dedalus, koji će se probuditi izmedju srušenog jastuka i njenog lakta u oku. Sve je to smešno, i sve je dobro. Čak ni vrat ne boli.

Ali daleko je bilo kakva epifanija. Ako smem da uopšte upotrebim tu reč u posprdnom tonu.
No, ponašaću se kao da to mislim ozbiljno.
Vojvoda mi 10 dao.
A ja ga izdao.
Kreten, nije me slušao kad je bilo najbitnije.

Zaista mi treba zavideti.