Pročitah najzad, ,,Portret umetnika'', i sad, šta da ti kažem?
Popodne je, ja se još ne nakanjavam da pospremim krevet.
Popodne je, i toplo je, a moja žena je otišla na posao.
Gledamo ,,Moja kuhinja, moja pravila'' i mrzimo Njegoša, Zoricu i Simu.
,,Ovaj saus od pecurke vam nie najbojle uspeo''.
Popodne je, i ja imam tu neku seansu da odradim, i to je okej, i još jednu posle.
Mogao sam to bolje da oposlim u svom koordinatnom sistemu.
Napolju je toplo vreme i 30 na suncu. Gnušam se neumerenosti trenutka.
Napravio sam odličan spanać. I pokušao da iskoristim preostala dva i po krompira.
Može se reći da je uspelo. Ona je zadovoljna. Otišla je na posao, a ja treba da sredim kuću.
No...
Retka prilika da popodne uzmem da nešto zapišem.
Srčem kafu od jutros, iako je to bilo skoro jedan.
Nenaspavan sam, biće da je zbog toga.
Biće da zato mogu da pišem.
Sve jedno.
Slušam Block Out, nisam davno.
A sutra neću ići na Vranjkovića jer je Stevanov ortak nešto sjebao, pa nemamo gde Brljantin da snimimo.
Totalni smor, jer mi se slušaju i Velibor sa Brigandom, i debeli Nikola sa orkestrom, i treba još i na superviziju da se stigne.
A ja nalazim koji minut da pišem, pa to je sjajno.
I treba da mi zavidite.
E, da! Neko je zvao sinoc u gluvo doba, prakticno, pred zoru. 4:46, Sonji zvrji poslovni telefon. Oboje se prepadosmo. Privatni broj? Zajebi. Spusti to, mani se.
Loše sam spavao posle. Neka aritmija me mučila, i jastuk, previše nizak, obrnuo sam se jedno 42 puta.
Ne znam da li je zbog toga, ali sanjao sam da sam kod Šešelja otišao da neke ocene upišem. Kod Šešelja, da Voje Vojvode... što ima puno smisla jer držim njegovu sliku sa citatima na panou i iznad bidea (ne, nemam bide, i nemam pano, i nemam citate, i nisam Šešeljev fan, ali to je najmanje bitno). Bitno je sledeće: dao mi je 10 iz istorije (hej!!), i to zapisao na papir na kockice nekim plavim penkalom, jako čitko. Em se nisam zapitao šta će mi koji kurac istorija, em da sam se makar setio čime se ja zapravo bavim, samo sam jedva čekao da odem da se pohvalim mojima na Ceraku, kako sam popravio prosek. Iz istorije, da, kako je to sjajno, kako to samo ima smisla, joj, Ajvarolože.
Snovi su ti nepatvoreno sranje.
Sve je to jer sam 10 sekundi duboko buljio sebi u facu u ogledalu pošto sam pročitao onaj sjajan kraj ,,Portreta'', koji se odvija tokom nekog aprila pre tačno 100 ili 110 godina. Pre 100 u Trstu, pre 110 u Dablinu. Legneš u krevet i misliš da sve to ima smisla. I da si ti kao taj Stiven Dedalus, koji će se probuditi izmedju srušenog jastuka i njenog lakta u oku. Sve je to smešno, i sve je dobro. Čak ni vrat ne boli.
Ali daleko je bilo kakva epifanija. Ako smem da uopšte upotrebim tu reč u posprdnom tonu.
No, ponašaću se kao da to mislim ozbiljno.
Vojvoda mi 10 dao.
A ja ga izdao.
Kreten, nije me slušao kad je bilo najbitnije.
Zaista mi treba zavideti.
Popodne je, ja se još ne nakanjavam da pospremim krevet.
Popodne je, i toplo je, a moja žena je otišla na posao.
Gledamo ,,Moja kuhinja, moja pravila'' i mrzimo Njegoša, Zoricu i Simu.
,,Ovaj saus od pecurke vam nie najbojle uspeo''.
Popodne je, i ja imam tu neku seansu da odradim, i to je okej, i još jednu posle.
Mogao sam to bolje da oposlim u svom koordinatnom sistemu.
Napolju je toplo vreme i 30 na suncu. Gnušam se neumerenosti trenutka.
Napravio sam odličan spanać. I pokušao da iskoristim preostala dva i po krompira.
Može se reći da je uspelo. Ona je zadovoljna. Otišla je na posao, a ja treba da sredim kuću.
No...
Retka prilika da popodne uzmem da nešto zapišem.
Srčem kafu od jutros, iako je to bilo skoro jedan.
Nenaspavan sam, biće da je zbog toga.
Biće da zato mogu da pišem.
Sve jedno.
Slušam Block Out, nisam davno.
A sutra neću ići na Vranjkovića jer je Stevanov ortak nešto sjebao, pa nemamo gde Brljantin da snimimo.
Totalni smor, jer mi se slušaju i Velibor sa Brigandom, i debeli Nikola sa orkestrom, i treba još i na superviziju da se stigne.
A ja nalazim koji minut da pišem, pa to je sjajno.
I treba da mi zavidite.
E, da! Neko je zvao sinoc u gluvo doba, prakticno, pred zoru. 4:46, Sonji zvrji poslovni telefon. Oboje se prepadosmo. Privatni broj? Zajebi. Spusti to, mani se.
Loše sam spavao posle. Neka aritmija me mučila, i jastuk, previše nizak, obrnuo sam se jedno 42 puta.
Ne znam da li je zbog toga, ali sanjao sam da sam kod Šešelja otišao da neke ocene upišem. Kod Šešelja, da Voje Vojvode... što ima puno smisla jer držim njegovu sliku sa citatima na panou i iznad bidea (ne, nemam bide, i nemam pano, i nemam citate, i nisam Šešeljev fan, ali to je najmanje bitno). Bitno je sledeće: dao mi je 10 iz istorije (hej!!), i to zapisao na papir na kockice nekim plavim penkalom, jako čitko. Em se nisam zapitao šta će mi koji kurac istorija, em da sam se makar setio čime se ja zapravo bavim, samo sam jedva čekao da odem da se pohvalim mojima na Ceraku, kako sam popravio prosek. Iz istorije, da, kako je to sjajno, kako to samo ima smisla, joj, Ajvarolože.
Snovi su ti nepatvoreno sranje.
Sve je to jer sam 10 sekundi duboko buljio sebi u facu u ogledalu pošto sam pročitao onaj sjajan kraj ,,Portreta'', koji se odvija tokom nekog aprila pre tačno 100 ili 110 godina. Pre 100 u Trstu, pre 110 u Dablinu. Legneš u krevet i misliš da sve to ima smisla. I da si ti kao taj Stiven Dedalus, koji će se probuditi izmedju srušenog jastuka i njenog lakta u oku. Sve je to smešno, i sve je dobro. Čak ni vrat ne boli.
Ali daleko je bilo kakva epifanija. Ako smem da uopšte upotrebim tu reč u posprdnom tonu.
No, ponašaću se kao da to mislim ozbiljno.
Vojvoda mi 10 dao.
A ja ga izdao.
Kreten, nije me slušao kad je bilo najbitnije.
Zaista mi treba zavideti.
Нема коментара:
Постави коментар