neka biblijska referenca bi valjala

Opet čučiš u dovratku
Sa svetlom u predsoblju
I buncaš o nečemu
Što ima veze sa izgovorima.

Opet bole te krsta
I opet suđe na šporetu
I opet muke da skrpiš sve
U pravom ćošku trenutka.

A kad će trenutak doći?
Nema ti pomoći...

Raščešljavaš po petnaesti put
Proređene vlasi oko razdeljka

Izgleda da nikada nećeš čitati svoje pesme
Ni onih osam što si obećao jednom

Onih osam o decembru,
Što pričaju (ili pevaju)
O svemu onome što bilo je
Prethodnih osam godina, u tebi.

Jer nećeš ih ni napisati,
Verovatno, od zbrke,
Opšte pometnje i zavisti.
(da, i od zavisti!)

Stihovi se ne lepe ni po potrebi,
I ne odgovaraju prvobitnoj zamisli.

A planovi se prave uzalud.
Kao da bi ti iznova opraštali
Kao što opraštamo.

Ne bilo ti nikad bilo dozvoljeno
Da zasluženo slaviš.
Nema tog plana koji nisi u stanju da
Upropastiš.

Dugovi su dugovi
Nezavršeni drugovi
Dužnicima svojim.

Tako nećeš ni dovršiti knjigu
Koju tri meseca čitaš,
tri stotine strana nema.

Tako nećeš ni vratiti vrata
Od špajza na šarke odvaljene
I nećeš se setiti da treba,
kad zatreba,
da se zasoli pamet sa malo hleba
i da se drži pažnja
dok je dupe daleko od ražnja
začepi više...

Tako ti to nećeš,
kao iz ćeifa.
Tako ti nije..
Stalo do borbe

...a možda i hoćeš?

Možda ćeš, kao njene torbe
Sve staviti tamo gde treba
I gde je moguće.

Možda ćeš, kao svoje misli,
Sve izlistati i uporediti
Po veličini i boji
I imaće smisla,
Valjda.

Valjda sve lepše izgleda na listi
Na listi čekanja naših života
da počnu i budu, i skončaju patnje.

Tada ćeš možda i moći da pročitaš
Tada, u tom momentu nekom,
Bez uvijanja
Ono što si napisao.

Jednog dana
O jednom danu
U jednom dahu.

I valjda će to biti
Pobeda onda?

Kada će doći?
Kada sebi obećaš
I ispuniš
Obećanja.

Jesi li kadar?
Jesi li dao do znanja?