Nerazumljiva bulazni moja, dozvoli mi da kažem šta mi je.
Ne daš mi da kažem šta bitno bridi u meni, a šta ne. I brineš o detaljima. I brineš da se sakrijem. Velikom travuljinom sopstvenog užasa, koji te zabavlja.
Dopusti mi da razgnam sve što je bilo i bilo je grozno. U ovom mestu sam sebi dao dozvolu. Dopustio sam samome sebi da me boli dupe. I sada, šta izostaje?
Samorefleksivno, i nikad dorečeno. Čudna nit misli, kao ona Arijadnina, koja vodi pravo do odaja Minotaura. A on je lud, i besan, i krvožedan, jer je gladan, i sam, i napušten. On je pola čovek, pola Bik, Krava sa ulogom nasilnika, tako maskulino, a možda ni isprva nije toliko očigledno koliko je u pitanju jedna zlostavljana prilika. Ne uznemiravaj svoga Bika. Pronađi put do svoje Krave. Na kraju krajeva, nekad beše Tele. I to Tele ne beše od zlata ni od srebra, ni bronze, već od mesa i krvi, i kosti, napajano mlekom svoje Majke. To je već lepša metafora. Ne zatvaraj svoga sina Minosova u odaje mračnog proseravanja, jer će udaviti sve koje tamo zađu i krv će im popiti. Jer ga ne hraniš, čoveče, jer ga na pašu ne izvodiš. Jer ga ne bištiš, i ne štitiš kao sebe samoga. Jarost taložiš u njemu, a ništa od njega nemaš. Ni on od tebe. Pa se vi ubijte za mene, i za svu prosutu pamet Lavirinta.
Sruši svoje mrke Lavirinte i budi Strah svojim strahovima. Neka ne izuste ni jednu reč više. Pretnje nema pod srušenim bedemima. Samo strepnje nemušte koju savladavaš bedrima. I ako dođe, a doći će, ti si učinio žrtvu vrednu divljenja. I milost na kraju dođe. Utihne i Laž i Ličina Nade, i uspneš se kao krilati Bik uz nebeske arkade, ka Njima, sestrama i braći svojoj. I misli ti šta hoćeš. To je što si hteo da kažeš mi? Ne... Ima toga još, ali otom potom.
Ne daš mi da kažem šta bitno bridi u meni, a šta ne. I brineš o detaljima. I brineš da se sakrijem. Velikom travuljinom sopstvenog užasa, koji te zabavlja.
Dopusti mi da razgnam sve što je bilo i bilo je grozno. U ovom mestu sam sebi dao dozvolu. Dopustio sam samome sebi da me boli dupe. I sada, šta izostaje?
Samorefleksivno, i nikad dorečeno. Čudna nit misli, kao ona Arijadnina, koja vodi pravo do odaja Minotaura. A on je lud, i besan, i krvožedan, jer je gladan, i sam, i napušten. On je pola čovek, pola Bik, Krava sa ulogom nasilnika, tako maskulino, a možda ni isprva nije toliko očigledno koliko je u pitanju jedna zlostavljana prilika. Ne uznemiravaj svoga Bika. Pronađi put do svoje Krave. Na kraju krajeva, nekad beše Tele. I to Tele ne beše od zlata ni od srebra, ni bronze, već od mesa i krvi, i kosti, napajano mlekom svoje Majke. To je već lepša metafora. Ne zatvaraj svoga sina Minosova u odaje mračnog proseravanja, jer će udaviti sve koje tamo zađu i krv će im popiti. Jer ga ne hraniš, čoveče, jer ga na pašu ne izvodiš. Jer ga ne bištiš, i ne štitiš kao sebe samoga. Jarost taložiš u njemu, a ništa od njega nemaš. Ni on od tebe. Pa se vi ubijte za mene, i za svu prosutu pamet Lavirinta.
Sruši svoje mrke Lavirinte i budi Strah svojim strahovima. Neka ne izuste ni jednu reč više. Pretnje nema pod srušenim bedemima. Samo strepnje nemušte koju savladavaš bedrima. I ako dođe, a doći će, ti si učinio žrtvu vrednu divljenja. I milost na kraju dođe. Utihne i Laž i Ličina Nade, i uspneš se kao krilati Bik uz nebeske arkade, ka Njima, sestrama i braći svojoj. I misli ti šta hoćeš. To je što si hteo da kažeš mi? Ne... Ima toga još, ali otom potom.
Нема коментара:
Постави коментар