Davno ne bejasmo nasukani kao ti i ja tog dana na pučini razvezanoj do besvesti.
I beše prijatno i nazvasmo to Početkom jednog povečerja u kome i dalje dozvoljavamo nosevima da nam se dodirnu nežno i da se rosa polako spusti sa kapaka niže na moje i tvoje grudi i da nas natera da pevušimo toj zori i tim barskim pticama okupljenim u orkestru koji nemo prati protok vremena.
Jasno mi je sada, posao je samo deo igre koja se završava iznenada, kada najmanje očekuješ.
Kujundžija svoj alat spušta u vodu i rđa se hvata na talasima. Želim, tako želim da mi se vratiš odmah sada, ovde, u utrobi te nosim i sučem brkove misleći o tvojim bokovima koje obasjava večernji odbljesak mora.
Donećeš mi more već sutra, ti koja si u meni najbitnije ostvarenje.
Ja sam pregalac, ali ni u pola onoliko koliko si ti sadržana u mojim mislima kao znak uzvika posle Dobro jutro! Dobro jutro, narode!
Leti, leti vreme, i krila mu se natapaju znojem sa majica i radnih stolova.
I zvoni, zvoni, poziv stiže sledeći i nikad se ne zna kada će i u kom momentu stati.
Jer, ko bi rekao da je sve to tako moralo.
Ja ću ti reći sutra, ujutro kada mi uploviš bezbedno u okrilje, ništa nije vrednije od toga da mi glavu nasloniš na grudi i otploviš na tom krevetu brodu u jedno Zajedničko sutra koje samo što nije.
Jer, javlja mi se još jedna nova misao o Budućem i Slavnom, i šapuće mi kao Obećanje, a znam da je Ostvarenje samo to koje vreba da ja postanem njegov naslednik. Slatko je razvezati sve devetouglove i poslagati ih kao rublje u kredence.
Označiti granice i onda ih za navek obrisati. U tvoje je oči stalo jedno kilo čokolade i dvesta grama pečenih lešnika.
A kuća je i dalje neprikladna za tvoje Dolaske. Jer, ko tebi može udovoljiti, kad je nedostojnost naznaka svakog mog naprezanja. Uvek zaslužuješ više.
Sad se svi mačići maze, reći ću ti to, i gromovi nam ništa ne mogu.
I beše prijatno i nazvasmo to Početkom jednog povečerja u kome i dalje dozvoljavamo nosevima da nam se dodirnu nežno i da se rosa polako spusti sa kapaka niže na moje i tvoje grudi i da nas natera da pevušimo toj zori i tim barskim pticama okupljenim u orkestru koji nemo prati protok vremena.
Jasno mi je sada, posao je samo deo igre koja se završava iznenada, kada najmanje očekuješ.
Kujundžija svoj alat spušta u vodu i rđa se hvata na talasima. Želim, tako želim da mi se vratiš odmah sada, ovde, u utrobi te nosim i sučem brkove misleći o tvojim bokovima koje obasjava večernji odbljesak mora.
Donećeš mi more već sutra, ti koja si u meni najbitnije ostvarenje.
Ja sam pregalac, ali ni u pola onoliko koliko si ti sadržana u mojim mislima kao znak uzvika posle Dobro jutro! Dobro jutro, narode!
Leti, leti vreme, i krila mu se natapaju znojem sa majica i radnih stolova.
I zvoni, zvoni, poziv stiže sledeći i nikad se ne zna kada će i u kom momentu stati.
Jer, ko bi rekao da je sve to tako moralo.
Ja ću ti reći sutra, ujutro kada mi uploviš bezbedno u okrilje, ništa nije vrednije od toga da mi glavu nasloniš na grudi i otploviš na tom krevetu brodu u jedno Zajedničko sutra koje samo što nije.
Jer, javlja mi se još jedna nova misao o Budućem i Slavnom, i šapuće mi kao Obećanje, a znam da je Ostvarenje samo to koje vreba da ja postanem njegov naslednik. Slatko je razvezati sve devetouglove i poslagati ih kao rublje u kredence.
Označiti granice i onda ih za navek obrisati. U tvoje je oči stalo jedno kilo čokolade i dvesta grama pečenih lešnika.
A kuća je i dalje neprikladna za tvoje Dolaske. Jer, ko tebi može udovoljiti, kad je nedostojnost naznaka svakog mog naprezanja. Uvek zaslužuješ više.
Sad se svi mačići maze, reći ću ti to, i gromovi nam ništa ne mogu.
Нема коментара:
Постави коментар