219 - 26

Dok gulim poslednjih nekoliko sati pre nego napunim 26 godina, moram da se osvrnem na par činjenica neobjašnjivih, a vezanih za ovaj blog. Još nijedan post o ajvaru, i o stvarima koje nisu turobno udaranje glavom o zid. Zanimljivi, blesavi postovi. O galebovima, jastrebovima, lisicama. Zadnjih dana u winampu često vrtimo Ylvis. Mnogo dobri, i nekako - šteta što su postali slušani samo zbog najskorijeg spota - singla - parodije... Nekako nemam sad elana da pišem ovo, ali nema veze. Bitno da se pribeleži. U zadnjih šest godina, gde sam sve bio i šta sve nisam video. Bio sam na ekskurziji u Italiji sa jebenom dečurlijom iz muzike, negde u ovo vreme. I upisao sam drugu godinu faksa, zar ne? Prebacio kognitivnu, sa kojom ću se mučiti do kraja školske godine 2007/8. Tada me je Vuja prvi put regrutovao u bend. Obrađivali Tool, At the Gates, Dead Can Dance, SOAD i proklete Indekse. Čak smo imali i kul obradu pesme Dona McLeana - The Grave. Baš šteta što ništa od toga nije ispalo ni proizašlo. Osim što sam popravio harmoniju i upisao se na treću godinu, kao samofinansirajući student. Za babu, dedu, kevu, načisto propao. Onda je to bila jedna uspešna godina, kada sam načisto pokidao sve, prosek čista sedmica, ali se vratih na budžet, i upisah klinički smer. Jednom rečju: jep'te se svi! 2009. je prošla u jurnjavi za bodovima, celo leto provedoh asketski, Lipovica, to sam, verujem, svima već zilion puta pričao. Krenuo da se zanimam za psihoanalizu i čučao sa još šačicom kolega kod Jevrema u kabinetu. Grupa odabrana. Ali ni od toga nikakve vajde nije bilo, za mene, u smislu - da me pokrene da čitam onoliko koliko treba i mora da se očekuje od akademca kakav sam ja. Tra la la. Kad smo kod toga, defitinivno ću uplatiti članstvo u biblioteci. Članarinu tojest. Da li se to tako kaže? Danas je Cica htela da mi uplati, bolje to nego da dumamo šta je meni odgovarajući rođendanski poklon. Ništa bre. 21. septembar kao svaki drugi, voleo bih da mi jedan padne u period kada nemam drugih obaveza. Da mogu da ga obeležim čegljanjem jaja u trosedu, dok glavnu nagradu za marljiv rad predstavlja ananas salata sa rukama u testu. Lupetam, ali, kao što rekoh, i da se vratim odande odakle sam krenuo da digresiram, već tri godine bunovan se bunim u Buni, ali ljudi nemaju tendenciju da to primete, ja nemam ni najmanju nameru da nešto povodom toga učinim. Umesto toga se čudim kako vreme protiče... a mnogo bi bilo gore, vala, da se pre dve godine nije sve nabolje promenilo kada je lonac poklopac našao. I sad bih verovatno kukao u prazno i klepetao u manastiru, ili bih po kiši komp vukao na vrh Žarkovačke, prekoputa Hidrometeorološkog zavoda. Načisto bih prolupao. Da mi nije bilo onog čudesnog momenta spajanja sinapsi u pravom momentu i glađenja kose u Queens pabu, i onog čudnog rukovanja par minuta nakon, i onog NAPOKON NAPOKON NAPOKON sutradan u pabu, u Queensu. I nije više bilo bitno kako i zašto se Eskimi ljube. I što mora uvek odnekle da vreba neki pritisak. Zato mi je od rođendana i bitniji taj 21. april.  I celo leto te 2011-te. I 2012-te. I '13-te.
Mada volim ja i septembar, kad su jutra vedra.
I kad imam da skidam muzike sa rapidshare-a. Wat.