Obećao sam, pa da ispunim. Vaistinu bejah zbunjen, odvajkada, i na blogu, i na grupi, i u životu, inače. Gomiletina stvari koje čovek može da kaže u trenu, a da se nepovratno zajebe, napretek - ili možda i ne. Labavo bitisanje.
Uvališe mi klijenta. Uvališe mi obavezu. Novčanu i profesionalnu. Avaj, trebalo je to odavno da se desi. Možda je trebalo srljati jače. A gde sad, kad imam master i imam da upišem još svašta. Da nađem posao i da sve to isfinansiram sam.
Ajd sad ispočetka. O čemu se tu radi?
Pre nedelju dana si bio vrlo produktivan. Ujutru tri, posle terapije još jedan post na blogu. Blog o blogu. Blog po blog. Post. Šta god... O tome kako hipomanija utiče da ne spavaš kad ti se spava i da kad sedneš za komp skribomanišeš i probleme ne rešavaš. Pišeš, kao lud, pišeš u krug.
Obećao sam da ću napisati makar kratko nešto, smisleno i stegnuto (ne rigidno), što bi moglo da u ličnom radu posluži meni, tebi... Pa, meni jebote, kome drugom.
Hteo sam da to bude dijalog... Da to bude i nekakva skupštinska rasprava svih stanara moje zajednice jastva.
Hteo si, ali džaba ti to sad. Dizanje ruku u vis i gubljenje minuta na tričarije.
Možda ću da resetujem sve i pustim da kriziram bez smisla, a u listama koje sam napravio ovog prepodneva. Sada je pola dva.
Pola dva, ja ne otidoh u Palmotićevu niti igde, i ne napisah ponovo molbu i autobiografiju, reče mi odavno žena otud da joj pošaljem mejl sa svime... Možda molbu da naslovim na direktorku Instituta ili predsednicu aktiva psihologa? Već mesecima mi to nije jasno. Samo mi je još manje jasno kako to nisam proverio prvo. I kako nisam proverio do sad. Kako nisam našao vremena da to uradim.
Izgubljen u moru alternativa. Nisam toliko.
Zaronjen u užas konkretnosti. Možda malkice.
Mogu da sagledam širu sliku. Možda do nivoa da je više jasno i ne vidim.
Glupo, hipsterski i u duhu kognitivne samokastracije.
Gle, ali ja sutra nekome treba da pomognem da se iz sličnog gliba izvuče.
Zaglibeli smo svi, sve jedno i sve jednako svakom.
Ljudi su na ovom svetu da se muče, i da uče, i da sve jedno strunu.
Svako treba da nosi svoj krst, ili da traži taj pramac nevidljivi, taj krevet-brod.
Onaj brod što spasava mučenika, brodolomnika zaglavljenog na pustom ostrvu.
Krevet mu daje spokoj koji je zaslužio, u vraćanju sa pučine na mirnu obalu.
Kolevka je to, i ujedno i samrtna postelja, i svakodnevna smrt (san) tu opstaje.
Da bi se živelo, mora postojati. Život, to je smisao smrti i sna. Kao brod, kao crkva i hram.
Kako umem da baratam metaforama i komparacijama, to samo ja znam.
I onda svu tu patetiku zavijem u sarkazam, i sve se rasprši u paramparčad.
Neuredna soba
čeka neurednog mene
da neuređeno uredim
u redovnom maniru.
Redovnika?
Neuredni ja
gleda netremice da
svoje misli preda
uvođenju reda
u neuredni stan.
Uvališe mi klijenta. Uvališe mi obavezu. Novčanu i profesionalnu. Avaj, trebalo je to odavno da se desi. Možda je trebalo srljati jače. A gde sad, kad imam master i imam da upišem još svašta. Da nađem posao i da sve to isfinansiram sam.
Ajd sad ispočetka. O čemu se tu radi?
Pre nedelju dana si bio vrlo produktivan. Ujutru tri, posle terapije još jedan post na blogu. Blog o blogu. Blog po blog. Post. Šta god... O tome kako hipomanija utiče da ne spavaš kad ti se spava i da kad sedneš za komp skribomanišeš i probleme ne rešavaš. Pišeš, kao lud, pišeš u krug.
Obećao sam da ću napisati makar kratko nešto, smisleno i stegnuto (ne rigidno), što bi moglo da u ličnom radu posluži meni, tebi... Pa, meni jebote, kome drugom.
Hteo sam da to bude dijalog... Da to bude i nekakva skupštinska rasprava svih stanara moje zajednice jastva.
Hteo si, ali džaba ti to sad. Dizanje ruku u vis i gubljenje minuta na tričarije.
Možda ću da resetujem sve i pustim da kriziram bez smisla, a u listama koje sam napravio ovog prepodneva. Sada je pola dva.
Pola dva, ja ne otidoh u Palmotićevu niti igde, i ne napisah ponovo molbu i autobiografiju, reče mi odavno žena otud da joj pošaljem mejl sa svime... Možda molbu da naslovim na direktorku Instituta ili predsednicu aktiva psihologa? Već mesecima mi to nije jasno. Samo mi je još manje jasno kako to nisam proverio prvo. I kako nisam proverio do sad. Kako nisam našao vremena da to uradim.
Izgubljen u moru alternativa. Nisam toliko.
Zaronjen u užas konkretnosti. Možda malkice.
Mogu da sagledam širu sliku. Možda do nivoa da je više jasno i ne vidim.
Glupo, hipsterski i u duhu kognitivne samokastracije.
Gle, ali ja sutra nekome treba da pomognem da se iz sličnog gliba izvuče.
Zaglibeli smo svi, sve jedno i sve jednako svakom.
Ljudi su na ovom svetu da se muče, i da uče, i da sve jedno strunu.
Svako treba da nosi svoj krst, ili da traži taj pramac nevidljivi, taj krevet-brod.
Onaj brod što spasava mučenika, brodolomnika zaglavljenog na pustom ostrvu.
Krevet mu daje spokoj koji je zaslužio, u vraćanju sa pučine na mirnu obalu.
Kolevka je to, i ujedno i samrtna postelja, i svakodnevna smrt (san) tu opstaje.
Da bi se živelo, mora postojati. Život, to je smisao smrti i sna. Kao brod, kao crkva i hram.
Kako umem da baratam metaforama i komparacijama, to samo ja znam.
I onda svu tu patetiku zavijem u sarkazam, i sve se rasprši u paramparčad.
Neuredna soba
čeka neurednog mene
da neuređeno uredim
u redovnom maniru.
Redovnika?
Neuredni ja
gleda netremice da
svoje misli preda
uvođenju reda
u neuredni stan.
Нема коментара:
Постави коментар