Prošli put ispalih - polunamerno. Jer, izgleda mi je potrebno da mi drugi kažu da nešto valja. Stid ili ne, puno toga obećavam i sebi i drugima, često se desi da ništa od toga ne ispadne. Ne zato što nisam hteo, već nisam mogao da ostvarim. Slabost volje, narečena, ili pečena savest na šamotu, davno se pretvorila u nešto sasvim drugačije.
Ravan put od asfalta, izgleda kao staza za reli ili karting, i nema tu ničeg zanimljivog. To je nekakva metafora za ono kako sam se pre dve nedelje osećao. Nisam uspevao da pokrpim šta treba i koliko. Kao vrlo ravan plato događaja. Sumorno. Kako izgleda budućnost?
Ohrabruju me da ću proći taj nivo. Još uvek nisam zvao ikog, ali imam mušteriju. Sigurno je. Osiguraću još da je moj nastavak školovanja neupitan. Ali kako, kada ulazim stalno u isti razgovor i obrazlaganje svog odlaganja. Još uvek nisam zvao za onaj posao, a ni za volontiranje u školi u kojoj sam trebao da se obrem sredinom avgusta. Nikog nisam konsultovao. S pravom se ljutila na mene.
A da li sam bio gladan?
Da li me je sam gorušica mučila onomad?
Ako ovako nastavim, umrećemo od gladi. Zasigurno, tako ne možemo. Iako sad imamo gomilu stvari u frižideru. I stan lako zapadne u stanje totalnog haosa. Još lakše ga sredimo. Još nisam smislio kako da udesim raspored fotelja i kauča. A trebalo bi držati tu terapiju. Na tim foteljama i na tom kauču i to će me jednog dana učiniti bogatim, valjda...
Trebalo bi prvo zaraditi te pare. Trebalo bi platiti državi namete i gazdarici kiriju. Trebalo bi naći valjanu šljaku, redovan posao, ulagati u budućnost, dočekati penziju. Svoj stan skrpiti, ne zavisiti ni od koga. Dosadne stvari su tu na dnevnom redu, svakodnevnom redu. Površinski evidentne.
Guram glavu u procep i mislim: podneću ja to sve, ja to mogu. Ali možeš li, ti, Ikikide, da budeš išta više od puke visoke frustracione tolerancije, skuvane u čorbi, sa puno luka i vodurine mutne? Dodaj vegetu. I javi se na taj konkurs...
Sjajno, rekoh. Obavezno ću da se javim, i da vidim šta će da ispadne. Jako sam zainteresovan da dobijem te vaše novce. Kad-tad ću da vas obrlatim i ubedim da sam ja baš pravi za to mesto saradnika u oblasti koja me je oduvek interesovala i te kako mnogo i čak možda i previše... A do tad samo da se izborim da utucam svu anksioznost, i socijalnu, i slobodno lebdeću, u prah i pepeo, pa ćemo da vidimo. Moja najveća mana je što radim vredno i ispadam pinokio. Biće nešto... biće... Malo se stidim, ali za jedno par godina - paf!
Šta god da sam sad zapisao, nije bitno, možda sam se samo poigravao... pa ništa od ovoga i ne treba da ostane tu gde jeste i kako izgleda da mora biti. To je apstraktno sasvim i nepamtljivo. Bez ikakve svesne namera, puštam vas da se pogubite i plutate u praznom. U zadnje vreme pišem samo loše samorefleksivne traktate o koječemu. I poseravam se po sebi i svome delu, jer je to tako prokleto kul.
Ravan put od asfalta, izgleda kao staza za reli ili karting, i nema tu ničeg zanimljivog. To je nekakva metafora za ono kako sam se pre dve nedelje osećao. Nisam uspevao da pokrpim šta treba i koliko. Kao vrlo ravan plato događaja. Sumorno. Kako izgleda budućnost?
Ohrabruju me da ću proći taj nivo. Još uvek nisam zvao ikog, ali imam mušteriju. Sigurno je. Osiguraću još da je moj nastavak školovanja neupitan. Ali kako, kada ulazim stalno u isti razgovor i obrazlaganje svog odlaganja. Još uvek nisam zvao za onaj posao, a ni za volontiranje u školi u kojoj sam trebao da se obrem sredinom avgusta. Nikog nisam konsultovao. S pravom se ljutila na mene.
A da li sam bio gladan?
Da li me je sam gorušica mučila onomad?
Ako ovako nastavim, umrećemo od gladi. Zasigurno, tako ne možemo. Iako sad imamo gomilu stvari u frižideru. I stan lako zapadne u stanje totalnog haosa. Još lakše ga sredimo. Još nisam smislio kako da udesim raspored fotelja i kauča. A trebalo bi držati tu terapiju. Na tim foteljama i na tom kauču i to će me jednog dana učiniti bogatim, valjda...
Trebalo bi prvo zaraditi te pare. Trebalo bi platiti državi namete i gazdarici kiriju. Trebalo bi naći valjanu šljaku, redovan posao, ulagati u budućnost, dočekati penziju. Svoj stan skrpiti, ne zavisiti ni od koga. Dosadne stvari su tu na dnevnom redu, svakodnevnom redu. Površinski evidentne.
Guram glavu u procep i mislim: podneću ja to sve, ja to mogu. Ali možeš li, ti, Ikikide, da budeš išta više od puke visoke frustracione tolerancije, skuvane u čorbi, sa puno luka i vodurine mutne? Dodaj vegetu. I javi se na taj konkurs...
Sjajno, rekoh. Obavezno ću da se javim, i da vidim šta će da ispadne. Jako sam zainteresovan da dobijem te vaše novce. Kad-tad ću da vas obrlatim i ubedim da sam ja baš pravi za to mesto saradnika u oblasti koja me je oduvek interesovala i te kako mnogo i čak možda i previše... A do tad samo da se izborim da utucam svu anksioznost, i socijalnu, i slobodno lebdeću, u prah i pepeo, pa ćemo da vidimo. Moja najveća mana je što radim vredno i ispadam pinokio. Biće nešto... biće... Malo se stidim, ali za jedno par godina - paf!
Šta god da sam sad zapisao, nije bitno, možda sam se samo poigravao... pa ništa od ovoga i ne treba da ostane tu gde jeste i kako izgleda da mora biti. To je apstraktno sasvim i nepamtljivo. Bez ikakve svesne namera, puštam vas da se pogubite i plutate u praznom. U zadnje vreme pišem samo loše samorefleksivne traktate o koječemu. I poseravam se po sebi i svome delu, jer je to tako prokleto kul.
Нема коментара:
Постави коментар