Ja sam tu u novoj godini, sad da počnem sa opominjanjem da nisam bio tu na vreme u
trenutku kada si započela da započinješ za zapetom. Zapletom. Obrisao sam sve stihove salvetom.
Čitam Basaru, i shvatam u kolikoj meri je neko sve već ovako napisao pre nego što je neko to mislio da je tek napisao. Već i tek. Konstrukt naspram večnosti sve.
Ja sam tu da probam da napišem neki blog pa nek pukne. Da pišem priče. Da vodim blog, i da pišem postove. Hoću li ikada naučiti tu prokletu razliku? Gde puklo se kaže, a ne ,,nek pukne'', mada je ovo drugo bolji naslov. Nije ni ,,gde puklo'', nego ,,kud puklo''. Treba mi recenzent, definitivno. Jer ko bi ove gluposti čitao. Potonuli svet u kome se krčkaju bore u lavorima proćerdanosti.
Ja sam tu u zbunu (ne žbunu, bez dijakritika) i neizdržu nekom. Da pokušam da zaustim i prozborim koju sa nevidljivim i skrivenim publikom, čitalaštvom. Da pokušam da bez blama nešto iz sebe iscedim i sa glasnim pljeskom sručim na ovu površinu. Da tu ostane, makar privremeno, fleka velika, kao da je neko zgazio šlajmaru sočnu. Izen ti pronalazaštvo.
Ja sam tu da poželim sebi i vama.
To je to.
Tačka, samo da poželim.
Zar je potreban objekat, da bi ova rečenica već dovoljno ječala u sebi, kao zvono?
Kao prazan lonac, u kome više nema kupusa...
Želim, želim vam.. da poželim želje i najlepše zelje u zeljanici.
Ja sam tu u ovoj godini kao u prošloj da budem zahvalan što mogu da budem s nekim još zahvalan i srećan. Kamo sreće da je sreća nešto što te izostavlja iz meča. Hej, hej, heeeeeeeeej, pa biće još puno smeća da se sklanja do sudnjega dana i preko. Dok sve ne postane jedno u jednom...
Pod utiskom ili ne, ja sam tu, da ne dozvolim da mrem, kao pas, i da živim te sne, u potrazi za tim krevetom brodom pod nebeskim svodom i da ne dozvolim da me prikaze povuku dole. Stvarno je da je stvarno jedino tu kada sanjaš. Java je mrtvilo kada se pretvaraš. Još mi malo fali pa da uobličim tu misao, da bi disala svojim plućima, a ne ovako jadno, kao floskula.
Jalov je taj trud, znam, potencijalno je bez ploda. U suštini, nema ničeg razboritijeg od ćutanja. Sad mi je to kao lek na ranu. Odrao sam jutros lakat o krevet ili pod. Ne sećam se.
Bilo je lepo. Lepo je sada. Biće.
Ja sam tu.
Stvaran samo kada sam ja.
Doći će red i na Četvrti put.
Do tad, ubrzati puža.
Hvala, Basara.
trenutku kada si započela da započinješ za zapetom. Zapletom. Obrisao sam sve stihove salvetom.
Čitam Basaru, i shvatam u kolikoj meri je neko sve već ovako napisao pre nego što je neko to mislio da je tek napisao. Već i tek. Konstrukt naspram večnosti sve.
Ja sam tu da probam da napišem neki blog pa nek pukne. Da pišem priče. Da vodim blog, i da pišem postove. Hoću li ikada naučiti tu prokletu razliku? Gde puklo se kaže, a ne ,,nek pukne'', mada je ovo drugo bolji naslov. Nije ni ,,gde puklo'', nego ,,kud puklo''. Treba mi recenzent, definitivno. Jer ko bi ove gluposti čitao. Potonuli svet u kome se krčkaju bore u lavorima proćerdanosti.
Ja sam tu u zbunu (ne žbunu, bez dijakritika) i neizdržu nekom. Da pokušam da zaustim i prozborim koju sa nevidljivim i skrivenim publikom, čitalaštvom. Da pokušam da bez blama nešto iz sebe iscedim i sa glasnim pljeskom sručim na ovu površinu. Da tu ostane, makar privremeno, fleka velika, kao da je neko zgazio šlajmaru sočnu. Izen ti pronalazaštvo.
Ja sam tu da poželim sebi i vama.
To je to.
Tačka, samo da poželim.
Zar je potreban objekat, da bi ova rečenica već dovoljno ječala u sebi, kao zvono?
Kao prazan lonac, u kome više nema kupusa...
Želim, želim vam.. da poželim želje i najlepše zelje u zeljanici.
Ja sam tu u ovoj godini kao u prošloj da budem zahvalan što mogu da budem s nekim još zahvalan i srećan. Kamo sreće da je sreća nešto što te izostavlja iz meča. Hej, hej, heeeeeeeeej, pa biće još puno smeća da se sklanja do sudnjega dana i preko. Dok sve ne postane jedno u jednom...
Pod utiskom ili ne, ja sam tu, da ne dozvolim da mrem, kao pas, i da živim te sne, u potrazi za tim krevetom brodom pod nebeskim svodom i da ne dozvolim da me prikaze povuku dole. Stvarno je da je stvarno jedino tu kada sanjaš. Java je mrtvilo kada se pretvaraš. Još mi malo fali pa da uobličim tu misao, da bi disala svojim plućima, a ne ovako jadno, kao floskula.
Jalov je taj trud, znam, potencijalno je bez ploda. U suštini, nema ničeg razboritijeg od ćutanja. Sad mi je to kao lek na ranu. Odrao sam jutros lakat o krevet ili pod. Ne sećam se.
Bilo je lepo. Lepo je sada. Biće.
Ja sam tu.
Stvaran samo kada sam ja.
Doći će red i na Četvrti put.
Do tad, ubrzati puža.
Hvala, Basara.
Нема коментара:
Постави коментар