Je li ovo samo posledica teina? Moram to bolje da izučim... A prijatan je čaj, nije da nije, trebalo bi možda češće da ga konzumiram, evo sad skuvah još jednu turu, doduše - kamilice, čisto da ne rizikujem da ne mogu uopšte da zaspim. Okupljanje povodom rođendana ortakovog večeras, ako mi bude bilo bolje. Obnavljamo zapostavljene kontakte i veze, i druženja, valjda. U svemu tome, meni sad samo bride oči, bride kao da su me celu noć udarali. Zato su tako plave. Zato su tako crvene i podbule, a podočnjaci tako raskošni. I vodenaste su oči od pritajenog plakanja cele noći. Prokleti noćni, kućni vilenjaci i bauci. Zamislio sam da mi je duh irskog setera njušku stavio na bedro. Bilo je lepo. No strings attached.
Prijaju mi pomorandže. Vidim da ću opet ustati kao juče, danas, sutra. Sve se to stapa u jedno, krmeljima i surutkom (jer se te dve reči tako lepo fonetski uklapaju, smisao je meni uvek bila precenjena kategorija), pa je teško odvojiti kapke vremena i ne produžiti u željenom pravcu. Bokte, a lepe pomorandže. Lepo ih je samo i gledati kad su tako lepe i mirisne i okrugle kao... kugle sa ukusom pomorandžine srži i... kore? Za instagram i za izložbu fotografija mrtve prirode i mrtvih gradova, idealno, a poslednja rečenica odmah na naslovnu stranu onlajn Blica.
Pročitao ,,Famu o biciklistima'', sad sam se opet nakanio da čitam i Džojsa, kad sam bio u Kikindi 10-ak dana, prebirao Sonji po biblioteci... ,,Portret umetnika'', jer mi je to već davno preporučila neka proročanska cedulja iz nekog kineskog kolača, pa da poslušam glas usuda... ili je to bio horoskop u 24sata? Kako god, sad mi se već više spava. Oznojih se kao dve stoke, bolucka glava, sinusi su još i dobri kakvi će biti sutra, ali verujem da je najgore prošlo. Mogao bih da pišem i taj nacrt, umesto da zvučim poput urbane verzije Radoša Bajića. Ne iznosim ja ništa, samo izlažem predloge za nastavke dalje radnje. Radnje koje nema. Jer, trenutno sam u pidžami i nema šlica, da bi vic imao smisla. Nemam volje da pričam viceve. Spava mi se. Spava, i umoran sam od spavanja. Nekad je bilo lovorika, sada sam sve to lepo počistio i spavam na nejasnim očekivanjima i neproverenim pretpostavkama. A one su ni tvrde, ni meke, najbolje za kičmu. Kičma, s druge strane, ima tendenciju da puca, a bolest koja je najčešće i najgnusnije napada je disciplina i dosledna upotreba sistema prilagođavanja opštedruštvenim fenomenima (a šta je fenomen, bez onoga koji opaža?). Ko o kome, baba o zviždanju, i ja o vožnji bicikla.
Na spavanje, stoko bezrepa!
Prijaju mi pomorandže. Vidim da ću opet ustati kao juče, danas, sutra. Sve se to stapa u jedno, krmeljima i surutkom (jer se te dve reči tako lepo fonetski uklapaju, smisao je meni uvek bila precenjena kategorija), pa je teško odvojiti kapke vremena i ne produžiti u željenom pravcu. Bokte, a lepe pomorandže. Lepo ih je samo i gledati kad su tako lepe i mirisne i okrugle kao... kugle sa ukusom pomorandžine srži i... kore? Za instagram i za izložbu fotografija mrtve prirode i mrtvih gradova, idealno, a poslednja rečenica odmah na naslovnu stranu onlajn Blica.
Pročitao ,,Famu o biciklistima'', sad sam se opet nakanio da čitam i Džojsa, kad sam bio u Kikindi 10-ak dana, prebirao Sonji po biblioteci... ,,Portret umetnika'', jer mi je to već davno preporučila neka proročanska cedulja iz nekog kineskog kolača, pa da poslušam glas usuda... ili je to bio horoskop u 24sata? Kako god, sad mi se već više spava. Oznojih se kao dve stoke, bolucka glava, sinusi su još i dobri kakvi će biti sutra, ali verujem da je najgore prošlo. Mogao bih da pišem i taj nacrt, umesto da zvučim poput urbane verzije Radoša Bajića. Ne iznosim ja ništa, samo izlažem predloge za nastavke dalje radnje. Radnje koje nema. Jer, trenutno sam u pidžami i nema šlica, da bi vic imao smisla. Nemam volje da pričam viceve. Spava mi se. Spava, i umoran sam od spavanja. Nekad je bilo lovorika, sada sam sve to lepo počistio i spavam na nejasnim očekivanjima i neproverenim pretpostavkama. A one su ni tvrde, ni meke, najbolje za kičmu. Kičma, s druge strane, ima tendenciju da puca, a bolest koja je najčešće i najgnusnije napada je disciplina i dosledna upotreba sistema prilagođavanja opštedruštvenim fenomenima (a šta je fenomen, bez onoga koji opaža?). Ko o kome, baba o zviždanju, i ja o vožnji bicikla.
Na spavanje, stoko bezrepa!
Нема коментара:
Постави коментар