Ima dana kada sam sebi zvučim kao Rada Hronika, a ima dana kada mi sve drugo zvuči kao familija Bizetić, nou stringz atečd, i nek se niko ne oseti prozvanim. Tako, neretko se u zadnje vreme nađem u bljazgotini loše napisanih, jedva redigovanih tekstova po onlajn izdanjima naših javnijeh glasila. Danas je bio poseban dan. Na stranu što je bio rođendan Mimijev i kevin, i što još uvek osećam krivicu jer im oboma dugujem mnogo više od pomaganja da se zapamte istorijske činjenice o starim Grcima [ko su bili spartijati, heloti, perijeci, a ko eupatridi, demos, robovi, ko je imao vasilevse, a ko Napoleona u opancima; hwat], ima se šta reći i šta objaviti i sad zaista se zaustavljam sa daljnim radohroničnim najavama.
Reših eto, avaj, aman, da podelim par grozno/sjajnih članaka što ih pročitadoh pre kog minuta. Kolika koncentracija ljudske gluposti i patetike u svega tri teksta, majko moja, a zašto, videćete u prilogu. [jel ovo neki prion ušao u mene pa ne mogu da prestanem da jedem govna dok ne počne špica, a onda ubrzam]
Kao izlečenog falimindžosa (tip A) ovaj tekst me je posebno ganuo, pogodio, u srce, u dušu, a i u crevo debelo. Lažem, samo u crevo debelo. Nije da ne delim saosećaj sa devojkama i momcima koji su iz ovih ili onih razloga ostali uskraćeni za snošaj u svojim ranim/srednjim/kasnim dvadesetim. Ali nekako osećam blag neizdrž u susretu sa meni lično poznatim redundantnim misaonim zahvatima koje te nekako dovedu u tu situaciju gde sve zakomplikuješ i pitaš se gde je zapelo. Ili, manje kenjaj, više proveravaj, pij packe, pij korpe, ili čukaj zicere, ili čekaj da ti se posreći, kao meni. No, to me već dovodi u stanje inspirisanosti i spremnosti da zvučim kao draga saveta, i tome se mora stati na kraj [jebemumater, da proverim ja moj nivo estrogena?]. Jer, ovaj tekst nije pisao neko ko ima iole kakvu sposobnost i spremnost da se stavi u poziciju drugoga, čak iako je možda, samo možda deo toga autobiografski. Možda grešim, ali ovo ,,zadovoljavate se sami'' je tako Hadžiočigledović PhD, da zavrežuje ignobela, no samo je vrh ledenog brega.
Najveći biseri u tekstu:
a) Ponekad ste mrzeli devojke u lepršavim haljinicama koje iz ruku nisu ispuštali telefone pune seksi poruka.
b) Majka je zabrinuta da se „igrate za drugi tim”, jer ste u životu imali samo tri dečka.
„Nisam lezbejka mama, po ko zna koji put ti govorim”.
Kad sam bio mali, učitelj me je prozvao Dživan, što je dalmatinski valjda nadimak za Ivana, Džive, Dživo i te baze, pa je ne'ako to polako evoluiralo u Dživdžan i slično tome. Nekako sam uvek imao simpatije prema malim beštijama, i bilo ih je uvek i oko škole, i po parkovima, i znali su da nadmudre i brojčano pobede golubove ko od šal... daj jebote, zašto ja ovo pričam.
Da, okej, volim ja vrapce, volim ja što su oni simbol ovog grada, i što su uveseljavali svaki grm svakog parka na svakom ćošku, ali vremena su se promenila i sve, trebalo bi da napravimo zvanične datume kada ćemo ih hraniti, graditi im kućice, i praviti masovne akcije bacanja mrvica tamo gde ih još ima, a ima ih po obodima. U centru ih je ponestalo za vreme Đilasa još, to kanda je koincidiralo onoj seči platana, ili šta god (jao dosta digresije), uglavnom, od tad ih viđamo znatno manje. Sve to stoji.
Sve jedno, tekst je apsolutno kriminalan. Ne služi ničemu osim da zaludnim babama i patetičnim gnjilama izmami koju suzu i natera ih da plačući kukaju za prohujalim vremenima, propalim vrednostima, zatvorenim kafanama, i bace kroz prozor još jednu kesu pravo u podzemni kontejner (hm, još jedna koincidencija). A i Cigana je manje otkako je Đilas... jebote, Đilas pa Đilas, zvučim kao funkcioner SNS, samo što su oni sad ok sa nji... (opet digresija, jebemuzeca)
Da ne dužim više - razumem ja da tabloid treba objavljuje stvari koje su bombastične, senzacionalističke i eventualno katastrofalističke, i da od toga osobe što to kucaju i smišljaju treba da jedu koju mrvu leba, ali postoji određena granica do koje ste zaštićeni kao vrsta, a posle kojih sledi odstrel. A grozno napisanih vesti ima na pretek. Ubijmo autore. Oduzmimo im sredstva rada.
Najveći biseri:
a) Beograd je jako opasno stanovište za mnoge pernate životinje (treba: stanište, ali valjda je životinjama teško i sa paradigmatske strane da opstanu u BG diskursu moći)
b) Priroda je surova i nemilosrdna... a problem njohovog odumiranja rasprostranio
(proširio se, rasprostrao, pa malo zastranio, lel?) se na čitav predeo Zapadne Evrope.
c) ...u jutranjim časovima, kada je mraz najjači, građani neretko pronađu smrznuto telo malenog kljunara. PA JEBOTE MI SMO U aUsTRALIJI, LITS FITCH SUM KRAKADYLES HIYAAA!
Jao, kako bih slatko otkaz dao za ovaj proser, pa jebem te u biologiju.
d) Niko ne vodi statistiku o tačnom broju ovih životinja, ali podatak koji kruži je da ih je svega
oko 5. 000 što je izuzetno mali broj. Na kojoj teritoriji? Gde kruži taj podatak i odakle je potekao? Ako niko ne vodi statistiku, zašto objavljivati to, i zašto, umesto da se kukumavči, ne predloži upravo nešto konstruktivno? Npr. akcija brojanja MALIH KLJUNJARA (ću vam pomognem, ima ih tačno 0 na teritoriji Beograda, a i Srbije, možda u nekoj privatnoj kolekciji)...
Ja moram da priznam da ja gajim jednu vrstu poštovanja prema Kuriru. Mislim da su oni vrlo dosledno govno od novina, i tome se mora odati dužno priznanje, ne variraju, a i imali su jedno vreme najgenijalniji nadrealni horoskop koji je pisao vrsni TobićTobić, ali manimo to. Ovo je onaj tip teksta koji prosto vrišti: NISMO IMALI O ČEMU DA PIŠEMO, VUČIĆUU. Ali dobro, našli su se i sagovornici, koji su svaki ponaosob, još nadrealniji od zamisli da se piše o nečemu tako njuzovskom kao što je ovo. Ne, ja ne verujem da ima ičeg suštinski hrišćanskog u činjenici da u gradskom prevozu, dok prolazite pored verskog objekta, činite znak krsta. Mislim da to ljudi rade iz različitih pobuda, ali ja kao psiholog ne mogu da se osetim pozvanim da dajem tako ,,duboke'' ocene o motivima ljudi koji to čine. Kao vernik koji je jedno vreme praktikovao tu rabotu, shvatio sam najednom da je u pitanju palanačka, magijska (ne okultna, već profana) praksica odagnavanja baksuza ili čega god, ravna tome da se pomerite s mesta, ili pljucnete da ne čuje zlo, ili izbegavate prolaženje ispod merdevina.
Reći da je sve to neverbalna komunikacija, je ista vrsta komentara kao kad bih ja rekao da je ovo što sam ja do sad napisao pisano štampanim slovima, koje su u radnoj verziji Times New Roman, a vama su tako malo čudna jer nisam vičan nekom baždarenju koda na blogu. Pobeda cirkularnog mišljenja i prosečnog subjekta podložnog koječemu.
I ja bih opet pitao, na kraju krajeva, ako već pišem tekst o ovome, kao dosledan konstruktivista, te ljude koji se krste, zašto to čine. Pa možda nešto od toga i upadne u kategoriju bogoljublja, a nešto u sujeverje, naviku, konformizam.
Dobro, dobrano sam se izasrao, bolje ovdek nego da zatrpavam komentarima sajtove koje niko ne čita, ovde definitivno niko ne čita. Šta?
Eto, taman da zatvorim sve, ali evo specijalno taze, nešto neverovatno, pobeda Jutarnjeg u zadnjim sekundama:
IDEM SE UB'T LJEPILOM ZA MUHE I SPAVAT U RIGOTINI
Reših eto, avaj, aman, da podelim par grozno/sjajnih članaka što ih pročitadoh pre kog minuta. Kolika koncentracija ljudske gluposti i patetike u svega tri teksta, majko moja, a zašto, videćete u prilogu. [jel ovo neki prion ušao u mene pa ne mogu da prestanem da jedem govna dok ne počne špica, a onda ubrzam]
1. Kako je to biti devica u 25. godini? (Blic Žena)
Kao izlečenog falimindžosa (tip A) ovaj tekst me je posebno ganuo, pogodio, u srce, u dušu, a i u crevo debelo. Lažem, samo u crevo debelo. Nije da ne delim saosećaj sa devojkama i momcima koji su iz ovih ili onih razloga ostali uskraćeni za snošaj u svojim ranim/srednjim/kasnim dvadesetim. Ali nekako osećam blag neizdrž u susretu sa meni lično poznatim redundantnim misaonim zahvatima koje te nekako dovedu u tu situaciju gde sve zakomplikuješ i pitaš se gde je zapelo. Ili, manje kenjaj, više proveravaj, pij packe, pij korpe, ili čukaj zicere, ili čekaj da ti se posreći, kao meni. No, to me već dovodi u stanje inspirisanosti i spremnosti da zvučim kao draga saveta, i tome se mora stati na kraj [jebemumater, da proverim ja moj nivo estrogena?]. Jer, ovaj tekst nije pisao neko ko ima iole kakvu sposobnost i spremnost da se stavi u poziciju drugoga, čak iako je možda, samo možda deo toga autobiografski. Možda grešim, ali ovo ,,zadovoljavate se sami'' je tako Hadžiočigledović PhD, da zavrežuje ignobela, no samo je vrh ledenog brega.
Najveći biseri u tekstu:
a) Ponekad ste mrzeli devojke u lepršavim haljinicama koje iz ruku nisu ispuštali telefone pune seksi poruka.
b) Majka je zabrinuta da se „igrate za drugi tim”, jer ste u životu imali samo tri dečka.
„Nisam lezbejka mama, po ko zna koji put ti govorim”.
2. Poslednji vrabac u Beogradu: Simbol prestonice polako odumire (Telegraf)
Kad sam bio mali, učitelj me je prozvao Dživan, što je dalmatinski valjda nadimak za Ivana, Džive, Dživo i te baze, pa je ne'ako to polako evoluiralo u Dživdžan i slično tome. Nekako sam uvek imao simpatije prema malim beštijama, i bilo ih je uvek i oko škole, i po parkovima, i znali su da nadmudre i brojčano pobede golubove ko od šal... daj jebote, zašto ja ovo pričam.
Da, okej, volim ja vrapce, volim ja što su oni simbol ovog grada, i što su uveseljavali svaki grm svakog parka na svakom ćošku, ali vremena su se promenila i sve, trebalo bi da napravimo zvanične datume kada ćemo ih hraniti, graditi im kućice, i praviti masovne akcije bacanja mrvica tamo gde ih još ima, a ima ih po obodima. U centru ih je ponestalo za vreme Đilasa još, to kanda je koincidiralo onoj seči platana, ili šta god (jao dosta digresije), uglavnom, od tad ih viđamo znatno manje. Sve to stoji.
Sve jedno, tekst je apsolutno kriminalan. Ne služi ničemu osim da zaludnim babama i patetičnim gnjilama izmami koju suzu i natera ih da plačući kukaju za prohujalim vremenima, propalim vrednostima, zatvorenim kafanama, i bace kroz prozor još jednu kesu pravo u podzemni kontejner (hm, još jedna koincidencija). A i Cigana je manje otkako je Đilas... jebote, Đilas pa Đilas, zvučim kao funkcioner SNS, samo što su oni sad ok sa nji... (opet digresija, jebemuzeca)
Da ne dužim više - razumem ja da tabloid treba objavljuje stvari koje su bombastične, senzacionalističke i eventualno katastrofalističke, i da od toga osobe što to kucaju i smišljaju treba da jedu koju mrvu leba, ali postoji određena granica do koje ste zaštićeni kao vrsta, a posle kojih sledi odstrel. A grozno napisanih vesti ima na pretek. Ubijmo autore. Oduzmimo im sredstva rada.
Najveći biseri:
a) Beograd je jako opasno stanovište za mnoge pernate životinje (treba: stanište, ali valjda je životinjama teško i sa paradigmatske strane da opstanu u BG diskursu moći)
b) Priroda je surova i nemilosrdna... a problem njohovog odumiranja rasprostranio
(proširio se, rasprostrao, pa malo zastranio, lel?) se na čitav predeo Zapadne Evrope.
c) ...u jutranjim časovima, kada je mraz najjači, građani neretko pronađu smrznuto telo malenog kljunara. PA JEBOTE MI SMO U aUsTRALIJI, LITS FITCH SUM KRAKADYLES HIYAAA!
Jao, kako bih slatko otkaz dao za ovaj proser, pa jebem te u biologiju.
d) Niko ne vodi statistiku o tačnom broju ovih životinja, ali podatak koji kruži je da ih je svega
oko 5. 000 što je izuzetno mali broj. Na kojoj teritoriji? Gde kruži taj podatak i odakle je potekao? Ako niko ne vodi statistiku, zašto objavljivati to, i zašto, umesto da se kukumavči, ne predloži upravo nešto konstruktivno? Npr. akcija brojanja MALIH KLJUNJARA (ću vam pomognem, ima ih tačno 0 na teritoriji Beograda, a i Srbije, možda u nekoj privatnoj kolekciji)...
3. Verujući ili pomodarstvo? Autobusi GSP kao crkva, sve više ljudi se krsti u njima (Kurir)
Ja moram da priznam da ja gajim jednu vrstu poštovanja prema Kuriru. Mislim da su oni vrlo dosledno govno od novina, i tome se mora odati dužno priznanje, ne variraju, a i imali su jedno vreme najgenijalniji nadrealni horoskop koji je pisao vrsni TobićTobić, ali manimo to. Ovo je onaj tip teksta koji prosto vrišti: NISMO IMALI O ČEMU DA PIŠEMO, VUČIĆUU. Ali dobro, našli su se i sagovornici, koji su svaki ponaosob, još nadrealniji od zamisli da se piše o nečemu tako njuzovskom kao što je ovo. Ne, ja ne verujem da ima ičeg suštinski hrišćanskog u činjenici da u gradskom prevozu, dok prolazite pored verskog objekta, činite znak krsta. Mislim da to ljudi rade iz različitih pobuda, ali ja kao psiholog ne mogu da se osetim pozvanim da dajem tako ,,duboke'' ocene o motivima ljudi koji to čine. Kao vernik koji je jedno vreme praktikovao tu rabotu, shvatio sam najednom da je u pitanju palanačka, magijska (ne okultna, već profana) praksica odagnavanja baksuza ili čega god, ravna tome da se pomerite s mesta, ili pljucnete da ne čuje zlo, ili izbegavate prolaženje ispod merdevina.
Reći da je sve to neverbalna komunikacija, je ista vrsta komentara kao kad bih ja rekao da je ovo što sam ja do sad napisao pisano štampanim slovima, koje su u radnoj verziji Times New Roman, a vama su tako malo čudna jer nisam vičan nekom baždarenju koda na blogu. Pobeda cirkularnog mišljenja i prosečnog subjekta podložnog koječemu.
I ja bih opet pitao, na kraju krajeva, ako već pišem tekst o ovome, kao dosledan konstruktivista, te ljude koji se krste, zašto to čine. Pa možda nešto od toga i upadne u kategoriju bogoljublja, a nešto u sujeverje, naviku, konformizam.
Dobro, dobrano sam se izasrao, bolje ovdek nego da zatrpavam komentarima sajtove koje niko ne čita, ovde definitivno niko ne čita. Šta?
Eto, taman da zatvorim sve, ali evo specijalno taze, nešto neverovatno, pobeda Jutarnjeg u zadnjim sekundama:
IDEM SE UB'T LJEPILOM ZA MUHE I SPAVAT U RIGOTINI
Нема коментара:
Постави коментар