. . .

Da li više vredim, ako uspem da... odgledam seriju, film i pročitam knjigu, u dahu, za dan. Da imam mišljenje. I da posedujem kritički osvrt na sve. Meni se neke stvari dopadaju, neke ne. I sada, tu nema ništa novo. Prazno govorenje. Pa zašto bi to išta o meni govorilo, dakle, to što sam nešto video, čuo, a verovatno ništa nisam istinski uradio s time. Koja je poenta činjenja koje te ne menja, koje je samo još jedan nepovezan ton na haotičnoj skali protoka vremena. Praznog protoka, u kome tvoje dirigovanje ne igra nikakvu ulogu. Postati dirigent svog odeljka života, valjda je u tome poenta. Upoznati orkestar, odnosa, uloga, značenja, jezika... nijansi.


. . .

Naći ono što radiš najbolje i dopustiti da te to ubije. Umreti u tom stanju najveće samopotvrde. Pa, barem sam ja tako video kraj Breaking Bad-a. Tu se javlja i ono pređašnje: ko se mača lati... Ali povrh svih grešaka, brkato se nameće - jedno mučno, muško, drsko stanovište, i to ne ,,tread lightly'', već ,,don't tread on me!''.

Kraj svih poniženja.

Koliko je to samo jedan pravi hepi end, o, da!

 A ne bi se tako na prvi pogled reklo.