Reših i ja nešto da prozborim o ovogodišnjim prostestima studenata. Ne mogu, a da se ne setim kako je to sve dramatično i veličanstveno izgledalo meni kao brucošu onomad, dok sam posmatrao tada još postojeći Socijalni front sa Medenicom, Kurepom i Trivuncem kako bodro dižu ogromne transparente i slikajući se za novine i svoje majspejs profile, dižu bunu na fakultetu našem Filozofskome. I divni, divni protesti, gde bi urlikali po prvi put osvešćeni protivu naše Vlade, ministra i svih postojećih čeda neoliberalnog monstruma koje nam je posadio neko drugi, uvek neko drugi. Do juče monarhista, pa evropejac, pa nešto sasvim neodređeno, počinjao sam da usvajam jedno novo lice, i jedan nov svetonazor. Možda ono sve što sam čuo ranije, moje crtanje obrazovog logoa po sveskama i pernicama, bila je jedna greška nedozrelog klinca. Možda ima smisla što zbore anarhisti i marksisti, komunisti i svi. Možda u tome ima neka nit koja je veća od bilo koje romantičarske patetike koju sam tako vrlo u sebi skrivao.
No, to nije imalo veze sa našim zahtevima. Kažem, našim, jer sam barem tada osećao da pripadam nekoj široj slici. Bilo je puno disonantnih tonova. Ja tu nisam mnogo mogao da ispratim. Da, palo mi je na pamet da se pridružim nekoj od struja. To je tad delovalo lako. Samo je trebalo čitati, pa... šta je sve trebalo čitati. Biti u toku sa hiljadu struja, pravaca, zanimljivih ideoloških rukavaca meni do tad nepoznate levice. Trockisti, meni je to bilo samo jedno vrlo maglovito stanovište... ma kakvo stanovište, jedva više od pojma kojim bi se prozivali u komunističkim filmovima. Nešto kao ,,neprijatelj naroda'' i . Ja za ovih 8 godina nisam čitao više od wikipedije, i ne nalazim se kadrim da takva stanovišta komentarišem. Hrabro je bilo uopšte što sam se pomerio sa pozicije vrlo neodređene u red nekakvog socijalizma, nekakve realne socijaldemokratije, koja je prema kapitalističkom sistemu kritična, i teži nečemu što je opšta socijalna pravda. Tada sam shvatio šta je komunizam. I postepeno sam se k njemu usmerio, bez potrebe da čitam Marksa, bez potrebe da bilo šta čitam. Javila mi se ta stara hrišćanska ideja, zajednice ljudi, bez hijerarhije. Pa, videh, i osnivači Komunističke partije su delom, i to većim bili hrišćanski socijalisti. Ne sme se to zanemariti. Taj moj bitan deo, bio je tu založen, i otud se povezao. Nikakav kralj, nikakav monarhizam, ni kult ličnosti, tu više nije mogao da stanuje. Ni Draža, ni Tito, niti bilo kakav nacionalizam. Valjda je bilo i krajnje vreme da se zaljubim u tu neku ideju, sve se nekako u pravo vreme složilo. I neke druge stvari, paralelno.
No da se vratimo vremenskom mašinom u sadašnjost. Bez potrebe da analiziram, i ove godine protestuju. Protestuju u moje ime, ime svakog studenta, ali prevashodno u ime svojih pojedinih zahteva. To su ta dva točka koja prete da se neusaglašenim kretanjem, stalno trvu i usporavaju borbu za zahteve. Ima ih stotinjak u zgradi fakulteta, i to je optimistično. Kad kažu stotinjak, znači da ih ima mnogo više. 2006 to je bila cifra od nekoliko desetina. Relativizacija kojoj pribegavaju i fakultet i univerzitet i svi, staro je oružje sistema protiv njegovih otrgnutih fragmenata.
Da skratim priču, jer nemam nameru da podelim išta više od ličnog utiska.
Smena generacija se zbi - gle - a legitimitet zahteva osta! Tek 8 godina prodje, uludo... studentarija se joste jedared buni, a vi se pitate gde su one poznate face... izgleda ne be to sve plodom njine maste i ega zednog revolucionarnog vodjstva. Ali nama, kojima je ionako sve jedno - mi smo odavno odustali od sebe i pristali na pravila igre. Nek oni koje je potkacio ovaj nagli zaokret rukovodecih Dungeon mastera naseg bolonjskoga kutka, samo klonu duhom i budu poput nas ostalih sto davno utonusmo u sivilo opste socijane camotinje. Bice sve, kad mi se smilostive drugi i oni u cijim je rukama odluka, ali sta bi mi na to rekao Fuko?
No, to nije imalo veze sa našim zahtevima. Kažem, našim, jer sam barem tada osećao da pripadam nekoj široj slici. Bilo je puno disonantnih tonova. Ja tu nisam mnogo mogao da ispratim. Da, palo mi je na pamet da se pridružim nekoj od struja. To je tad delovalo lako. Samo je trebalo čitati, pa... šta je sve trebalo čitati. Biti u toku sa hiljadu struja, pravaca, zanimljivih ideoloških rukavaca meni do tad nepoznate levice. Trockisti, meni je to bilo samo jedno vrlo maglovito stanovište... ma kakvo stanovište, jedva više od pojma kojim bi se prozivali u komunističkim filmovima. Nešto kao ,,neprijatelj naroda'' i . Ja za ovih 8 godina nisam čitao više od wikipedije, i ne nalazim se kadrim da takva stanovišta komentarišem. Hrabro je bilo uopšte što sam se pomerio sa pozicije vrlo neodređene u red nekakvog socijalizma, nekakve realne socijaldemokratije, koja je prema kapitalističkom sistemu kritična, i teži nečemu što je opšta socijalna pravda. Tada sam shvatio šta je komunizam. I postepeno sam se k njemu usmerio, bez potrebe da čitam Marksa, bez potrebe da bilo šta čitam. Javila mi se ta stara hrišćanska ideja, zajednice ljudi, bez hijerarhije. Pa, videh, i osnivači Komunističke partije su delom, i to većim bili hrišćanski socijalisti. Ne sme se to zanemariti. Taj moj bitan deo, bio je tu založen, i otud se povezao. Nikakav kralj, nikakav monarhizam, ni kult ličnosti, tu više nije mogao da stanuje. Ni Draža, ni Tito, niti bilo kakav nacionalizam. Valjda je bilo i krajnje vreme da se zaljubim u tu neku ideju, sve se nekako u pravo vreme složilo. I neke druge stvari, paralelno.
No da se vratimo vremenskom mašinom u sadašnjost. Bez potrebe da analiziram, i ove godine protestuju. Protestuju u moje ime, ime svakog studenta, ali prevashodno u ime svojih pojedinih zahteva. To su ta dva točka koja prete da se neusaglašenim kretanjem, stalno trvu i usporavaju borbu za zahteve. Ima ih stotinjak u zgradi fakulteta, i to je optimistično. Kad kažu stotinjak, znači da ih ima mnogo više. 2006 to je bila cifra od nekoliko desetina. Relativizacija kojoj pribegavaju i fakultet i univerzitet i svi, staro je oružje sistema protiv njegovih otrgnutih fragmenata.
Da skratim priču, jer nemam nameru da podelim išta više od ličnog utiska.
Smena generacija se zbi - gle - a legitimitet zahteva osta! Tek 8 godina prodje, uludo... studentarija se joste jedared buni, a vi se pitate gde su one poznate face... izgleda ne be to sve plodom njine maste i ega zednog revolucionarnog vodjstva. Ali nama, kojima je ionako sve jedno - mi smo odavno odustali od sebe i pristali na pravila igre. Nek oni koje je potkacio ovaj nagli zaokret rukovodecih Dungeon mastera naseg bolonjskoga kutka, samo klonu duhom i budu poput nas ostalih sto davno utonusmo u sivilo opste socijane camotinje. Bice sve, kad mi se smilostive drugi i oni u cijim je rukama odluka, ali sta bi mi na to rekao Fuko?
Нема коментара:
Постави коментар