Voleo je da pravi bolesne izraze lica, jedva da su i njega zasmejavali. Bili su puni jeze i neke potrebe da se ispune trenuci praznog hoda. I verovatno mu ne bi palo na pamet, ali druge ljude je ubacivao u stanje nervoze. Ako bi smo to stavili u prozne okvire, proizvodio je grozne izgovore za svoja stanja nestajanja iz svake razumne rubrike. Bio je jedan jednostavan plovak. Da, ne toliko osoba koliko plovak, kao udica za naivne, ali ne da bi ih u kakvu nevolju uvalio, nego da bi izigravao jedan zgodan ulov, iza kojeg sledi gorak ujed, koji osujeti i najmanje sujetne.
Ono, ogledanje, tu je i lebdi i on se sklanja iz te projekcije. Njegova je uloga da glumi glumatanje, kao lukavi veseljak koji i nema karte u svome rukavu. Nema nikakav rezervni plan. Samo pluta povrh mora inih anticipacija i smeje se glupavo, blefira.
I tu se jasno ukazuje koren svega. Oko po oko, jutarnja pospanost, zora uma, smiraj snova, stvarnost.
On ne voli da spava, jer je imao utisak da je sve mrtvo tada. Kad je bio mali, bojao se mraka. Bojao se iz razloga roditeljskih kazivanja, da te nateraju, ali nije li tome bilo i kakvih drugih elemenata iz kojih se sve ishodilo. Indukcija, da bi se na kraju stvorile kompleksnije strukture, one koje odgovaraju za njegovu dalju determinaciju.
Rekoh ,,jasno'', a prevarih te. Rekoh ,,zora'', a treba da krene poplava dijakritika. Pokret je blizu. Do sad sam se opirao.
A nek krene sve kako treba.
Živela Vukova ćirilica i Gajeva latinica, ČĆŽŠ i ĐĐĐ.
Ogledanje. Bolesni izrazi. Molim te, nasmej se. Ja... zar te ja ne činim srećnim? Vidi me, tako sam duhovit, tako sam radostan, klovn, zabavljač, kako sam samo smešan. Vidi, vidi, i ja se smejem sebi. Tako sam smehotresan, tako sam... jadan.
Da, udarite me u jaja milion puta, ja od vas ništa drugo ne tražim.
Tišina. Ćosić Dobrica je upao u kadar i zapalio celu paklu pokojničkih cigara, pardon, cigareta, marka Kamel. Još uveg ga se sećam kao juče da je bilo. Sad obojica skakućemo po jelisejsim poljima u Đure Jakšića u srpskoj verziji pakla ili čistilišta (to mu dođe isto posle 50 godina tvrde struje nečega što ste nazivali raznim imenima).
Tišina tamo. Tišina vamo. Zmaj Jova je upravo platio ruže koje je naručio od cigana što prose na onom svetu. I zagrizao još malo turske verzije girosa. Đulići, o uveoci, zaplaka, gledajući kako razvučeno grobljansko cveće i na onom svetu propada.
A ja, ko sam bio ja? Jesam li ja bio isto neki velikan u tom ,,sada, ovde, tamo'', sad barem, kad ti pišem. Ne, to Ja je bilo jedno, sa usnama od šećerne vune, i čupavim obrazima, glave ćelave kao balon, i prazne isto toliko. I to mora biti kako sam zamišljao da će biti, ranije. To je bio onaj klovn što je visio u babinoj sobi, užasan. Verujem da sam od njega imao noćne more, pa... sve dok nisam jedna od njih postao. Ili, čekaj, ne, to je ipak nešto drugo. Džindžerbred meeen?
Ono, ogledanje, tu je i lebdi i on se sklanja iz te projekcije. Njegova je uloga da glumi glumatanje, kao lukavi veseljak koji i nema karte u svome rukavu. Nema nikakav rezervni plan. Samo pluta povrh mora inih anticipacija i smeje se glupavo, blefira.
I tu se jasno ukazuje koren svega. Oko po oko, jutarnja pospanost, zora uma, smiraj snova, stvarnost.
On ne voli da spava, jer je imao utisak da je sve mrtvo tada. Kad je bio mali, bojao se mraka. Bojao se iz razloga roditeljskih kazivanja, da te nateraju, ali nije li tome bilo i kakvih drugih elemenata iz kojih se sve ishodilo. Indukcija, da bi se na kraju stvorile kompleksnije strukture, one koje odgovaraju za njegovu dalju determinaciju.
Rekoh ,,jasno'', a prevarih te. Rekoh ,,zora'', a treba da krene poplava dijakritika. Pokret je blizu. Do sad sam se opirao.
A nek krene sve kako treba.
Živela Vukova ćirilica i Gajeva latinica, ČĆŽŠ i ĐĐĐ.
Ogledanje. Bolesni izrazi. Molim te, nasmej se. Ja... zar te ja ne činim srećnim? Vidi me, tako sam duhovit, tako sam radostan, klovn, zabavljač, kako sam samo smešan. Vidi, vidi, i ja se smejem sebi. Tako sam smehotresan, tako sam... jadan.
Da, udarite me u jaja milion puta, ja od vas ništa drugo ne tražim.
Tišina. Ćosić Dobrica je upao u kadar i zapalio celu paklu pokojničkih cigara, pardon, cigareta, marka Kamel. Još uveg ga se sećam kao juče da je bilo. Sad obojica skakućemo po jelisejsim poljima u Đure Jakšića u srpskoj verziji pakla ili čistilišta (to mu dođe isto posle 50 godina tvrde struje nečega što ste nazivali raznim imenima).
Tišina tamo. Tišina vamo. Zmaj Jova je upravo platio ruže koje je naručio od cigana što prose na onom svetu. I zagrizao još malo turske verzije girosa. Đulići, o uveoci, zaplaka, gledajući kako razvučeno grobljansko cveće i na onom svetu propada.
A ja, ko sam bio ja? Jesam li ja bio isto neki velikan u tom ,,sada, ovde, tamo'', sad barem, kad ti pišem. Ne, to Ja je bilo jedno, sa usnama od šećerne vune, i čupavim obrazima, glave ćelave kao balon, i prazne isto toliko. I to mora biti kako sam zamišljao da će biti, ranije. To je bio onaj klovn što je visio u babinoj sobi, užasan. Verujem da sam od njega imao noćne more, pa... sve dok nisam jedna od njih postao. Ili, čekaj, ne, to je ipak nešto drugo. Džindžerbred meeen?
Нема коментара:
Постави коментар