Šeta mi se. Šeta mi se mnogo. Po onoj pešačkoj stazi u Pilota Mihajla Petrovića, između Vidikovca i Cerskog venca, tamo gde sam često prolazio kada bih išao u muzičku, i posle u srednju, na autobus. U pravcu sutona, tamo gde je duboki kontrast između tamnozelenog proplanka i narandžasto-crvene boje smiraja dana. No da li je to sve?
Sručio sam sebe u jedno komatozno stanje zadnjih dana. Ispio sam sve, jedem ujutro, pre spavanja, koje traje kratko, i budim se s glavoboljom.
Najzad smo uzeli da gledamo Breaking Bad. Svi hvale tu seriju, pa rekoh, vala došlo je vreme i na nas red. To tako nije dobro sročena rečenica. Ali mislim da treba da odustanem od toga. Čemu da se trudim, kad ima onih koji pišu daleko gore smeće.
Kako bilo, baš sjajna serija, onako mi je legla na keca. Taman da ne mislim o količini para koju ću morati da dam da bih slušao sve ... polagao, pardon, od sledećeg semestra.
A zapravo nisam ni hteo o tome da pišem u novom blogu. Prvo sam hteo nešto što se ticalo mog rođendana, koji je bio pre skoro nedelju dana. Klub 27. Eto mene, sad je vreme da se mre, a ja nisam ni Kurt Kobejn, ni Hendriks, ni Morison Džim, ni Džef Bakli (mada je on umro čini mi se kasnije, ali sam čitao sjajan tekst na tu temu, pa sam morao da ga pomenem).
No, taj naslov tu mora da stoji. Verovatno će biti jedan od onih u nizu sa oznakom pt. 1 ili vol.74. Eh, kako bih voleo da sam negde dogurao makar do vol.2 ili 3...
Ali staviću za sad jedno to idejno rešenje. Možda bude pesma, možda bude priča, mada moji blogovi nisu priče, oni su monolozi i trabunjanja, na koje imam pravo, i koje niko ne sme da mi zabrani da ih delim sa prazninom koji ovaj blog predstavlja. I tako me nervira to dvostruko shvatanje, šta je ,,post'' a šta ,,blog'', jer koga zabole.
Vodimo dvostruke živote kako god okreneš, devetostruke, ako malo bolje mućneš glavom.
Da sam barem čitao Fukoa, imao bih pravo. Da sam makar pipnuo Gurđijeva, osećao bih se lagodno. Da sam makar načeo Frojda, shvatio bih da sam ili da sam makar pogrešio. A ja sam se folirao sve te godine, uspešno. Enciklopedijsko znanje, to je kad znaš da definišeš sijaset pojmova, generalije, a ne znaš ništa da radiš s njima. Imao sam Trebješaninov rečnik psiholoških termina, a to je jedna dosta dobro uređena kupusara. S puno kontroverznih stavki, barem tako mi rekoše.
Barem tako mi rekoše, to mi je već usađena fraza. Ja se oslanjam na analogije i impresije. Moje znanje je satkano od impresija i neproverenih ubeđenja. Moj mozak, moj racio i moje stare frenološke sveske su zapuštene. Koji god model da prizovete, zovite prvo Bedlija da me upuca iz karabina ili automatske puške, jer moje postojanje je toliko već viđeno među milionima drugih.
Uspeo sam, o Bože, uspeo sam da se unizim gore od svake mediokritetske grozote, kojom se zgražavaju, i nije mi dosta. Jesam li spasen? Je li ovo traganje ono traganje za sudbinom vukodlaka (pitam se odakle mi sad to pade na pamet).
To je rad snova, zasnovan na unutarnjem siromaštvu značenja, i manjkom logičkih veza.
Valjda bi to tako oni rekli.
Ja sam rekao svoje.
Nisi.
Jesam.
Nisi.
Gde smo ono stali? A da, Breaking Bad, kakva serija, kakva SERIJETINA, nisam toliko uživao u toj formi od Sopranovih, jes, dobar je bio u početku GoT, iako su se transformisali u jedno prebudženo govno, relativno zabavni bili Vikinzi (mada s preglupo prekrojenom istorijskom pozadinom), lepo što ih daju na RTS-u, a ova nasa renesansa 90ih nas sa Prijateljima i Srećnim ljudima nas je potpuno preporodila, taman se nadovezalo na Modern Family i svakodnevne katastrofe.
Sledeće bi trebalo da bude na redu da uzmem da skidam Community, Big Bang, i Fringe. Čisto, da markiram područja oko kojih ću narednih meseci da oklevam. Kad mi treba neko drugi da me organizuje tako mi i treba...
W
A
T
Ok, gotovo za sada, spavanjac.
Sručio sam sebe u jedno komatozno stanje zadnjih dana. Ispio sam sve, jedem ujutro, pre spavanja, koje traje kratko, i budim se s glavoboljom.
Najzad smo uzeli da gledamo Breaking Bad. Svi hvale tu seriju, pa rekoh, vala došlo je vreme i na nas red. To tako nije dobro sročena rečenica. Ali mislim da treba da odustanem od toga. Čemu da se trudim, kad ima onih koji pišu daleko gore smeće.
Kako bilo, baš sjajna serija, onako mi je legla na keca. Taman da ne mislim o količini para koju ću morati da dam da bih slušao sve ... polagao, pardon, od sledećeg semestra.
A zapravo nisam ni hteo o tome da pišem u novom blogu. Prvo sam hteo nešto što se ticalo mog rođendana, koji je bio pre skoro nedelju dana. Klub 27. Eto mene, sad je vreme da se mre, a ja nisam ni Kurt Kobejn, ni Hendriks, ni Morison Džim, ni Džef Bakli (mada je on umro čini mi se kasnije, ali sam čitao sjajan tekst na tu temu, pa sam morao da ga pomenem).
No, taj naslov tu mora da stoji. Verovatno će biti jedan od onih u nizu sa oznakom pt. 1 ili vol.74. Eh, kako bih voleo da sam negde dogurao makar do vol.2 ili 3...
Ali staviću za sad jedno to idejno rešenje. Možda bude pesma, možda bude priča, mada moji blogovi nisu priče, oni su monolozi i trabunjanja, na koje imam pravo, i koje niko ne sme da mi zabrani da ih delim sa prazninom koji ovaj blog predstavlja. I tako me nervira to dvostruko shvatanje, šta je ,,post'' a šta ,,blog'', jer koga zabole.
Vodimo dvostruke živote kako god okreneš, devetostruke, ako malo bolje mućneš glavom.
Da sam barem čitao Fukoa, imao bih pravo. Da sam makar pipnuo Gurđijeva, osećao bih se lagodno. Da sam makar načeo Frojda, shvatio bih da sam ili da sam makar pogrešio. A ja sam se folirao sve te godine, uspešno. Enciklopedijsko znanje, to je kad znaš da definišeš sijaset pojmova, generalije, a ne znaš ništa da radiš s njima. Imao sam Trebješaninov rečnik psiholoških termina, a to je jedna dosta dobro uređena kupusara. S puno kontroverznih stavki, barem tako mi rekoše.
Barem tako mi rekoše, to mi je već usađena fraza. Ja se oslanjam na analogije i impresije. Moje znanje je satkano od impresija i neproverenih ubeđenja. Moj mozak, moj racio i moje stare frenološke sveske su zapuštene. Koji god model da prizovete, zovite prvo Bedlija da me upuca iz karabina ili automatske puške, jer moje postojanje je toliko već viđeno među milionima drugih.
Uspeo sam, o Bože, uspeo sam da se unizim gore od svake mediokritetske grozote, kojom se zgražavaju, i nije mi dosta. Jesam li spasen? Je li ovo traganje ono traganje za sudbinom vukodlaka (pitam se odakle mi sad to pade na pamet).
To je rad snova, zasnovan na unutarnjem siromaštvu značenja, i manjkom logičkih veza.
Valjda bi to tako oni rekli.
Ja sam rekao svoje.
Nisi.
Jesam.
Nisi.
Gde smo ono stali? A da, Breaking Bad, kakva serija, kakva SERIJETINA, nisam toliko uživao u toj formi od Sopranovih, jes, dobar je bio u početku GoT, iako su se transformisali u jedno prebudženo govno, relativno zabavni bili Vikinzi (mada s preglupo prekrojenom istorijskom pozadinom), lepo što ih daju na RTS-u, a ova nasa renesansa 90ih nas sa Prijateljima i Srećnim ljudima nas je potpuno preporodila, taman se nadovezalo na Modern Family i svakodnevne katastrofe.
Sledeće bi trebalo da bude na redu da uzmem da skidam Community, Big Bang, i Fringe. Čisto, da markiram područja oko kojih ću narednih meseci da oklevam. Kad mi treba neko drugi da me organizuje tako mi i treba...
W
A
T
Ok, gotovo za sada, spavanjac.
Нема коментара:
Постави коментар