H.N.V.

Nema više ispita nad kojima bih kukao.
Kao onomad kad sam pisao ono, kad mi je pisala.
Prvi put, da, ima već četiri godine!
Kada sam noge vukao po snegu, Simina.
I kad me je pitao da li mu je dozvoljeno.
Ma putuj igumane! Nego! Što pitaš?
Ničeg tu nema!
A na slikama se vidi da sam se kidao.
Ne nad njom, ne nad njima, nego nad sobom, ko zna zašto.
Valjda zato što nisam verovao da je moguće.
Prokleto zlo decembarsko, krasno.

Preusmerenje fokusa usledilo kratko,
Očajavanje nad ispitima i sličnim floskulama.
A onda ona mi je pisala, niotkuda, delovala luda.
Ma potpuno!
Simpatično mi je bilo, i neshvatljivo.
To je ta količina potrebnog fidbeka.
Nije li to od piva, ili čega?
Nismo se upoznali odmah... ali do toga je došlo na vreme.
Moralo je doći, ubrzo.
Da ne skrećem s teme...

I sad joj pišem pesmu za laku noć.
I dobro jutro.
I 2015. novih godina sledećih.
Za nas dve zvečke u vasioni, dve mečke...

Ne, samo još dva koraka i odričem se prvobitnog prezupča.
Tema je bila reč, ali je odveć preterano rabljena...

I sve je tako veselo, u odnosu na pre.
Kad samo setim se, kako samo hrabro deluje ovo novo vreme.
Ili samo plutam na talasu hipomanije.

Spavajmo u kazanu boranije.
Ili u sosu od brusnice.
Mi smo ćuretina
Od dve kile.
I plivamo u krumpirastom moru zlaćanom.