Obećao sam ti da ću čitati Fukoa, nešto o upravljanju sobom. Da, to je bila neka njegova knjiga... o disciplinovanju. Da, rađanje... ne, ,,Hermeneutika subjekta''. Mislim da sam zašao duboko u vode kojima ne pripadam.
Obećao sam ti da ću da savladam par stvari.
Pre svega, da ću napisati one pesme
o devet
decembara?
To bi bilo lepo.
To bi bilo korisno.
Inače ode mast u propast.
A zašto baš mast? Osim
što se rimuje...
Pržim se na masti (od) pamtiveka.
Ja se previše opterećujem redom, biće da je to. Biće da sam, sasvim sigrno, već duboko zaglibljen u maslo svojih neproceđenih ideja. A treba mi sito, treba mi cediljka. Treba mi nešto da se rešim viška, tog suvišnog, tog skorelog, što se lepi, po zvučanju, po nagoveštajima.
Jer, već dugo gledam u pozadine. Jer, već dugo zagledam te viškove viškova na svakom mestu. I prija mi, i ne prija, jer se zagledan izgubim posred osovine. Volim njene idealne krofne s makom. Izgubim vreme. Ideacija je neka reč koja se gubi put pučine. Mrmoljenje.
Vaskrsavam sedmog dana, ne trećeg, kada svo smeće ispliva. I ja s njim. I suđeno mi biva. Jer tako, kafkijanski, ja sam odlučio. A to ja, sastavljeno je iz zjala drugih ja kojih ja trenutno nisam svestan. A ona su svuda. I zure, sasvim nemo. Jer, sve su već rekle, te zle hude suđaje. Šta bi drugo mogli zboriti za trpezom. Kanda su izgustirana već sva jela i predjela. No, sve je stvar izbora, kao što neko jednom reče. Čak i ako si Jozef K. Sistem te ne guta, ti biraš da budeš progutan. Va vjeke.
Nakon blagoutrobenija valja porazmisliti o značenjima. Mene za to sad baš briga.
Jako sigurno ću prilesti postelji i zagrliti te, kao da nije ništa.
Kažeš mi, smoždena od umora da ugasim taj računar.
Kao da od danas nemam više 32 zuba, već 31.
Jedan ko nijedan. Lepo kaže naš narod.
Bulazni, kao i uvek, ali neka ga.
I ja sam bio neko Ja...
...koje je zanemelo...
...od umora.
Obećao sam ti da ću da savladam par stvari.
Pre svega, da ću napisati one pesme
o devet
decembara?
To bi bilo lepo.
To bi bilo korisno.
Inače ode mast u propast.
A zašto baš mast? Osim
što se rimuje...
Pržim se na masti (od) pamtiveka.
Ja se previše opterećujem redom, biće da je to. Biće da sam, sasvim sigrno, već duboko zaglibljen u maslo svojih neproceđenih ideja. A treba mi sito, treba mi cediljka. Treba mi nešto da se rešim viška, tog suvišnog, tog skorelog, što se lepi, po zvučanju, po nagoveštajima.
Jer, već dugo gledam u pozadine. Jer, već dugo zagledam te viškove viškova na svakom mestu. I prija mi, i ne prija, jer se zagledan izgubim posred osovine. Volim njene idealne krofne s makom. Izgubim vreme. Ideacija je neka reč koja se gubi put pučine. Mrmoljenje.
Vaskrsavam sedmog dana, ne trećeg, kada svo smeće ispliva. I ja s njim. I suđeno mi biva. Jer tako, kafkijanski, ja sam odlučio. A to ja, sastavljeno je iz zjala drugih ja kojih ja trenutno nisam svestan. A ona su svuda. I zure, sasvim nemo. Jer, sve su već rekle, te zle hude suđaje. Šta bi drugo mogli zboriti za trpezom. Kanda su izgustirana već sva jela i predjela. No, sve je stvar izbora, kao što neko jednom reče. Čak i ako si Jozef K. Sistem te ne guta, ti biraš da budeš progutan. Va vjeke.
Nakon blagoutrobenija valja porazmisliti o značenjima. Mene za to sad baš briga.
Jako sigurno ću prilesti postelji i zagrliti te, kao da nije ništa.
Kažeš mi, smoždena od umora da ugasim taj računar.
Kao da od danas nemam više 32 zuba, već 31.
Jedan ko nijedan. Lepo kaže naš narod.
Bulazni, kao i uvek, ali neka ga.
I ja sam bio neko Ja...
...koje je zanemelo...
...od umora.
Нема коментара:
Постави коментар