U stanju si opovrgnuti nekog samo zato što piše ili priča nešto o čemu ti se ne govori.
Ne: opovrgnuti, već: odbaciti. Kao argument, kao... fali mi reč. Mnogo često mi fali odgovarajuća reč.
U stanju si da odbiješ svaku vrstu iskustva koja se ne uklapa u tvoj kruti svetonazor.
Jer povlačiš paralele, za tebe su to kule od karata. Automatski jedna stvar povlači drugu. Konstelatorno, posledično. Nekako, to su kruta pravila, i dovodeći ih u pitanje, samo srljamo u nova razočarenja. Biće da je tako.
Biće da to sve tako mora. Neko ko je religiozan, verovatno je i zatucan, pa verovatno i neobrazovan, ili barem ne dovoljno pametan, jer pamet podrazumeva apsolutnu kritičnost. Barem ona veća količina pameti. Samo da dam primer koji me je inspirisao na razmišljanje. Ili: neko ko je ateista, verovatno je vrlo human, altruističan samim tim, voli životinje, prezire neargumentovane rasprave, meditira, voli muziku, da ide na žurke, da bude sklon vegeterijanstvu, da se opija, da se ubije od alkohola, ali generalno je fina osoba. To je opet, ne netačno, nego jedna vrsta uopštavanja na osnovu jednog konstrukta. Sve to dajem kao primer, a bilo bi bolje da se oslonim na izvore. Keli me proganja u snovima. I svi ostali gorostasi misli na čijim plećima valjam dospeti tamo... gde valjam dospeti.
A pokušavam da venčam te dve stvari u sebi, iako mi korolar o fragmentaciji dopušta suprotno: biti konstruktivista i biti hrišćanin. Uvek sam bio sklon sinkretizmu, još od malih nogu. Sećam se svoje prve fascinacije budizmom, mislim da sam imao desetak godina, i bio je neki film koji je govorio o reinkarnaciji nekog tibetanskog lame, u više pravaca. Priča o Budi mi se činila zanimljivom paralelom hrišćanske priče o Spasitelju. I tada još nisam dovoljno uviđao razlike. Na Pinku su išle emisije smutnog sadržaja, tada su bili aktuelni programi sa magovima i čarobnjacima, vidovitim čudacima, guruima nju ejdža među Srbima, i drugim malim privrednicima. Sećam se da sam tu verovatno prvi put čuo za celu tu famu oko Kroulija, Teleme, i vanzemaljskih inteligencija. Sve u svemu, dovoljno sam bio zelen da ti sadržaji počnu da se lepe na mene. Kasnije sam ih polako pročišćavao, što sam više uranjao u suštinu stvari. ,,Suštinu'' bih ovde uzeo u vrlo opštem pogledu. Postalo mi je jasnije šta znači biti hrišćanin, ne toliko blagodareći veronauci, koliko mom ličnom interesovanju i čitanju enciklopedijskih štiva, i tu i tamo nečeg obimnijeg.
Stoga, jasnije mi je bilo kakve granice postoje između religija. I koje su one zajedničke odlike. I opet, u sebi gajim tu potrebu za premošćenjem, za višeglasjem koje peva jedan skladan akord. Ako treba da se odredim danas, rekao bih da sam hrišćanski humanista, pravoslavne veroispovesti, anarhokomunista bez daljne odrednice i precizne platforme, ne preterano probirljivi svaštojed, psiholog i konstruktivista u profesionalnom pogledu.
Ne znam zašto sam pisao ove redove, ali biće da napokon sazreva berba od pre godinu dana. Vredi započeti blog.
Ne: opovrgnuti, već: odbaciti. Kao argument, kao... fali mi reč. Mnogo često mi fali odgovarajuća reč.
U stanju si da odbiješ svaku vrstu iskustva koja se ne uklapa u tvoj kruti svetonazor.
Jer povlačiš paralele, za tebe su to kule od karata. Automatski jedna stvar povlači drugu. Konstelatorno, posledično. Nekako, to su kruta pravila, i dovodeći ih u pitanje, samo srljamo u nova razočarenja. Biće da je tako.
Biće da to sve tako mora. Neko ko je religiozan, verovatno je i zatucan, pa verovatno i neobrazovan, ili barem ne dovoljno pametan, jer pamet podrazumeva apsolutnu kritičnost. Barem ona veća količina pameti. Samo da dam primer koji me je inspirisao na razmišljanje. Ili: neko ko je ateista, verovatno je vrlo human, altruističan samim tim, voli životinje, prezire neargumentovane rasprave, meditira, voli muziku, da ide na žurke, da bude sklon vegeterijanstvu, da se opija, da se ubije od alkohola, ali generalno je fina osoba. To je opet, ne netačno, nego jedna vrsta uopštavanja na osnovu jednog konstrukta. Sve to dajem kao primer, a bilo bi bolje da se oslonim na izvore. Keli me proganja u snovima. I svi ostali gorostasi misli na čijim plećima valjam dospeti tamo... gde valjam dospeti.
A pokušavam da venčam te dve stvari u sebi, iako mi korolar o fragmentaciji dopušta suprotno: biti konstruktivista i biti hrišćanin. Uvek sam bio sklon sinkretizmu, još od malih nogu. Sećam se svoje prve fascinacije budizmom, mislim da sam imao desetak godina, i bio je neki film koji je govorio o reinkarnaciji nekog tibetanskog lame, u više pravaca. Priča o Budi mi se činila zanimljivom paralelom hrišćanske priče o Spasitelju. I tada još nisam dovoljno uviđao razlike. Na Pinku su išle emisije smutnog sadržaja, tada su bili aktuelni programi sa magovima i čarobnjacima, vidovitim čudacima, guruima nju ejdža među Srbima, i drugim malim privrednicima. Sećam se da sam tu verovatno prvi put čuo za celu tu famu oko Kroulija, Teleme, i vanzemaljskih inteligencija. Sve u svemu, dovoljno sam bio zelen da ti sadržaji počnu da se lepe na mene. Kasnije sam ih polako pročišćavao, što sam više uranjao u suštinu stvari. ,,Suštinu'' bih ovde uzeo u vrlo opštem pogledu. Postalo mi je jasnije šta znači biti hrišćanin, ne toliko blagodareći veronauci, koliko mom ličnom interesovanju i čitanju enciklopedijskih štiva, i tu i tamo nečeg obimnijeg.
Stoga, jasnije mi je bilo kakve granice postoje između religija. I koje su one zajedničke odlike. I opet, u sebi gajim tu potrebu za premošćenjem, za višeglasjem koje peva jedan skladan akord. Ako treba da se odredim danas, rekao bih da sam hrišćanski humanista, pravoslavne veroispovesti, anarhokomunista bez daljne odrednice i precizne platforme, ne preterano probirljivi svaštojed, psiholog i konstruktivista u profesionalnom pogledu.
Ne znam zašto sam pisao ove redove, ali biće da napokon sazreva berba od pre godinu dana. Vredi započeti blog.
Нема коментара:
Постави коментар