Mi smo mladi, nedovršeni umovi koji lutaju na putanji muškosti. Naša vrsta pati od površnosti, slepe prikovanosti za ekran, i manjka volje.
Rogobatne nam floskule slepljuju um i mi lebdimo, parazitiramo, meditiramo, sviramo u najstariji srpski instrument i defilujemo po našim izmaštanim kraljevstvima i knežinama, terorišući sebe i sve oko sebe manjkom pomaka i stvarnog podviga, ali avaj, što bi rekao Šerbedžija u filmu o Banoviću Strahinji - ko će sebe razumeti. Psiholozi kao struka postoje tek vek i po, da ne računamo ono sedenje u fotelji vekovima pre, ali razlog više da nam se frustracije utrostruče jeste to famozno ,,naše doba'', ,,ono nikad nije bilo'', gde su sad te ,,praaave vrednosti'' i slične pizdarije.
Doktor psihologije se žali na ovo današnje postmoderno vreme, i konkretno, na tu pošast dostupnosti svakojakih zapreka normalnom razvoju mladih mužjaka - igara, pornografije, distraktora svakojakih što obećavaju trenutno zadovoljenje (čak postoje i dokazi, vele kolege iz kognitivnih neuronauka, neurološki zasnovani, transmiteri su tu u pravom bućkurišu). Čorba u glavi koja nastaje od prekomerne izloženosti tim trenutnim zaslađivačima našeg dopaminergičkog sustava, vodi modenog muškarca u propast puno goru od alkohola i drugih, tradicionalno muških poroka. Mi, pak, nismo kadri tome još da se usprotivimo, ali se bojimo da iza svega toga stoje pojednostavljenja, i skraćenice, koje prete da popune još jedno novo izdanje DSM-a. Ako sam i ja deo populacije, onda ću biti srećan, ponosan čak, da ponesem žig te pripadnosti i odgovorno uzimam dnevne doze kog god neurostimulativnog suplementa koji će nadomestiti tu dasku mi u glavi, i koji će otkloniti neželjeno, a uglaviti poželjno i učinkovito, pa makar uz nužne neprijatne nus-pojave, ali jebiga, ne može sve, s tabletom i dve, što bi rekao Pesnik.
Klub anonimnih falimindžosa - netoholičara - pornofila - gejmera. Valjalo bi zasnovati, samo da nije onlajn platforma, jer gde nas sve to vodi? Sve se to savršeno uklapa. Još kad bi neko našao ključ izlaska iz kazamata. Ovo se ne da prekinuti tako lako. A možda je Džordž ipak bio preveliki optimista, ili se mi samo zavaravamo da smo u ćorsokaku?
Rogobatne nam floskule slepljuju um i mi lebdimo, parazitiramo, meditiramo, sviramo u najstariji srpski instrument i defilujemo po našim izmaštanim kraljevstvima i knežinama, terorišući sebe i sve oko sebe manjkom pomaka i stvarnog podviga, ali avaj, što bi rekao Šerbedžija u filmu o Banoviću Strahinji - ko će sebe razumeti. Psiholozi kao struka postoje tek vek i po, da ne računamo ono sedenje u fotelji vekovima pre, ali razlog više da nam se frustracije utrostruče jeste to famozno ,,naše doba'', ,,ono nikad nije bilo'', gde su sad te ,,praaave vrednosti'' i slične pizdarije.
Doktor psihologije se žali na ovo današnje postmoderno vreme, i konkretno, na tu pošast dostupnosti svakojakih zapreka normalnom razvoju mladih mužjaka - igara, pornografije, distraktora svakojakih što obećavaju trenutno zadovoljenje (čak postoje i dokazi, vele kolege iz kognitivnih neuronauka, neurološki zasnovani, transmiteri su tu u pravom bućkurišu). Čorba u glavi koja nastaje od prekomerne izloženosti tim trenutnim zaslađivačima našeg dopaminergičkog sustava, vodi modenog muškarca u propast puno goru od alkohola i drugih, tradicionalno muških poroka. Mi, pak, nismo kadri tome još da se usprotivimo, ali se bojimo da iza svega toga stoje pojednostavljenja, i skraćenice, koje prete da popune još jedno novo izdanje DSM-a. Ako sam i ja deo populacije, onda ću biti srećan, ponosan čak, da ponesem žig te pripadnosti i odgovorno uzimam dnevne doze kog god neurostimulativnog suplementa koji će nadomestiti tu dasku mi u glavi, i koji će otkloniti neželjeno, a uglaviti poželjno i učinkovito, pa makar uz nužne neprijatne nus-pojave, ali jebiga, ne može sve, s tabletom i dve, što bi rekao Pesnik.
Klub anonimnih falimindžosa - netoholičara - pornofila - gejmera. Valjalo bi zasnovati, samo da nije onlajn platforma, jer gde nas sve to vodi? Sve se to savršeno uklapa. Još kad bi neko našao ključ izlaska iz kazamata. Ovo se ne da prekinuti tako lako. A možda je Džordž ipak bio preveliki optimista, ili se mi samo zavaravamo da smo u ćorsokaku?
Нема коментара:
Постави коментар