Strah nije i neće biti moj dalji Gospodar, samo privremeni suveren, kome je u načelu briga za druge, i tuđa briga usađena da bi se pokorilo preostalo vreme. Privremenost straha je kao i privremenost patnje. Srce bridi, poskakuje, staje i trči. I nije važno kada će, nego da li možeš to da prihvatiš. No, nije na tebi da kažeš da li je strah opravdan. Oko tebe lete sitni zrikavci savesti i nadaju se da ćeš se makar tu pokajati za sve svoje grehe. U neverici, škiljiš, i opet, tražiš neki oproštaj, neku utehu. I negde se tu, nečujno, ušunja kraj. I da li je to zapravo kraj? Mi ne počinjemo tamo gde mislimo da počinjemo. Rođenje nije početak, a to nije ni začeće. Nije ni pomisao naših roditelja o nama. Nije ni kad se u ljude formiramo. Počinjemo u jeziku, odavno, izvajani u blatu jezika, od nemuštih slogova, od gromova, od brundanja zemlje, od urlika bezdana, od bola stvaranja, počinjemo odvajkada, i vraćamo se, u istu patnju, da bismo se opet rađali, iznova i iznova. Niko od nas nije od juče, pa nisam ni ja. Ovde smo predugo da bismo se vezali samo za ovu plot...

Moram nastaviti da živim, sa onim srcem koje imam, i za stvari koje vredi, voleti, živeti. I dalje se ponekad setim smrti, i to mora biti da je to dno koje te taman toliko odbije da se pokreneš, i kaješ se zbog vremena, protraćenog. No, teško mi je da se setim obećanja da to nije definitivan kraj, samo kraj jednog sebe i jedne patnje, smrt u svakom slučaju, kao apsolutna granica, ni ne postoji. Postoji strah, postoji svojatanje tela, svojatanje duha, i svojatanje egzistencije, a zapravo je i cilj da se rasparča i kaže, na kraju: tog ,,mene'' nikada ni bilo nije, i da se bude - budan. Da se bdi u mirnom. Da se poigrava nad vodom i plamenom. Da se tiho izdvoji iz svih obračuna i sukobljavanja, svih protivrečnosti i svih bitaka. Da se bude Van. I s Tobom, zauvek. Da se bude ono Drugo. Ona Druga. Da se bude Jedno u Dvome.

Nema kraja života. Postoji samo kraj patnje.