Jutros me je pitala majka šta mi je tema rada. Više ne apdejtujem blog jer verujem da je do mog. Rekao sam joj: mama, probudio sam se još pre dva sata, što je bila laž, jer sam nastavio da spavam. Ali zvonjava telefona me je svakako probudila, zvuk budilnika, zvuk alarma. Voleo bih da zagalamim, ali samo bih se zakašljao dodatno. Svaki dan sam gripozan, iako je moj grip samo jedno zapaljence, jedan manjak volje, jedna malaksalost duha, neurastenično demonče koje gricka nokte i kuka iz ugla sobe na mene nemuštim jezikom.
Zvuk budilnika, zvuk alarma, larma, galama.
Voleo sam da ponavljam koliko ima sinonima koje bih mogao da iskoristim jednog dana kada mi presuše resursi unutar glave. Lakše spavam kada pišem. Lakše spavam kada znam da sam uradio nešto za sebe. Imao sam seansu sa mlađom verzijom sebe, jednom, ne bi bilo etički, ni ljudski da ti otkrivam detalje, dragi Loše Imenovani Dnevniče, ali počinjem da verujem da mi Vaseljena uzvraća svim silama i vrlo ljutito, baš onoliko koliko sam zaslužio. I nije bitno da li je šta dobro ili zlo, bitno je da je snažno, bitno da su posledice kobne, na koncu.
Mama, probudio sam se, ali ne mogu da ustanem.
Tata je rekao da će doći, a ja stalno odlažem to za mesec dana. Svaki mesec je taj. Ja sam taj, koji odlaže dolazak samog sebe na mesto koje je sebi obećao, da zasluži. Svakog dana je taj dan. Kao dan mrmota. Ti si me grdila zilion puta, i zilion puta sam se osećao isto, samo sam malo više nem nego prošli put, a onda me ponekad neki vihor podigne, pa budem ljut, ili ponosan, ili ponesen nekom unutarnjom vedrinom i počnem da maštam, da verujem, da želim da verujem da mogu - da - da mogu sve da obavim u dogledno vreme, i onda se tako, ponesen tom vedrinom, sav savcit rasplinem, i polačke propadnem na isto ono lepljivo dno na kome sam bio do malopre. Verujem da tu još ima da se radi, ali listovi nemaju ruke da me odvrate. Ti nisi dužna moj teret da nosiš, ali hvala ti što si i dalje tu. Za neke stvari nema naučnog objašnjenja, prosto su supernaturalne.
Zvuk budilnika, zvuk alarma, larma, galama.
Voleo sam da ponavljam koliko ima sinonima koje bih mogao da iskoristim jednog dana kada mi presuše resursi unutar glave. Lakše spavam kada pišem. Lakše spavam kada znam da sam uradio nešto za sebe. Imao sam seansu sa mlađom verzijom sebe, jednom, ne bi bilo etički, ni ljudski da ti otkrivam detalje, dragi Loše Imenovani Dnevniče, ali počinjem da verujem da mi Vaseljena uzvraća svim silama i vrlo ljutito, baš onoliko koliko sam zaslužio. I nije bitno da li je šta dobro ili zlo, bitno je da je snažno, bitno da su posledice kobne, na koncu.
Mama, probudio sam se, ali ne mogu da ustanem.
Tata je rekao da će doći, a ja stalno odlažem to za mesec dana. Svaki mesec je taj. Ja sam taj, koji odlaže dolazak samog sebe na mesto koje je sebi obećao, da zasluži. Svakog dana je taj dan. Kao dan mrmota. Ti si me grdila zilion puta, i zilion puta sam se osećao isto, samo sam malo više nem nego prošli put, a onda me ponekad neki vihor podigne, pa budem ljut, ili ponosan, ili ponesen nekom unutarnjom vedrinom i počnem da maštam, da verujem, da želim da verujem da mogu - da - da mogu sve da obavim u dogledno vreme, i onda se tako, ponesen tom vedrinom, sav savcit rasplinem, i polačke propadnem na isto ono lepljivo dno na kome sam bio do malopre. Verujem da tu još ima da se radi, ali listovi nemaju ruke da me odvrate. Ti nisi dužna moj teret da nosiš, ali hvala ti što si i dalje tu. Za neke stvari nema naučnog objašnjenja, prosto su supernaturalne.
Нема коментара:
Постави коментар