Okrećem novu stranu priče, novu stranu sebe, Sunce sija jako, ono je nemilosrdno. Posadi vence na moj spomenik, ja više nisam tu. Ono moje nasledstvo, ono moje pretvaranje, moje pretenzije na status, moj venac žrtve, ja ga više ne nosim. Taj pathos, to svođenje jedno na drugo, to bekstvo od sramote, i poricanje od krivice, ja više ne želim. Jad mraka mi je dovoljan za sebe. Moje srce tupo udara, još malo mu je ostalo, i ja mu ne želim više to pričinjavati. Okrećem novu stranu knjige, okrećem novo lice. Jer, sve je ono pre nestvarno delovalo. Samo znam da te volim, zbog toga je vredno živeti. Za novu stranu života, u jedinoj prilici da dišem. Evo, ecce homo, živim, na slavu i pod slavom Sunca koje sja tako jako i tako gordo, da nemam pravo da propustim još jednu priliku. Da postanem nešto novo, i nešto više.
Нема коментара:
Постави коментар