Oko tvoje glave kruže Veljača i Ožujpad. Tri meseca boga Marsa, i Kolindin sveti tamjan, spakovan u brendirano pakovanje. Između dve lepinje se nalaziš ti, i Tri mudraca koja ti poklanjaju svu pažnju ovog sveta. Tako je barem zamisao bila, nisam siguran da si na to pomislila. Verujem pak, da ćeš razumeti znak koji sam tako lepo upisao u kružnicu, obojenu u sivo-plavo. Vatrica gori u kaminu, i ti se slatko smeješ mojim izlomljenim staklima. Moje dogodovštine te raduju. Rado me opomeneš kad pogrešim u nekim rečenicama. Zviždimo.
Zviždimo kao zviždukave žabice u povečerju. Nema tih zidova, pak, koje nismo u stanju preskočiti i napuniti trbuhe popalim gloginjama i natrulim džanjama, što su napravile pravi pravcijati tepih od voćnih istečenija po putu. Recitujem ti stihove koje nisam nikad pre toga čitao, ni sricao. Nisam ništa video od plavetnila mog spokojstva, za malo me đonovi ne nateraše da ispustim creva na patos. Ili je to sve bilo samo prometna nelagoda. Nekakva mistična okolnost?
Verovatno ponešto od oba. Jer, Aljoša je video u zdencu gusku kako pliva za ostacima hleba. I guska je jasno i glasno gakala da joj ne priliči takva gozba. Ona je divno gakala. Gakala je kao što mačke mjauču, ali umilno, kao kakva ševa na krošnji kržljavog kiparisa. Malo je takvih gusaka danas. Volela je da se privije uz njene skute i da ćuti i da je jednim okom gleda, i da mirno tako stoji, i po pola sata, dok je gladi i dok joj peva ,,Oooo''.
I na kraju joj beše čorba, ali vaistinu, greota je to pomenuti, sad kada treba oboriti rekorde u poligonu, optrčati kuću i paziti dobro, da se šolja ne slomi kad je brišeš ubrusom od grubog sukna. Matera je i dalje prišivala novi niz perli na hidžab. Tako Gospodar voli. Trči, trči, moj broto, ne daj dušmanima da prevladaju. Jer sukno je grubo, ali će ga On učiniti najudobnijom svilom, ako vere imaš.
Zaboravljam da te okitim oznakama. Tvoje oči su vlažne kao što su borovi od smole. I moje su slepljene od znojavih snova.
Veruj mi, ni ja nisam znao da su obale laž, i visoke nemirne planine, i obodi strana. Stvari su tu da prkose stvarnosti koju u biti ne sadrže. Da mi je da to saopštim Aljoši i Nataši i Dostojevskom, pa da se siti nasmejemo i ispričamo. A meni je to negda bljutavo bilo, i hermetično, i suludo, da se dajem u parafraziranje drugih, a ponajviše sebe samoga.
Moji procesi nisu za na leba mazanje. Shvati to. Pašteta od guske je sačinjena samo od patnje. A i pašteti dođe kraj.
Zviždimo kao zviždukave žabice u povečerju. Nema tih zidova, pak, koje nismo u stanju preskočiti i napuniti trbuhe popalim gloginjama i natrulim džanjama, što su napravile pravi pravcijati tepih od voćnih istečenija po putu. Recitujem ti stihove koje nisam nikad pre toga čitao, ni sricao. Nisam ništa video od plavetnila mog spokojstva, za malo me đonovi ne nateraše da ispustim creva na patos. Ili je to sve bilo samo prometna nelagoda. Nekakva mistična okolnost?
Verovatno ponešto od oba. Jer, Aljoša je video u zdencu gusku kako pliva za ostacima hleba. I guska je jasno i glasno gakala da joj ne priliči takva gozba. Ona je divno gakala. Gakala je kao što mačke mjauču, ali umilno, kao kakva ševa na krošnji kržljavog kiparisa. Malo je takvih gusaka danas. Volela je da se privije uz njene skute i da ćuti i da je jednim okom gleda, i da mirno tako stoji, i po pola sata, dok je gladi i dok joj peva ,,Oooo''.
I na kraju joj beše čorba, ali vaistinu, greota je to pomenuti, sad kada treba oboriti rekorde u poligonu, optrčati kuću i paziti dobro, da se šolja ne slomi kad je brišeš ubrusom od grubog sukna. Matera je i dalje prišivala novi niz perli na hidžab. Tako Gospodar voli. Trči, trči, moj broto, ne daj dušmanima da prevladaju. Jer sukno je grubo, ali će ga On učiniti najudobnijom svilom, ako vere imaš.
Zaboravljam da te okitim oznakama. Tvoje oči su vlažne kao što su borovi od smole. I moje su slepljene od znojavih snova.
Veruj mi, ni ja nisam znao da su obale laž, i visoke nemirne planine, i obodi strana. Stvari su tu da prkose stvarnosti koju u biti ne sadrže. Da mi je da to saopštim Aljoši i Nataši i Dostojevskom, pa da se siti nasmejemo i ispričamo. A meni je to negda bljutavo bilo, i hermetično, i suludo, da se dajem u parafraziranje drugih, a ponajviše sebe samoga.
Moji procesi nisu za na leba mazanje. Shvati to. Pašteta od guske je sačinjena samo od patnje. A i pašteti dođe kraj.
Нема коментара:
Постави коментар