I ja živim u epruveti...
Ne znam zašto započinjem stihom Sna koji srećan sanjaš sam.
A sanjao sam sinoć neobično. Jutros, bolje rečeno. Lepo je kad možeš da uvremeniš svoju REM fazu. Keva je zvala jutros, sećam se, pogledao sam na mobilni, bilo je 9:02. Vreme je za buđenje. Da. Jeste. Nisam siguran jesam li joj odgovorio. Sebi sam delovao budno. Čudno je to: nikad neću saznati kako odjekuju moje reči u ušima drugih. A ja mnogo mrmljam.
Ergo, san: bela bubamara leti po mojoj sobi na Ceraku, bolje rečeno - lebdi. Ujednom se pojavljuje tu neka ženska spodoba koja trabunja o nekoj banci i nekim brijama beslovesnim, odevena u neke bunde i krzna, i imamo neki jako nearktikulisan razgovor. Sonja je ispred sa babom i bebama (??), izgleda ih imamo dve, plave, sve je to verovatno posledica gledanja Sinova.
Uglavnom, ova žena kao ode i ja tu ubeđujem sve da ona nije nikad ni postojala, i da je to sve jedna bezazlena konstrukcija mog uma. Ali gle, pokazuju mi neke fotografije. Postajem uznemiren, ali nekako i odvojen od svega toga. Nemam utisak da je bilo ko ljut. Deda sve vreme upada i gađa me nekim predimenzioniranim malinama. Ili je to bilo dok smo razgovarali onako u sobi, sa albino bubamarom nad glavama. Kao najgora baba sam posle proverio na internetu, biće da u sanovnicima znači da će biti para... Ili šta god. Fotografija je bila zanimljiva, jer sam mogao da vidim samog sebe kako fotobombujem samog sebe (wat) iza leđa. Kako sam se još jedared divno izrazio. EnivejSa, lice mi je tu sjajno, kao nacrtano svetlosnim snopovima. Golden shower, aye. Yuck.
Nego, nije slučajno što se tako šalim, jer bilo je i tih segmenata, gde sanjam da sam sa Sonjom otišao u Češku (gle čuda) i da mi se mnogo piša, i da javni toaleti imaju neka čudna vrata gde svi mogu da ti vide kurac, ali ne i tebe dok pišaš. Ili možeš da se kupaš u kabini ako čučneš, ali krenu da ti upadaju ljudi koji se ogledaju u ogledalu iznad tvoje glave.
Nije mi to bilo preterano onespokojavajuće. Samo sam imao veliku potrebu da se olakšam, mislim. Ne znam šta bi sa onom decom. Ni sa bubamarom. Ni sa tom ženetinom što radi u banci i jede govna.
Ni sa mnom u celom tom sosu koji tvrdim ne znam kakav pazar i ne znam zbog čega.
A ni plajvaz nije trebalo da se nađe u naslovu, ali jebiga.
Ne znam zašto započinjem stihom Sna koji srećan sanjaš sam.
A sanjao sam sinoć neobično. Jutros, bolje rečeno. Lepo je kad možeš da uvremeniš svoju REM fazu. Keva je zvala jutros, sećam se, pogledao sam na mobilni, bilo je 9:02. Vreme je za buđenje. Da. Jeste. Nisam siguran jesam li joj odgovorio. Sebi sam delovao budno. Čudno je to: nikad neću saznati kako odjekuju moje reči u ušima drugih. A ja mnogo mrmljam.
Ergo, san: bela bubamara leti po mojoj sobi na Ceraku, bolje rečeno - lebdi. Ujednom se pojavljuje tu neka ženska spodoba koja trabunja o nekoj banci i nekim brijama beslovesnim, odevena u neke bunde i krzna, i imamo neki jako nearktikulisan razgovor. Sonja je ispred sa babom i bebama (??), izgleda ih imamo dve, plave, sve je to verovatno posledica gledanja Sinova.
Uglavnom, ova žena kao ode i ja tu ubeđujem sve da ona nije nikad ni postojala, i da je to sve jedna bezazlena konstrukcija mog uma. Ali gle, pokazuju mi neke fotografije. Postajem uznemiren, ali nekako i odvojen od svega toga. Nemam utisak da je bilo ko ljut. Deda sve vreme upada i gađa me nekim predimenzioniranim malinama. Ili je to bilo dok smo razgovarali onako u sobi, sa albino bubamarom nad glavama. Kao najgora baba sam posle proverio na internetu, biće da u sanovnicima znači da će biti para... Ili šta god. Fotografija je bila zanimljiva, jer sam mogao da vidim samog sebe kako fotobombujem samog sebe (wat) iza leđa. Kako sam se još jedared divno izrazio. EnivejSa, lice mi je tu sjajno, kao nacrtano svetlosnim snopovima. Golden shower, aye. Yuck.
Nego, nije slučajno što se tako šalim, jer bilo je i tih segmenata, gde sanjam da sam sa Sonjom otišao u Češku (gle čuda) i da mi se mnogo piša, i da javni toaleti imaju neka čudna vrata gde svi mogu da ti vide kurac, ali ne i tebe dok pišaš. Ili možeš da se kupaš u kabini ako čučneš, ali krenu da ti upadaju ljudi koji se ogledaju u ogledalu iznad tvoje glave.
Nije mi to bilo preterano onespokojavajuće. Samo sam imao veliku potrebu da se olakšam, mislim. Ne znam šta bi sa onom decom. Ni sa bubamarom. Ni sa tom ženetinom što radi u banci i jede govna.
Ni sa mnom u celom tom sosu koji tvrdim ne znam kakav pazar i ne znam zbog čega.
A ni plajvaz nije trebalo da se nađe u naslovu, ali jebiga.
Нема коментара:
Постави коментар