Katran

Vidokrug, beočug, zebnja. Dušebrižnik Smit, više sumnje nema. Vatreno mu se prividelo, vatra i hod vatren po pramcu, zlobni neslućeni paćenik žvaće duvan. Na pučini ječi huk mora, a talasi se odbijaju od ruku zaliva i on nemo zuri, i skuplja usta, kao da srče supu, i slan miris udiše, i čudi se, čudi... Uramljeni utisci u koverti, dapače, tražio je tako da se udenu. Njegova snaja, U. eno, donosi sveže jufke kapetanu Eriksonu na doku. On kleči i katranom maže neku sporednu stvar. Nije uspeo da nađe pojam u svom umu za tu sliku. Setio se kako je N. dodirivao dojku u trenutku slasnog užitka, onog četvrtka. Pre sedam godina, na moru. Gorušica ga sprečava da to dozove u ovom momentu. I glas Kondalin, grleni, opominje ga da će, ako ne sedne, sav čaj da isprosipa po podu i suknenim pantalonama. No, nije ga to pomelo. Udesio se i seo na isprdeli frotir na dotrajalom kauču. Zimzeleni talasi, suton, čekrci. Smrdi onaj katran, kao da sama noć se skoncentrisala i udahnula njemu svu žuč i paljevinu. Broji. Ljude. Ima ih šest u vidokrugu. Sebe ne broji. On je izuzet iz brojanja, on se redovno izuzima iz opšte jednačine. Leka za tu boljku nema. Ne trudi se da proizvede nešto što mu spontano ne dođe. Razmišlja o mislima o mislima o mislima. Zato mi je uvek bilo teško da pričam o njemu. Utisci o utiscima. Još teže i progovoriti s njim. Evo, da ga pitate kako mu se šta dopada, ta će rečenica biti toliko dvosmislena, i čudna, taj odgovor, hoću reći. On će biti krajnje nejasan, a ako se pokuša ispraviti, i pojasniti sagovorniku, tendencija da to sve poprimi neprijatne dimenzije postaće vrlo... teskobna. Teskobna tendencija. Zvuči kao nešto što bi baš on rekao, baš tad, u baš tom momentu, kada je mačka repom manula kantu sa katranom, istog sekunda se U. saplela, jufke su otišle Bogu na istinu, a kapetan se survao na potiljak u najčudnijem letu. Čudno, pomisli, zašto me uvek kapetanovi brkovi podsete na kiflu. Umesto da skoči, umoči jufku u kafu, počeka koji sekund da se natopi, pojede jedan deo, ugrize se za usnu, pljunu i opsova. Onda skoči u vodu, onako obučen, da spasi što se spasti može. Mada, da ga pitate, to uopšte nije bila intencija. Katran se davno umešao sa kiflama i jufkama i parizerom, i nije tu više bilo ičeg jestivog. On je nešto drugo otišao da spasi, možda je iz vode izronila neka čudna nit, nekakva naznaka, zdravog razuma, spasenja samog po sebi? Ko zna? Uostalom, Alfons je bio nihilista, i to jedan od onih malo haotičnijih. Sa crtom varjaškog prkosa, sasvim mokar, izronio je shvativši da nije nikog bilo tamo, osim beskrajno crnog katrana, i kapetanove ukrasne kukice. U. se smejala glasno, kao što to seoske snaše čine, i rumeneli su joj se obrazi, kao što je to u seoskih snaša običaj. ,,Oh well'' reče ,,Jes da su bile dobre, ali vaditi ih odavle je crnački poso''

Svi su posle toga umrli u jednoj fotografiji na vrhu špila. Antonjin ih je zatvorio i prineo plamenu. Loši vicevi i loše priče ništa manje ne zaslužuju. U znoju na čelu, i odblesku plamena video je kako nestaje taj poslednji paragraf, u očima je nastajala ta poruka. Nos je pravio čudne zvukove. ,,Smite, Smite...'' I onda se u zadnjem trenu predomisli, poseže rukom za užarenom peći, i toliko se opeče, da od šoka nije mogao pola dana da diše kako valja. Ali rukopis je nekako preživeo. Gledao je Smita u ogledalu i pitao se još koliko dugo će vući njegov katran. I njegove glupe zbirke pesama o katranu, u katrenu. Pisane golubijim perima. ,,Istorija poruge''. Valjan naslov, sadržaj je đubre, ali sve za opkladu. Nema tu šta... On to može. On to prosto mora. On mora da prevaziđe sve te razlike. Kad bi samo mogao da na tren zaboravi na sebe... Tek tu mu nisam bio ni od kakve pomoći. Rekao mi je jednom, dok je bio sasvim u bunilu:

,,Vidiš, ti, prijatelju, kako stvari stoje, ja jedem batak, ti karabatak, a sve ukupno, ne pojedosmo kokošku. Jebena kokoška''

Muk.
Pera lete svuda po sobi. Drveno zdanje, prekriveno perima, belim, sveprisutnim, sveprožimajućim. Grmi grohot iz pakla, i ori se svuda. Gledamo se, tj. ja posmatram, i nisam siguran da li sam uopšte sagovornik u razgovoru. On je zagledan u ono ogledalo, u onu peć, u onu kanticu katrana, u kapetanovu kutiju šibica i manžetnu, i još koji trofej koji ne ume da udene u priču koju piše. I čekamo da pokuca na vrata stana na poslednjem spratu. Ona će znati sve dogovore na naše kafkijansko-beketovske dileme, pomisli. Kao da me je nasmejao njegov budalasti entuzijazam, ali mi ga je sve jedno bilo žao.

,,Gipke noge ima, ona ima dvaes' hiljada španskih mušica u svojoj haljini na štrafte, ej!''

,,Antonjine''

,,Da?''

,,Opet bulazniš''

,,Ja?''

,,...'''

,,Jedi govna''