Kanabe ima dušu sivkastožute boje. Na njemu duvaju sasvim nepredvidivi vetrovi. Jastuci su tu, šareni i razgaženi guzovima ljudskim. Na njemu katkad počiva i neki mačiji stvor. Subotom tu nastaju divne priče za laku noć. Nedeljom se tu srče kafa sa komšinicom. Petkom se dogovaraju popravke sa majstorima. Četvrtkom se gledaju glupe serije. Svašta je kanabe doživelo. Trijumfe ovolikog obima nikad. A da li su to uopšte i pobede ili se samo naslućuje, izdaleka, da će sve biti kako treba, i kako veliki Tvorac kanabeta zapoveda. Jesam li pomenuo kako je udobno to kanabe?
Zeleno je, a u duši znaa da nije. Da je sivkasto-žuto, ali oni iz fabrike nisu hteli tako. Odenuli su ga u drugačiju odeždu, i sada čeka, željno, svako jutro, kada će se neko dupe ljudsko u njega, ljudski, posaditi. Vaistinu, pomisli, kako čekajući te momente, nije razmislilo o tome zašto nikome nije poverilo tu tajnu.
Misli jednog kanabeta su utkane u bit njegovog štofa, u dubinu sunđera i između drveta i opruga. Čak i kada je ganc novo, ono na osnovu tog nekog svog očekivanja opaža, kao i sav drugi nameštaj. A to sivkastožuto i nalik na fekalije - iskustvo, nije mu ništa više poslužilo od onog dana kada su ga grebale sijamske mačke, i kada su zbog toga bile zatvarane iza izbledelih kupatilskih vrata. Korisno iskustvo, nema šta.
Društvo tu prave i tri fotelje, i trošni ormar, jedna ugaona komoda u kojoj živi moljac što ne plaća kiriju. I glavešina celog dvora, stari pijačni sat što ima iritantni automatski alarm, koji nikako da završi u đubretu, jer mu mesto štite šurnjaja fijoka i svekar čiviluk.
Kanabe je dobro poznavalo sve spletke vezane za imovinu koja ga je okruživala, i sve međusobne razmirice bile su mu kao dobar dan. Nije trošilo previše reči u toku ogovaranja ili rasprava sa svećnjakom. Udubljivao se samo u istorijat kugličnih ležajeva. To je bilo nešto što ga je zaista onespokojavalo, i ujedno i zabavljalo - te demonske kugle koje te teraju da se od prostog nameštaja pretvoriš u malo prevozno sredstvo za jastuke i ostale eksploatatore guznih užitaka.
Ali ono nikada nije doživelo ovakav i ovoliki trijumf i pobedu enormnih razmera. Proletelo je kroz prozor i završilo u krošnji breze ili lipe. Bila je to sasvim nepredviđena okolnost. Rođak kišobran je nemo gledao odozdo, a sa njim i džoger, tamo gde je nekada bilo njihovo odmorište, čučalo je veliko četvrtasto obličje, sasvim obeznanjeno u svom zelenom ruhu, a niz prorez se naziralo njegovo sivkastožuto biće, esencijalno. Džoger je nemo gledao, dok je polkadot kišobran, sa drhtajem pravednika, pustio koju suzu sa svoga najmanje iscepanog krila.
Tu ne beše kraj kanabetu, jerbo mu se sve ovo nije desilo - bukvalno. No, samo u snu i figurativno, fantazmatski, moglo je da doživi takvu dozu egzaltirane levitacije, da sebe tako od sreće samouništi, a i gospođi brezi priredi neočekivanu neprijatnost. Glupo je to, reče, ali trijumf pobede u beskrajno dosadnoj partiji domina sa poslužavnikom i četkom za WC. Na sve je to mogao samo da zasuče brkove ,,Bonton'' Zvonimira Baloga, naslonjen na snašu komodu kao pravi frajer. Ćapkao ju je za obline njenih nogara.
Kanabe pi prevrnulo očima. A onda bi opet planiralo egzaltirano iznenađenje gospođe breze. Ni gosn. Balog mu tu nije mogao biti mnogo od pomoći.
Zeleno je, a u duši znaa da nije. Da je sivkasto-žuto, ali oni iz fabrike nisu hteli tako. Odenuli su ga u drugačiju odeždu, i sada čeka, željno, svako jutro, kada će se neko dupe ljudsko u njega, ljudski, posaditi. Vaistinu, pomisli, kako čekajući te momente, nije razmislilo o tome zašto nikome nije poverilo tu tajnu.
Misli jednog kanabeta su utkane u bit njegovog štofa, u dubinu sunđera i između drveta i opruga. Čak i kada je ganc novo, ono na osnovu tog nekog svog očekivanja opaža, kao i sav drugi nameštaj. A to sivkastožuto i nalik na fekalije - iskustvo, nije mu ništa više poslužilo od onog dana kada su ga grebale sijamske mačke, i kada su zbog toga bile zatvarane iza izbledelih kupatilskih vrata. Korisno iskustvo, nema šta.
Društvo tu prave i tri fotelje, i trošni ormar, jedna ugaona komoda u kojoj živi moljac što ne plaća kiriju. I glavešina celog dvora, stari pijačni sat što ima iritantni automatski alarm, koji nikako da završi u đubretu, jer mu mesto štite šurnjaja fijoka i svekar čiviluk.
Kanabe je dobro poznavalo sve spletke vezane za imovinu koja ga je okruživala, i sve međusobne razmirice bile su mu kao dobar dan. Nije trošilo previše reči u toku ogovaranja ili rasprava sa svećnjakom. Udubljivao se samo u istorijat kugličnih ležajeva. To je bilo nešto što ga je zaista onespokojavalo, i ujedno i zabavljalo - te demonske kugle koje te teraju da se od prostog nameštaja pretvoriš u malo prevozno sredstvo za jastuke i ostale eksploatatore guznih užitaka.
Ali ono nikada nije doživelo ovakav i ovoliki trijumf i pobedu enormnih razmera. Proletelo je kroz prozor i završilo u krošnji breze ili lipe. Bila je to sasvim nepredviđena okolnost. Rođak kišobran je nemo gledao odozdo, a sa njim i džoger, tamo gde je nekada bilo njihovo odmorište, čučalo je veliko četvrtasto obličje, sasvim obeznanjeno u svom zelenom ruhu, a niz prorez se naziralo njegovo sivkastožuto biće, esencijalno. Džoger je nemo gledao, dok je polkadot kišobran, sa drhtajem pravednika, pustio koju suzu sa svoga najmanje iscepanog krila.
Tu ne beše kraj kanabetu, jerbo mu se sve ovo nije desilo - bukvalno. No, samo u snu i figurativno, fantazmatski, moglo je da doživi takvu dozu egzaltirane levitacije, da sebe tako od sreće samouništi, a i gospođi brezi priredi neočekivanu neprijatnost. Glupo je to, reče, ali trijumf pobede u beskrajno dosadnoj partiji domina sa poslužavnikom i četkom za WC. Na sve je to mogao samo da zasuče brkove ,,Bonton'' Zvonimira Baloga, naslonjen na snašu komodu kao pravi frajer. Ćapkao ju je za obline njenih nogara.
Kanabe pi prevrnulo očima. A onda bi opet planiralo egzaltirano iznenađenje gospođe breze. Ni gosn. Balog mu tu nije mogao biti mnogo od pomoći.
Нема коментара:
Постави коментар