Decembar je pojeo svoju decu, onako kako i to priliči.
Otkucavaju poslednji sekundi godine koja je donela malo, a uzela puno više.
Kako god da ovo naslovim, biće nabijeno patetikom.
Stoga, da skratimo priču, odgovornost ne paše uz nepočinstva koja su se zbila.
Još manje se da prišiti uz sve nedovršene zadatke i obaveze.
Samo znak pitanja bridi kao žig na čelu, i smrdi kao gnjila voćka, ili čarapa zaboravljena u pretincu, ko zna kojeg datuma, iz ko zna kojih razloga.
Ljudska greška, svakako.
Doduše, snovi su opet zanimljivi, puni živih boja, pukotina i muzike.
U podzemlju stanuju ljudi sa svojim parkiralištima, i svojim mukama.
Deca sviraju instrumentalne rearanžmane aktuelnih melodija.
Ja sam udobno zavaljen u nekoj stolici i posmatram.
Prostorija je kao moja muzička ili pak osnovna škola.
Kabinet, ili pak svečana sala, neki prostorni amalgam.
Dakle, samo sedim na sivoj stolici i slušam.
Iako imam utisak da nisam dobrodošao ni na koji način, kao da više lebdim tu, kao - duh.
I osećam da ista ona prašina pada po stolovima unutar tih presečenih tridesetak kvadrata.
Očekujem da prepoznam makar nekoga, ili barem da mene neko prepozna. Teško.
Ne želim to, samo posmatram. Osećam se mirno posmatrajući.
Nikakvo drugo osećanje se ne budi tu.
Neki klinac se baca i hedbenguje uz melodiju, dok devojčica svira električnu violinu.
Kosa joj je smeđa i vezana u kikice, i nosi tirkiznu haljinicu.
Dečak ima dužu plavu kosu, u bež-belom duksu je sa kapuljačom.
Sve je poput nekog čudnog javnog časa ili rođendana.
A mene ni to ne pokreće. Devojčica svira violinu iza glave, i ona joj ispada.
Sve jedno, matrica se nastavlja, ona muzika ide li ide.
I ja nisam ni šokiran, nisam ni nešto preterano zabavljen.
Pukotine u podu ispred škole, ispred fakulteta.
Ja se ne saplićem, samo konstatujem sve te stvari dole.
Nasmešim se sebi u brk, pomislim: pa, da, dobro iskorišćem prostor.
Tu su razne biblioteke, kafići, parkinzi, sobe... ko zna šta sve ne.
I osećam se kao jebeni turista, to je možda najpribližniji osećaj.
Hej, u sopstvenom gradu, ali da! Turizam.
Neka vrsta samostalne delatnosti, razbibriga, ispitivanje novih trasa, krčenje putanja.
Pešačenje. Nalaženje prolaza. Ali polako, bez pritiska.
...
Baba i deda su bolesni, i ove godine neće biti klasičnog Nikoljdana.
Sve jedno, baba se iscimala i napravila ceo asortiman, kao i svake godine.
Ćale im je uvezao grip sa Kopaonika. Keva mi je rekla da to sve zaobiđem.
Iskreno, ne znam šta bih rekao o svemu tome. Samo mi je previše kasno da razmišljam o poslu.
Posao je evo već sazreo dobrano. Evo već šest meseci, ja sam punopravno zaposlen.
Doduše, posle 27og decembra, to će biti tačno - kraj probnog rada?
Pitam se da li će išta da se promeni. U međuvremenu žurka za kraj sezone.
I moj bol u dupetu za kraj sezone. Moja najiskrenija svesnost nemanja plana.
Mastera nema na vidiku, a ja sanjam samo jedno kafkijansko brisanje.
Da će jednog dana moj indeks da se pojavi na naslovnici Informera.
I ja, obešen na sred terazija kao preobražen stvor, sa sedam glava.
Gorko stežem ono malo što mi je ostalo od bodova u čeljustima.
A iza mene, tamo iza tri ćoška, vije se dim, jerbo se zapalila institucija mog samotlačenja.
A vala bi valjalo i da jeste. Jer, kao i sve ostalo, ovo je predmet mojih rukobluđenja.
Dakako, i dapače, mojih samostalnih ekskurzija i digresija.
Mojih samoća i sebičluka.
I nije greh ništa samo po sebi, to na kraju shvatam.
Nego, kad se od silnih promašaja i čekanja izgubi ona cela slika.
Onaj ceo plan, ono što je glavni zadatak, prioritet, odrednica.
I onda se zakucaš u mestu kao i do tad, i kljucaš.
I nađeš posao, i plaćaš račune, i kukaš.
I uzimaš bolovanja, i otvaraš godišnje odmore, i ludiš nad svakim propuštenim sekundom, nad svim naslaganim potrebama.
Staviš svoju glavu u sendvič i sendvič u toster i pritisneš na najjače.
...
E, da, jesam li pomenuo da je album VANI*?
Dakako, a i Vučina je s Aleksandrom otišao put Francuske.
Album nam ima već 15k+ pregleda, što se ranije zvalo petnaest TISUĆA.
Kako gotivno!
Mene je teško oduševiti ovih dana.
Nije izgovor, treba samo uložiti više truda.
Prodati dobranu količinu magle i vepru muda.
Otkucavaju poslednji sekundi godine koja je donela malo, a uzela puno više.
Kako god da ovo naslovim, biće nabijeno patetikom.
Stoga, da skratimo priču, odgovornost ne paše uz nepočinstva koja su se zbila.
Još manje se da prišiti uz sve nedovršene zadatke i obaveze.
Samo znak pitanja bridi kao žig na čelu, i smrdi kao gnjila voćka, ili čarapa zaboravljena u pretincu, ko zna kojeg datuma, iz ko zna kojih razloga.
Ljudska greška, svakako.
Doduše, snovi su opet zanimljivi, puni živih boja, pukotina i muzike.
U podzemlju stanuju ljudi sa svojim parkiralištima, i svojim mukama.
Deca sviraju instrumentalne rearanžmane aktuelnih melodija.
Ja sam udobno zavaljen u nekoj stolici i posmatram.
Prostorija je kao moja muzička ili pak osnovna škola.
Kabinet, ili pak svečana sala, neki prostorni amalgam.
Dakle, samo sedim na sivoj stolici i slušam.
Iako imam utisak da nisam dobrodošao ni na koji način, kao da više lebdim tu, kao - duh.
I osećam da ista ona prašina pada po stolovima unutar tih presečenih tridesetak kvadrata.
Očekujem da prepoznam makar nekoga, ili barem da mene neko prepozna. Teško.
Ne želim to, samo posmatram. Osećam se mirno posmatrajući.
Nikakvo drugo osećanje se ne budi tu.
Neki klinac se baca i hedbenguje uz melodiju, dok devojčica svira električnu violinu.
Kosa joj je smeđa i vezana u kikice, i nosi tirkiznu haljinicu.
Dečak ima dužu plavu kosu, u bež-belom duksu je sa kapuljačom.
Sve je poput nekog čudnog javnog časa ili rođendana.
A mene ni to ne pokreće. Devojčica svira violinu iza glave, i ona joj ispada.
Sve jedno, matrica se nastavlja, ona muzika ide li ide.
I ja nisam ni šokiran, nisam ni nešto preterano zabavljen.
Pukotine u podu ispred škole, ispred fakulteta.
Ja se ne saplićem, samo konstatujem sve te stvari dole.
Nasmešim se sebi u brk, pomislim: pa, da, dobro iskorišćem prostor.
Tu su razne biblioteke, kafići, parkinzi, sobe... ko zna šta sve ne.
I osećam se kao jebeni turista, to je možda najpribližniji osećaj.
Hej, u sopstvenom gradu, ali da! Turizam.
Neka vrsta samostalne delatnosti, razbibriga, ispitivanje novih trasa, krčenje putanja.
Pešačenje. Nalaženje prolaza. Ali polako, bez pritiska.
...
Baba i deda su bolesni, i ove godine neće biti klasičnog Nikoljdana.
Sve jedno, baba se iscimala i napravila ceo asortiman, kao i svake godine.
Ćale im je uvezao grip sa Kopaonika. Keva mi je rekla da to sve zaobiđem.
Iskreno, ne znam šta bih rekao o svemu tome. Samo mi je previše kasno da razmišljam o poslu.
Posao je evo već sazreo dobrano. Evo već šest meseci, ja sam punopravno zaposlen.
Doduše, posle 27og decembra, to će biti tačno - kraj probnog rada?
Pitam se da li će išta da se promeni. U međuvremenu žurka za kraj sezone.
I moj bol u dupetu za kraj sezone. Moja najiskrenija svesnost nemanja plana.
Mastera nema na vidiku, a ja sanjam samo jedno kafkijansko brisanje.
Da će jednog dana moj indeks da se pojavi na naslovnici Informera.
I ja, obešen na sred terazija kao preobražen stvor, sa sedam glava.
Gorko stežem ono malo što mi je ostalo od bodova u čeljustima.
A iza mene, tamo iza tri ćoška, vije se dim, jerbo se zapalila institucija mog samotlačenja.
A vala bi valjalo i da jeste. Jer, kao i sve ostalo, ovo je predmet mojih rukobluđenja.
Dakako, i dapače, mojih samostalnih ekskurzija i digresija.
Mojih samoća i sebičluka.
I nije greh ništa samo po sebi, to na kraju shvatam.
Nego, kad se od silnih promašaja i čekanja izgubi ona cela slika.
Onaj ceo plan, ono što je glavni zadatak, prioritet, odrednica.
I onda se zakucaš u mestu kao i do tad, i kljucaš.
I nađeš posao, i plaćaš račune, i kukaš.
I uzimaš bolovanja, i otvaraš godišnje odmore, i ludiš nad svakim propuštenim sekundom, nad svim naslaganim potrebama.
Staviš svoju glavu u sendvič i sendvič u toster i pritisneš na najjače.
...
E, da, jesam li pomenuo da je album VANI*?
Dakako, a i Vučina je s Aleksandrom otišao put Francuske.
Album nam ima već 15k+ pregleda, što se ranije zvalo petnaest TISUĆA.
Kako gotivno!
Mene je teško oduševiti ovih dana.
Nije izgovor, treba samo uložiti više truda.
Prodati dobranu količinu magle i vepru muda.
Нема коментара:
Постави коментар