U nebo je pobeglo jedno crno ždrebe
Sa glavom slona na naslonjači i lavljom njuškom
Niste li ga videli pre, ono otkucava
I želi što i svi ljudi, da pase i da zanoveta
U nebo je pobeglo jedno žuto lane
Strpljeno-spašeno, a opet sedo
I kuda su mu govorile lasice, ono je išlo,
I tako je i palo i saplelo se, u to duboko nebo.
Bilo je to utorcima, i ponedeljcima, pre podne,
Jaša je pričao tako nama u sokaku starom,
Kako od tada to milo sivo jare, sa pelikanom za pasom,
Propoveda jeresi strašne, a i dalje je sve nekako slatko.
Sladoledžijka mu je uzalud govorila, tim reskim tonom,
dosta Jašo, dovoljno sladoleda si ti poj'o,
sad 'iš kući, da ti majci ne kažem kako smetaš ljudima sa svojim pričama čudnim
Ali Jaši se napori ne činihu ni malo uludni, te je nastavio svoju propovedati veru.
Bez cenzure, i bez recenzija, s nimalo lažnih pretenzija, u Jašinom se repertoaru moglo naći sve,
baš sve potanko i dovoljno opširno, da bi se zlim jezicima i sumljivcima začepila usta, i da bi priča napokon došla do svog logičnog skončanja i trenutka - trenutka... svih trenutaka! I pričao je...
O odbeglim ždrebadima koji se pretvaraju u lanad
U koritima od usahlog mleka i tragovima kafe
I jarićima koji govore o časovima francuskog jezika
I plaze se kad od gramatike zaneme, kao žirafe.
O vatrenim kočijama i zulu ratnicima strave
O zlikovcima raznim, iz daleka i iz bliza
Koji ti drmaju klupe i bacaju piliće u kavez
Nevidljivim činima i noktima i nogama i glavama
I poludelim babama koje još veruju u anđame.
No, bitnije od sadržaja njegovih kazivanja,
Behu njegove promene raspoloženja.
Jaša je bio momak dosta tanak, osim u predelu silaženja.
Tu mu se trbuh dosta nadimao, i poskakivala mu je intonacija zorno.
Kijao je kad god bi se dosta uzbudio kod iznenadnih obrta u priči.
Ali taj lik, koji ni na šta inače slično ne liči, imao je dosta blizu postavljene oči.
Jedno sivo, drugo žuto, kao neki junak Bulgakova,
A voleo je da se napije soka od bresaka i glasno da podriguje,
to mu je bilo mana, a pravo da ti kažem, tu mi i nije bilo do toga da pišem pesme.
Bolje da pređemo na prozni deo, jer je strofa katastrofa, a o refrenu ne smem ni da sanjam.
... (izgubljeni deo pesme)
Na kraju priče on učini trik rukama
Kao pucketanje prstiju od kojih vreme stane
Nakon nekog vremena više se ne sećaš ničega.
Niti se seća bilo ko tebe i trenutka toga.
Samo na nosu se nahvata garež.
Kao nekakva smola.
I malo utrneš.
Pa malo posrneš i kloneš.
Od bola.
Pa pametuješ drugima kako bi bilo bolje da su slušali bar pola.
A zar je moguće tek tako slušati, i čuti šta treba?
Divokoza pase sa ruba sveta.
Sa glavom slona na naslonjači i lavljom njuškom
Niste li ga videli pre, ono otkucava
I želi što i svi ljudi, da pase i da zanoveta
U nebo je pobeglo jedno žuto lane
Strpljeno-spašeno, a opet sedo
I kuda su mu govorile lasice, ono je išlo,
I tako je i palo i saplelo se, u to duboko nebo.
Bilo je to utorcima, i ponedeljcima, pre podne,
Jaša je pričao tako nama u sokaku starom,
Kako od tada to milo sivo jare, sa pelikanom za pasom,
Propoveda jeresi strašne, a i dalje je sve nekako slatko.
Sladoledžijka mu je uzalud govorila, tim reskim tonom,
dosta Jašo, dovoljno sladoleda si ti poj'o,
sad 'iš kući, da ti majci ne kažem kako smetaš ljudima sa svojim pričama čudnim
Ali Jaši se napori ne činihu ni malo uludni, te je nastavio svoju propovedati veru.
Bez cenzure, i bez recenzija, s nimalo lažnih pretenzija, u Jašinom se repertoaru moglo naći sve,
baš sve potanko i dovoljno opširno, da bi se zlim jezicima i sumljivcima začepila usta, i da bi priča napokon došla do svog logičnog skončanja i trenutka - trenutka... svih trenutaka! I pričao je...
O odbeglim ždrebadima koji se pretvaraju u lanad
U koritima od usahlog mleka i tragovima kafe
I jarićima koji govore o časovima francuskog jezika
I plaze se kad od gramatike zaneme, kao žirafe.
O vatrenim kočijama i zulu ratnicima strave
O zlikovcima raznim, iz daleka i iz bliza
Koji ti drmaju klupe i bacaju piliće u kavez
Nevidljivim činima i noktima i nogama i glavama
I poludelim babama koje još veruju u anđame.
No, bitnije od sadržaja njegovih kazivanja,
Behu njegove promene raspoloženja.
Jaša je bio momak dosta tanak, osim u predelu silaženja.
Tu mu se trbuh dosta nadimao, i poskakivala mu je intonacija zorno.
Kijao je kad god bi se dosta uzbudio kod iznenadnih obrta u priči.
Ali taj lik, koji ni na šta inače slično ne liči, imao je dosta blizu postavljene oči.
Jedno sivo, drugo žuto, kao neki junak Bulgakova,
A voleo je da se napije soka od bresaka i glasno da podriguje,
to mu je bilo mana, a pravo da ti kažem, tu mi i nije bilo do toga da pišem pesme.
Bolje da pređemo na prozni deo, jer je strofa katastrofa, a o refrenu ne smem ni da sanjam.
... (izgubljeni deo pesme)
Na kraju priče on učini trik rukama
Kao pucketanje prstiju od kojih vreme stane
Nakon nekog vremena više se ne sećaš ničega.
Niti se seća bilo ko tebe i trenutka toga.
Samo na nosu se nahvata garež.
Kao nekakva smola.
I malo utrneš.
Pa malo posrneš i kloneš.
Od bola.
Pa pametuješ drugima kako bi bilo bolje da su slušali bar pola.
A zar je moguće tek tako slušati, i čuti šta treba?
Divokoza pase sa ruba sveta.
Нема коментара:
Постави коментар