Oktobarski glib bez pokrića ili slatko od ludaja. Ne može, ne ide to, ne objavljuj. Ups

Prelij se, preko ivice, izuzmi već uvučene pasuse rasprostrtih ćebadi i jorgana. Mi smo plast sena, u nama je vlast Svena, i sve ovčice cene novčiće više nego što je spavaćica njena, ikada mogla, ili može. O zaboga! Reče sveća i koja ju je sreća obuzela, kad joj se noga oduzela! Usvinjimo nogare, reče glas iz podpazuha, kao da je samo On bio pozvan da prokomentariše sled događaja i gleđ zuba vremena što ispušta miomirise.

Sve je to od mlakog Monstera što je izvetrio. Rok balade, i moja slatka ludovatost. Zen psihoza ciroze jetre u bezvremenosti i nešto što je jedared rekla neka mala Kaća u uvo pomalo očupavelo od starosti, glupo naslagane rime i predlozi za razmeštaj nameštaja po neuglačanom parketu.

Tebi je svakako dosta lažno pretpostavljenih zahteva i stoga zaboravljaš salatu da posadiš u posudu sa vakuumskim patentom. Na kraju, ko će da napiše više taj zahtev za dobijanje NSP? VS nije tu, puši buksnu u sanduku, sa difenbahijama i baklavom u uzglavlju. Ja ne mogu svega da se setim.

Vekovno sam glupav kao veverica malena.

Oktobarske krpe (jer je hrđa suviše kul da se nađe iznad svega ovog)

Površnost je moja boljka. Sagledavam te površno. Pogrešno bi bilo da sastružem taj pretposledni sloj, da progledam kroz tebe kao kroz probušeno bure. Jer, sve su te godine pojele, i sav sjaj je nestao. Odavno su se u tebi uparložile paukove mreže i na nj nizovi uvijenih mušica, zadavljenih komaraca i pokoja druga buba, ostavljena da skapa, pa da je domaćin pojede posle.

Vijam tako oko tebe u rusvaj lišća i ršum grana. Gvirim kroz krošnju i vidim kako je nebo podjednako spoj haosa i mrklog pogleda na dole. Jednostavno, čvorci nemaju smisla za lepo. Oni samo kerefeke smišljaju i žale se Prvom upravnom sudu na odluke i rešenja našeg Odelenja.

Lupetajući pristižemo u mirnija parkirališta, gde vrebaju tek pokoji zanemeli svedok kudikamo mirnijih dešavanja. Neka žena pljuje belo pokraj vrata. Žal i radost svakodnevice, ko zna šta bi to moglo biti, u biti. Kao kad vidiš Marka Kona, po četvrti put u životu i sve čekaš da tebi neko na ulici čestita rođenje sina. Pardon, bila je ćerka. Marko Kon je postao ćale. Ne pitaj me zašto to znam.

Oktobarska zabokrečina samo što nije ostala van roka upotrebe, i jedva sam je upasao nazad gde joj je i mesto. Osećao se sir i osećala se testenina. I vrelo Mlave, pokraj koje recituje onaj car o prostitutkama i kučkama i unukama narkomankama.

Dobre orasnice, reče Hljeb, i Tonus postade prevara veka, kao da Blic nekome sme nešto da prisere.

Meni se odavno nije ovako prikenjalo kao do sada, avaj, u sred ovakvog pregnuća od nakladbe.

Oktobarske rđe (proba tek, demorališuće jebeno)

Zaboravih na sebe, zaboravih na sve. Otopio sam se kao i oktobar, i septembar, i sve godine, i svi smetovi. Razvejah se kao magle, kao sneg, grči se lice. U Aleksandra Dubčeka 2 svaki čas je neko bolestan. I ja više ne znam o čemu bih pisao, ni zašto. Sve deluje kao naznaka prisećanja, ali uludo i uzalud je sve to, bla bla bla

Cirkulišu svi. Ukrug. Ja bla bla bla

E, stvarno, ode oktobar, koji kurac