Perpetuum immobile

Ti nisi dobar. Samo ubeđuješ sebe vrlo uspešno da jesi.
I ne znaš da pišeš. Elokvencija koju pokazuješ je zapravo samo površna draž tvoje priče, kao naoko bogata pena povrh retke vodurine koju neznalica naziva kafom.
Ti samo iznova i iznova se vraćaš na isto. I nodiš računa, samo po sebi će doći... to nešto.
I kad misliš da preobrnuće se u nešto novo, ono će te poklopiti istim starim osećanjem... razočaravajuće.
Grabiš jezikom i rukama, a nigde ne dospevaš.
Zapravo i to što grabiš je samo uspešna autosugestija.
Ti nisi i nećeš, i ne možeš.
Jedino kad bi tvoje ruke bile tuđe.
Jedino kad bi tvoja glava bila drukčija.
Jedino kad bi tvoje noge bile slobodne. Od tebe.

Ti si stvoren, kao i svi ostali, zabadava.
I ako si samo to, ni ne čudi, što i kad grmi, stojiš.
Tako večno imobilisan.
Autističan.
Slab.

Toliko nevažan da ne zaslužuješ ni podsmehe.

I evo ti sad od mene zadnje opomene.
Pred neraskidiv kraj tvoga progonstva.

Zakovaću te za stene.
I odroniću te kao i sva druga nepodopstva.