Апдејт број ništa KEČ 33

E, tako, tako, što bi rekli jedno veliko 00000 000 00000 0 0 0 0000.

Preterujem u gledanju Otvorenih vrata.
Jedem sendviče od super hleba, ali ne pravim ni ribu, ni pitu, niti bilo šta.
Ne pišem master, iako imam sve što mi je potrebno.
Preterujem u gledanju Tvin Piksa. Mada, lažem, nije to preterivanje.
Igram neka sranja na telefonu po ceo dan, to mi uopšte nije potrebno.
Sonja je zaglavila neki crevni virus ili je u pitanju samo mesečna slabost, nismo ustvrdili.
Čitala mi je šta pišu polaznici i krstio sam se i levom i desnom, ali nema veze. Da ne otkrivamo.
Apsolutni hit mi je kad krenu da viču ,,ko je buba ta'' kad dođe ujka Toma, krene Bata, pa Cakana, pa svi redom. Hahaha hahaha.
Apsolutno počinjem da bivam alergičan na kojekakve komentare klinčadije po jutjubu. Postali smo kulturalna praistorija, danas svaki srednjoškolac majnkrafter ima 10 puta više pregleda od nas. Buna čeka album. Buna je izduvala što se spota tiče, nekome se i sviđa, ali većini ništa nije jasno/nije stalo. Buna jedva i da ima probe.
Niko me nije zvao na kafu barem 4 meseca. To je interesantno. Lažem, neko me je zvao na pivo kad je pala prohibicija. Ali kad već nisam pio sto godina posle deset, neću ni sada. Drugog aprila Brigand, Grate i Wolfram u Božidarcu, idem da se socijalizujem, pa da imam neke prijatelje makar među muzičarima.
Ajd, jebeš to. Mačke su sve okej, Trouglicu smo odlučili da proglasimo za Dvouglicu, čak i kada balansira na najtanjoj grančici breze ispred braon bloka. Žućko je živ, i relaksira se u prašini svoga rejona. Videli smo i Žujku i Taksicu i Dogicu i Crnog, i sve žive, pozdravili i jedno triput u prolasku i odlasku i dolasku, i kada sam išao po kekse, i kada sam išao po grisine i čokoladu. Sve u svemu, nisam kupio krompir. Sonja će kupiti krompir. Ako ga ja sutra ne kupim. Valjda će sve biti dobro. Valjda ću i master da upišem. Bojana Maljević je grozna glumica. Klinci se ne bi skidali sa nje, čitam u komentarima. Dobro, valjda je to jedino bitno, i to da ju je jedan od scenarista oženio. A sve na svojim plećima tu manje-više nosi taj tandem Trivalić-Gutović-Jović-Đuričko-Marković-Diklić, sam samcit.
A i Sonju nervira nešto Tvin Piks, i svaki čas me pita, ,,ko je ovo'', jer u tom momentu istorijskome, svi nosahu slične frizure i furahu sličnije i kao jaje jajetu odevanija.

Strah nije i neće biti moj dalji Gospodar, samo privremeni suveren, kome je u načelu briga za druge, i tuđa briga usađena da bi se pokorilo preostalo vreme. Privremenost straha je kao i privremenost patnje. Srce bridi, poskakuje, staje i trči. I nije važno kada će, nego da li možeš to da prihvatiš. No, nije na tebi da kažeš da li je strah opravdan. Oko tebe lete sitni zrikavci savesti i nadaju se da ćeš se makar tu pokajati za sve svoje grehe. U neverici, škiljiš, i opet, tražiš neki oproštaj, neku utehu. I negde se tu, nečujno, ušunja kraj. I da li je to zapravo kraj? Mi ne počinjemo tamo gde mislimo da počinjemo. Rođenje nije početak, a to nije ni začeće. Nije ni pomisao naših roditelja o nama. Nije ni kad se u ljude formiramo. Počinjemo u jeziku, odavno, izvajani u blatu jezika, od nemuštih slogova, od gromova, od brundanja zemlje, od urlika bezdana, od bola stvaranja, počinjemo odvajkada, i vraćamo se, u istu patnju, da bismo se opet rađali, iznova i iznova. Niko od nas nije od juče, pa nisam ni ja. Ovde smo predugo da bismo se vezali samo za ovu plot...

Moram nastaviti da živim, sa onim srcem koje imam, i za stvari koje vredi, voleti, živeti. I dalje se ponekad setim smrti, i to mora biti da je to dno koje te taman toliko odbije da se pokreneš, i kaješ se zbog vremena, protraćenog. No, teško mi je da se setim obećanja da to nije definitivan kraj, samo kraj jednog sebe i jedne patnje, smrt u svakom slučaju, kao apsolutna granica, ni ne postoji. Postoji strah, postoji svojatanje tela, svojatanje duha, i svojatanje egzistencije, a zapravo je i cilj da se rasparča i kaže, na kraju: tog ,,mene'' nikada ni bilo nije, i da se bude - budan. Da se bdi u mirnom. Da se poigrava nad vodom i plamenom. Da se tiho izdvoji iz svih obračuna i sukobljavanja, svih protivrečnosti i svih bitaka. Da se bude Van. I s Tobom, zauvek. Da se bude ono Drugo. Ona Druga. Da se bude Jedno u Dvome.

Nema kraja života. Postoji samo kraj patnje.

ecce

Okrećem novu stranu priče, novu stranu sebe, Sunce sija jako, ono je nemilosrdno. Posadi vence na moj spomenik, ja više nisam tu. Ono moje nasledstvo, ono moje pretvaranje, moje pretenzije na status, moj venac žrtve, ja ga više ne nosim. Taj pathos, to svođenje jedno na drugo, to bekstvo od sramote, i poricanje od krivice, ja više ne želim. Jad mraka mi je dovoljan za sebe. Moje srce tupo udara, još malo mu je ostalo, i ja mu ne želim više to pričinjavati. Okrećem novu stranu knjige, okrećem novo lice. Jer, sve je ono pre nestvarno delovalo. Samo znam da te volim, zbog toga je vredno živeti. Za novu stranu života, u jedinoj prilici da dišem. Evo, ecce homo, živim, na slavu i pod slavom Sunca koje sja tako jako i tako gordo, da nemam pravo da propustim još jednu priliku. Da postanem nešto novo, i nešto više.

Umesto apdejtova, nešto nalik na manifest

Niko više nema strpljenja za tvoje gluposti, a pogotovu ne ja.

Mladi doktor nauka nema 120.000 evra za presadjivanje srca, a naši lekarski stručnjaci, vitezovi medicine rekli su mu da ne treba. Naši stručnjaci znaju najbolje, da prave zahvate kad ne treba, a da traže izgovor da ne rade još češće. Mimiju su na Institutu džarali venu u potrazi za nečim čega nema.

Pitam se da li i meni srčka možda otkazuje. Posle onog incidenta opisanog u pesmi broj, hm, zaboravio sam, ali ono sa randevuom, i mostom, i paničnim napadom. E, pa, sve više se bojim da to nije bio panični napad, nego mali znak moje srčane insuficijencije, ili tako nečeg od čega mlad čovek obično ne oboljeva, kao ni od tromboze vene, ali izgleda je moj kardiovaskularni sistem izrabljen kao da sam dugogodišnji ili višedecenijski profi sportista/pušač/stokilaš. Biće da u osnovi svega vreba depresija. Cigla na ciglu ide, a tako i trombociti, začepe ti venu i onda se otkače, pa imaš sreće ako se samo šlogiraš. Ili to, ili sam već odavno kandidat za psihosomatiku i hipohondriju. Ček, da pronađem šifru.

Kuc,kuc,kuc. Dopisujemo se ti i ja. Danas mi je doduše, dosta bolje nego pre par dana, kada sam imao malu reprizu apsolutno grozne premorenosti, blage vrtoglavice i ... teško mi je da pišem, mašina pere gaće, i još je na onoj prvoj lampici, i drnda li drnda, a ja od jutros nisam izašao napolje i... stvarno imam nepovezan tok misli. Ništa novo, though. Barem sam bacio većinu đubreta u kese, a mogao bih i sebi da napravim nešto da pojedem ili odem da kupim štogođ.

Niko nema taj luksuz da se razbacuje vremenom kao ti.

Ljudi umiru li umiru, evo Dragan Nikolić ode, pre njega još i Umberto Eko. Sve je to nekako koliko-toliko uvremenjeno, ali opet, žao ti bude. Ti ljudi su toliko toga za sobom ostavili, pa se malo osvrneš na svoj život, i rizikuješ da zapravo se ne sažališ na samog sebe. I dalje grizeš nokte, i dalje tako prazno praznosloviš.

Umesto aditiva, uzimajte elementarni magnezijum, dobar je za rad srca i osećaj odmornosti.

Bog te pitaj oklen i kako ja unosim svoje mineralne sastojke i za koje babe zdravlje ih ne proizvodim sam u baštici iza klupice... e, ovo ću da obrišem, ovo zaista nema nikakvog smisla. Jedan od onih momenata kada si sam sebi bez komentara i tako samo blebećeš. Voleo bih da imam neku bolju F dijagnozu. Onda bi to objasnilo neke stvari, mada ih ne bi učinilo ništa razumljivijim. Ali forma, forma je bitna.

Listening to: Piknik - Ljudska tela; koji miks! koji blest from d pest!

Inače, Sanja Vučić predstavlja Srbiju na Eurosongu, pesmom Ivane Preters, Peters... koju brkam sa Idom Pester, iako je ova prva zapravo Ivana Negativ, pa onda i ne brkam previše... ee... pesma je sranje, bila bi još i ok, da nije, Sonja bi rekla, one Željko-frulice u jednom delu pesme. Retardiran aranžman. Ali, neću biti zao, mislim da su sastojci svi skoro dobri, ali je nesrećna kombinacija. Sanji Litl Vulf Premijer Vučić treba neka razigranija pesma, a la Brazil a meni ne treba Brazil, i tako neko veselo sranjce, a ne ovo, ovo je pretenciozno, treba da govori o nasilju nad ženama, a sve što ja vidim i čujem su bravure, glupi tonalni skok, i Sanjino džezi-rege-diva afektiranje, grimasiranje i cimatanje. Prosto mi žao.

Ako umrem pre Eurosonga, želim da me sahranite sa Željkovom frulom, da barem znam da nije sve bilo potpuno sranje, i da je imalo nekakvog višeg smisla i poente. I tonalni skok za sekundu, moliću.

30. jula ćemo pohoditi Našice, i to će biti istorijska prigoda. Buna, još koliko-toliko, čeka album, čeka nove prilike. A  ja sad odoh da gledam doku(mentarac) o embrionalnom razvoju na
Naci Geografiji. Jeeeeeeeeee, Aleksviiiiik (to bi rekla Kira Rouz, a to znam jer je Sonja stalno gleda, ali to objašnjavam u suštini samo da potvrdim da li neko ne prati, ili neko čita...)

Bljeh

Stend-ap

zvr

zvr zvr

zvr


(šum, mikrofonija, kašlje da pročisti glas)

Vicevi

Samo vicevi i ništa više

Kako ste?

zvr zvr



Zev



zvr zvr

zvr


Pročitaj bilo šta, reci

Ovaj zid je od cigala

Smehotresnost mu ne može ništa

Vidi

(lupa zid od cigala)

Ništa


zvr zvr


Bilo šta

Bla

Bla



e





(aplauz) kraj

zimbardo

Mi smo mladi, nedovršeni umovi koji lutaju na putanji muškosti. Naša vrsta pati od površnosti, slepe prikovanosti za ekran, i manjka volje.

Rogobatne nam floskule slepljuju um i mi lebdimo, parazitiramo, meditiramo, sviramo u najstariji srpski instrument i defilujemo po našim izmaštanim kraljevstvima i knežinama, terorišući sebe i sve oko sebe manjkom pomaka i stvarnog podviga, ali avaj, što bi rekao Šerbedžija u filmu o Banoviću Strahinji - ko će sebe razumeti. Psiholozi kao struka postoje tek vek i po, da ne računamo ono sedenje u fotelji vekovima pre, ali razlog više da nam se frustracije utrostruče jeste to famozno ,,naše doba'', ,,ono nikad nije bilo'', gde su sad te ,,praaave vrednosti'' i slične pizdarije.

Doktor psihologije se žali na ovo današnje postmoderno vreme, i konkretno, na tu pošast dostupnosti svakojakih zapreka normalnom razvoju mladih mužjaka - igara, pornografije, distraktora svakojakih što obećavaju trenutno zadovoljenje (čak postoje i dokazi, vele kolege iz kognitivnih neuronauka, neurološki zasnovani, transmiteri su tu u pravom bućkurišu). Čorba u glavi koja nastaje od prekomerne izloženosti tim trenutnim zaslađivačima našeg dopaminergičkog sustava, vodi modenog muškarca u propast puno goru od alkohola i drugih, tradicionalno muških poroka. Mi, pak, nismo kadri tome još da se usprotivimo, ali se bojimo da iza svega toga stoje pojednostavljenja, i skraćenice, koje prete da popune još jedno novo izdanje DSM-a. Ako sam i ja deo populacije, onda ću biti srećan, ponosan čak, da ponesem žig te pripadnosti i odgovorno uzimam dnevne doze kog god neurostimulativnog suplementa koji će nadomestiti tu dasku mi u glavi, i koji će otkloniti neželjeno, a uglaviti poželjno i učinkovito, pa makar uz nužne neprijatne nus-pojave, ali jebiga, ne može sve, s tabletom i dve, što bi rekao Pesnik.

Klub anonimnih falimindžosa - netoholičara - pornofila - gejmera. Valjalo bi zasnovati, samo da nije onlajn platforma, jer gde nas sve to vodi? Sve se to savršeno uklapa. Još kad bi neko našao ključ izlaska iz kazamata. Ovo se ne da prekinuti tako lako. A možda je Džordž ipak bio preveliki optimista, ili se mi samo zavaravamo da smo u ćorsokaku?

tudulist

Prestati gristi nokte.
Uobročiti se.
Izvaditi knjižicu.
Prestati pisati liste ,,Narodni heroji na slovo M''. Sve već ima na Vikipediji.
Uobročiti se.
Napraviti kačamak za doručak.
Prestati s odlaganjem pranja sudova.
Oprati šerpe i lonce, sve uredno obrisati.
Kupiti ubruse. Kupiti WC papir.
Uobročiti se.
Prstati gristi nokte.
Raspitati se za poslove.
Nositi biografije po bolnicama.
Po savetovalištima.
Svuda gde je potrebno.
Nuditi usluge.
Svakojake
Prestati sa igranjem igara na telefonu satima.
Uobročiti se.
Prestati gristi nokte.
Napisati master.
Skapirati protok vremena.
Čuti se sa ljudima koji rade.
Ići na konsultacije.
Čuti se sa prijateljima, ako su tu.
Ići na kafe, kada stigneš.
Pisati, samo pisati.
Čuti se sa onima koji mogu nešto da ti preporuče.
Pitati za preporuke.
Isplanirati ručkove.
Naći posao.
Staviti sudove u kredence.
Čitati kad god je moguće.
Staviti otpatke u đubre.
Prestati gristi nokte.
Spavati.
Zar je to toliko teško?

Galama

Jutros me je pitala majka šta mi je tema rada. Više ne apdejtujem blog jer verujem da je do mog. Rekao sam joj: mama, probudio sam se još pre dva sata, što je bila laž, jer sam nastavio da spavam. Ali zvonjava telefona me je svakako probudila, zvuk budilnika, zvuk alarma. Voleo bih da zagalamim, ali samo bih se zakašljao dodatno. Svaki dan sam gripozan, iako je moj grip samo jedno zapaljence, jedan manjak volje, jedna malaksalost duha, neurastenično demonče koje gricka nokte i kuka iz ugla sobe na mene nemuštim jezikom.

Zvuk budilnika, zvuk alarma, larma, galama.

Voleo sam da ponavljam koliko ima sinonima koje bih mogao da iskoristim jednog dana kada mi presuše resursi unutar glave. Lakše spavam kada pišem. Lakše spavam kada znam da sam uradio nešto za sebe. Imao sam seansu sa mlađom verzijom sebe, jednom, ne bi bilo etički, ni ljudski da ti otkrivam detalje, dragi Loše Imenovani Dnevniče, ali počinjem da verujem da mi Vaseljena uzvraća svim silama i vrlo ljutito, baš onoliko koliko sam zaslužio. I nije bitno da li je šta dobro ili zlo, bitno je da je snažno, bitno da su posledice kobne, na koncu.

Mama, probudio sam se, ali ne mogu da ustanem.

Tata je rekao da će doći, a ja stalno odlažem to za mesec dana. Svaki mesec je taj. Ja sam taj, koji odlaže dolazak samog sebe na mesto koje je sebi obećao, da zasluži. Svakog dana je taj dan. Kao dan mrmota. Ti si me grdila zilion puta, i zilion puta sam se osećao isto, samo sam malo više nem nego prošli put, a onda me ponekad neki vihor podigne, pa budem ljut, ili ponosan, ili ponesen nekom unutarnjom vedrinom i počnem da maštam, da verujem, da želim da verujem da mogu - da - da mogu sve da obavim u dogledno vreme, i onda se tako, ponesen tom vedrinom,  sav savcit rasplinem, i polačke propadnem na isto ono lepljivo dno na kome sam bio do malopre. Verujem da tu još ima da se radi, ali listovi nemaju ruke da me odvrate. Ti nisi dužna moj teret da nosiš, ali hvala ti što si i dalje tu. Za neke stvari nema naučnog objašnjenja, prosto su supernaturalne.